Марко Видојковић: ЦРНОГОРСКО УСИЈАЊЕ

Мило Ђукановић одабрао је тренутак у коме су Срби и Србија, захваљујући Александру Вучићу, најслабији, најјаднији и најбезопаснији по његов државотворни план.

Marko Vidojković / 10. јануар 2020

 

Већ извесно време кључа нова бјелашко-зеленашка криза, у чијем је епицентру Закон о слободи вероисповести, који је црногорски аутократа и мафиоза Мило Ђукановић потписао пред сам православни Божић.

Оно што се у Србији може чути о овом закону јесте да је његова суштина у отимању имовине Српске православне цркве у Црној Гори, од њиве до најсветијих манастира, те предавање исте Црногорској православној цркви, уз можда неке изузетке, попут плаже Буљарице, коју ће црногорске власти свакако искористити да тамо са својим партнерима изграде хотеле, казина и куплераје.

Црногорско – црногорски сукоби вазда су били зајебани, јер су српски настројени Црногорци отприлике напола подељени са црногорски настројеним Црногорцима, који Црном Гором од њене независности владају, уз гласове националних мањина и суптилни мафијашки терор. Дакле, увек је тесно, увек је на ивици, а већ неколико година уназад редовно и преко ивице инцидената, уз табања и хапшења припадника црногорске опозиције.

Зна се да је моја реакција на домаће црквене проблеме таква да пишем игроказе у којима су главни ђаво, који живи у телу гузатог ћоравог манијака из Јајинаца, те његов верни слуга, патријарх Иринеј, власник три товара блага и ергеле лимузина. И ова колумна требало је да буде таква, што сам, онако успут, најавио једном нашем новинарском ветерану, оштром противнику напредњачког режима, Црногорцу, испоставило се. Кажем му ово мора да су два ђавола, Мило и Алек, договорили, пошто су сукоби које предводе такве њушке најчешће изрежирани.

Мојне, мојне сад ђавола, загунђа тај добро обавештени новинарски ветеран, сав смркнут. Није изрежирано. Мило Ђукановић хоће да заокружи црногорску државност. Не жели Мило да у историји остане упамћен као мафијашки принудни управник, после чије власти ће се Црна Гора вратити Србији. Црна Гора је независна држава, а још независнија биће после редуковања имовине Митрополије црногорско приморске.

Утом, ето и апела 88 угледних личности из региона, које захтевају да српске власти прекину са мешањем у унутрашње ствари Црне Горе, те изазивањем нестабилности, као на пример 2016, када је Србија била дубоко уплетена у нешто што се тумачи као неуспели покушај државног удара, а ја сам и тада, по свему судећи наивно, то посматрао као имитацију свађе два партнерска јајета у гаћама, Мила и Вучића..

Овај апел, који је за неколико дана прерастао у апел више од 800 јавних личности из целог региона, који својим гласом и потписом бране Црну Гору од Србије. Истовремено, не само у Црној Гори, него и у Србији, те осталим затрованим, опустелим, осиромашеним и пропалим српским припиздинама, народ је устао у одбрану своје цркве.

О, не. Ето их И навијачи. И режим и Савез за Србију и попови и интелектуалци, сви су се ујединили против правног насиља које се у Црној Гори врши над имовином СПЦ. Морам признати како онај мали правник што живи у мом малом мозгу шапуће да се не може тек тако отимати некоме нешто што је његово, па макар то била и црква која љуби дупе Вучићу, порезе не плаћа јебе клинце и вози лимузине. Грађани Србије црногорског порекла, дакле бар тридесет милиона њих, позивају на саборност, идемо у Црну Гору браћо, да види Мило штагар нас је и у последњем тренутку, који је додуше већ прошао, повуче суманути закон.

Али, да ли је могуће од Црногораца направити Македонце, у чијем је случају претварање Охридске архиепископије у Македонску православну цркву прошло скоро без икакве фрке, без обзира на то што је Македонска православна црква и даље канонски непризната, Македонце не можеш убедити да су Срби, каже ми тај добро обавештени ветеран, али како Црногорце који су верници Српске православне цркве, а којих има пун курац, убедити да од сутра то више неће бити, него имају на располагању државну, Црногорску православну цркву, ако им је до бадњака, чеснице, поста и ускрса.

Вели исти тај човек, због ког се тренутно не смејемо новим авантурама Ђаовла и његовог патријарха, већ забринуто чешемо главу над овим братоубилачким ужасом како ће стари манастири и цркве највероватније остати у поседу Митрополије – како манастир који су подигли Немањићи не буде српски, али земљиште, пратећи објекти, новоизграђене цркве, све је то под ризиком.

Онда сам мало проучавао ситуацију са Црногорском православном црквом у раном двадесетом веку, па окупацију, односно ослобођење Црне Горе, од стране Карађорђевића, па сам онда мало читао Његоша и Марка Миљанова, па сам чак на интернету пронашао и декрете Краља Николе, који говори да су Црногорци заправо Срби, али су ипак пре свега Црногорци, па сам мало проучавао активности црногорских четника и партизана у Другом светском рату и на крају са олакшањем закључио како је прави джек пот што немам никаквих корена у Црног Гори.

Чим си на истој страни са Ивицом дачићем, Вулином, Додиком и Вучићем, то је знак да си на погрешној страни. Са том бандом не може се бити на истој страни. А сад смо, као и неколико пута у последњих тридесет година, притерани у исти ров са најгорим могућим говнима, сви ми Срби заједно, у борби за нашу Српску православну цркву, против мафијашког, боса Мила Ђукановића.

И ту у ствари долазимо до решења ове енигме – сада је идеалан тренутак за заокруживање Црне Горе као државне целине, једним овако силеджијским законом. Али, зашто сад!? Зашто баш на Божић, бог те твој! Таман сам опет упао у параноју, а мој искусни колега мрече: Божић је само случајност. Мило Ђукановић одабрао је тренутак у коме су Срби и Србија, захваљујући Александру Вучићу, најслабији, најјаднији и најбезопаснији по његов државотворни план.

А то је овај тренутак, у коме килави јајиначки диктатор, његова камарила, а за њима и остатак појебаног Српства немају снаге ни да прдну, а камоли да се на било какав начин супротставе овоме или било чему другом. Потпуним уништењем свега у Србији у протеклих осам година, створио се идеалан историјски тренутак да ссвако ко то жели одјебе од нас, па тако и да се Црна Гора, напокон, уз мало силе, заокружи своју сувереност.

Престрављен, сетиио сам се свих великих националних тренутака у којима су се Срби уједињавали током последњих тридесет година. Природно, закључујем да ћемо и у овој кризи сад моћи само да најебемо. Можда попијемо и мало бомбардовање, имајући у виду да се поново качимо са чланицом НАТО?

Не, каже мој пријатељ, искусни новинар, док припаљује електричну цигарету. Све ће да легне. Све ће да му прође. Ово је изгубљена битка. Немамо снаге. Пукли смо начисто. У непрекидном измицању дна, једином успешном активношћу којом се бави напредњачки режим страве, ужаса, лопужа и осуђених силоватеља повратника, ово ће бити најновије, после кога сигурно следи ново дно.

Бог вам помого.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.