Марко Видојковић: ЂАВОЛОВ СПОМЕНИК СТЕФАНУ НЕМАЊИ

Све недоумице које имате у вези са изгледом споменика великом жупану нестаће после овог текста

Marko Vidojković / 20. август 2020

Велики жупан Стефан Немања се пред крај живота замонашио и под именом Симеон душу испустио. И отишао право у пакао. 

„Ау, шта је сад ово“, искрено се изненадио.

„Ово је пакао, лепи мој“, лежерно му се обратио ђаво, који га је дочекао са три шута ужареним копитом у задњицу.

„Али, зашто, авај! Зашто, Боже!“, завапио је Симеон. „Све сам радио у твоје име, цео живот посветио сам теби! На крају сам се и замонашио и сад у пакао!“

„Зар си стварно мислио да ћеш после ратова против рођене браће, масовних убистава и нарочито масакра и геноцида над богумилима, на чему ти посебно честитам, завршити у рају? Капирам ја средњи век и све, али тебра...“

„О Боже, Боже, зар тако своме верном слуги Симеону...“, клекнуо је коленима на ужарени угаљ бивши велики жупан Рашке и заплакао.

„Ехм“, интервенисао је ђаво, „као прво, дижи ми се с тепиха. Као друго, зајеби то Симеон. Овде се водиш као Стефан Немања, велики жупан Рашке, вазал, час Византије, час Угара, убица, кољач и вадилац очију јеретицима. Ето. Хајде сад, на хиљадугодишње одслужење казне, па ћемо после да видимо за колико ћемо је продужити.“

У солидном је друштву био Стефан Немања, јер су сви владари из тог доба завршили у паклу, па тако и његови директни потомци, такође све сами кољачи, оцеубице и ухорези својих непријатеља и верских неистомишљеника. У рај су доспели једино богумили. 

Наредних осамсто година Стефан Немања провео је давећи се у вулканској лави и борећи се са птицама пакла, што су му кљуновима копале очи, које би му потом поново израстале, само да би му их птице убрзо поново копале. Први комшија му је био византијски цар Манојло Комнин, а место иза њих заузео је Фридрих Барбароса, коме су се, између сопствених вапаја, често смејали, пошто се одмах после дављења у потоку, почео давити у врелим говнима.

Једне ужарене паклене ноћи, баш кад је црвени гуштер Стефану Немањи по милионити пут одгризао нос, ђаво лично дошао му је у посету.

„Како иде, матори?“, питао га је реда ради и одмах наставио: „Слушај, ситуација на Земљи иде у твоју корист. Срби су се толико посрали по свему божанском, да сам морао тамо да одем, да из првог лица руководим величанственим чином потпуне српске духовне и физичке пропасти.“

„Не разумем, како сте и овде и тамо истовремено? Јао!“, збунио се Стефан Немања, а онда јаукнуо, јер му је огромни зелени паук одгризао уво.

„Ја сам свуда истовремено, као и колега из раја, али понекад волим да уђем у неко људско биће, нарочито када је цео један народ до те мере отишао у курац да је од њега и колега из раја дигао руке. Као, например, у случају господина Хитлера.“

„Не сери, то сам све ја самостално урадио!“, побунио се Хитлер, кога су сместили поред Фридриха Барбаросе, а кад му је црни двоглави пас одгризао обе ноге, почео је да се смеје. „Ха ха ха, после стотог пута ово голица! Смислите нешто паметније, матер вам јеврејску!“

„Извините, јел можете мени неко друго место да обезбедите“, умешао се Фрдирих Барбароса, „он је напросто несносан.“

„Пуши курац, пичко!“, издрао се Хитлер. Ђаво је ову препирку прекинуо тако што је пуцнуо прстