Umesto da uživa u paklu koji je, rukovodeći borbom protiv pandemije, napravio od Srbije, đavo baš na Badnji dan ode na Svetu goru, u manastior Hilandar. Nikome iz đavolovog okruženja nije bio jasan ovaj potez. Marketing, to mora da je marketing, graktao je ušati trol u policijskoj jakni. Žena koja je, pre nego što je ušla u politiku, radila kao imitator Marka Pantelića, rekla je: „Jo ionoko ništo ne znom, pa ne znom ni zošto je gospodor otišoo na to zlokobno mosto, ali som uvereno da nije pogrešio.“
Plašeći se da će stupanjem na sveto tle početi da gori, đavo je obukao je specijalnu zaštitnu odeću i obuću, vrednu osam hiljada dolara, koju su mu sašili i poklonili crveni đavoli sa dalekog istoka. Sa sobom je poveo samo ćelavog proruskog demona, koji je na Hilandaru već boravio i živ se odatle vratio.
Nije smeo da napravi nijedan pogrešan korak, kao kada je Srbijom upravljao živeći u telu komuniste Slobodana Milioševića. Opijen novostečenom slavom, predstojećim ratovima, krvlju, glađu, siromaštvom i užasom koji su pod njegovom vlašću čekali srpski narod, sleteo je helikopetrom pravo u hilandarsku baštu, a prvom sveštenom licu na koje je naleteo, legenda kaže, obratio se sa: „Drž se pope, još si živ.“
Sve u tom trenutku mogao,pa i da im se ispiša na zid manastira, toliko je moćan bio. Sedam dana đavo se zlokobno smejao gledajući svoj odraz u ogledalu, obraćajući se demonskom mračnom sjaju u Miloševićevim očima, po kome se njegova prisutnost u čoveku jedino mogla prepoznati. „Koji si ti jebeni car“, likovao je. „Drž se pope, još si živ, kako ti je to palo na pamet, jebote. Trenutak, Sve je stvar trenutka.“ „Ha ha ha ha! Ha ha ha ha“, odjekivalo je vilom na Dedinju.
Ali jedva deset godina kasnije šta ga je snašlo – srušili su ga s vlasti, uhapsili i poslali u Hag, da pred televizijskim kamerama do smrti glumi budalu. Sigurno se, između ostalog, izmalerisao tim kurčenjem u Hilandaru.O smrti Slobodana Miloševića ispredaju se mnoge bajke, te ubili ga, je davali mu pogrešne lekove, ali desilo se jednostavno to da je đavo rešio da konačno izađe iz njegovog tela, što posle tako dugog boravka izaziva sigurnu smrt. Hitnuo se iz Haga pravo u Srbiju, uleteo na žurku Srpske radikalne stranke i rekao: „U ovoga ću.“
I eto, četrnaest godina kasnije, đavola na Badnji dan na Hilandaru. Mislio je da će protekle godine biti lepše. Mislio je da će biti srećniji. Razjebao je glupe Srbe očas posla, nisu još ni uspeli da izmile iz kanala u koji ih je bacio Slobodanu Milošević, kad, eto ga, pojavio se opet, u drugom liku, ali sa istim planom, da sjebe Srbe načisto i do kraja. Bilo je lako. Bilo je zabavno. Ali, bilo je i dosadno, brate. Ista priča, isti likovi, samo matoriji. Dačić, jebote. Šešelj, ej, do kurca! Vuk Drašković, kuku majko. Vulin, hahahah, dobro, hvala paklu na njemu.
A ovi novi glupi kao kurac, alavi samo na pare i na belo, skoro ništa mimo toga. Primitivne bahate seljačine. Osećajući se moćnijim nego što jeste, baš zahvaljujući retardiranim nakazama kojima je vladao pomoću malog prsa, naš se đavo nešto zaigrao na spoljnom planu, pa se zamerio stotinama moćnijih đavola i sad se našao u neprilici da bira između izgnanstva, robije ili nečega još goreg, daleko bilo.
Bojažljivo je stupio na tle. Nije peklo. Dobra zaštitna obuća. „Ne peče na obali, već u manastirima, šefe. ’Ajmo.“, klepio ga je ćelavi proruski demon po ramenu. Posle izvesnog vremena, stigli su do manastira. Dočekao ih je jedan monah. Rekao bi rado njemu đavo eh da mi je da dupe obrišem tvojom bradom, ali morao je da se uzdrži. Pošto ga niko nije pitao otkud on tu i šta zapravo hoće, Đavo je, stojeći u sred bašte, na istom mestu gde je pre trideset godina kročio iz helikoptera, progovorio:
„Ej, ovaj... dobar dan! Znate šta, došao sam vam ponudim neku lovu. I da se slikam za instagram, ali lova pre svega. Znam da vam je goreo manastir, znam da je delom to i zato što vam razna bagra koju sam zaposednuo dolazi, jebiga, evo zato sad donosim lovu. Znam da ste u međuvremenu renovirali, ali taman da nadoknadite troškove, i sagradite još nešto ovde, možda hotel ili kazino, oh, oprostite. Nervozan sam, pa trtljam, a ko nebi bio,he he. Evo, debeli će da vam ostavi torbu s kešom, nije od oružja i droge, kunem se, a meni samo treba pet minuta da popričam s onim drvetom tamo.“
Pošto opet niko ništa nije rekao, Đavo odskakuta do drveta koje je u Hilandaru posadio Car Dušan, ozbiljan psihopata i frik, samo daleko uspešniji od ovoga sad. Deo đavola koji je boravio u Caru Dušanu ostao je na tom mestu, čisto ono, da zajebava monahe.
„E, slikaj nas prvo!“, doviknuo je đavo ćelavom demonu, koji tek što je ostavio dve torbe sa parama ispred manastirskih vrata..“ A,biće luda slika! Maslina i ja! Haos! Okači na instagram! Kako to, ne umeš da kačiš na instagram! Pa u kom veku ti živiš! Hajde sad, idi do šume i vidi dal sam tamo. Doći ćuja po tebe kad završim!“
Ostavši nasamo sa Dušanovom maslinom, đavo joj se približi i šapnu:
„Ej, buraz, u problemu sam.“
„Ajde?!“, začu se đavo iz masline već sledeće sekunde.
„A jebiga, opustio sam se, istripovao sam da mogu da...“
„Ne možeš, jebiga. To je eventualno Tito mogao. A on je katolički komunista, totalno druga firma u odnosu na nas.“
„Pa šta da radim? Da palim preko? Mislim, boli me kurac za vlast, evo sutra dajem ostavku i višak love i idem da iskuliram negde.“
„Ne ide to tako, znaš i sam“, nasmejao se đavo iz masline.
„Znam, jebiga. Da li imaš neki savet možda? Šta da radim, a da ne najebem?“
„Jebo si čvorka.“
„Daj, ne zezaj.“
„Jebo si ježa.“
„Dobro, dobro, dosta je. Jel imaš neki savet za mene ili nemaš?“
„Jebo si puža u vrh kućice.“
„Super, hvala ti ni na čemu. Ostani ovde da smrdiš među popovima“, uvredio se naš đavo i otišao u šumu, po ćelavog demona.
„E ajmo u manastir da me slikaš. Izgledaće čudno, bio u manastiru, a gde su ti fotke. Jao, samo da ne peče mnogo.“
„Meni bila bušna cipela, pa me opeklo, nije toliko strašno. Može da se izdrži nekoliko sekundi.“
„Ali, ti si trećerazredni demon! Normalno je date peče manje nego mene! Daj da ti pokažem kako se kače fotke na instagram. Evo, ovde dole, pa ti se onda pojave sličice, ne gledaj ove ispod drveta, alo, nemoj nikom da kažeš šta si video!
Klikneš na drvo, nikakav filter ne moraš, dobar je telefon, onda nakenjaj nešto i okačiš!“
„A šta da nakenjam?“
„O jebote“, zacrveneo se đavo, nesiguran da li se demon pravi gluđ ili je zaista glup. „Idemo u manastir. E ima da kažem onim debilima u Srbiji da je toliko lepo da ću možda da ostanem, ha ha ha, koja fora.“
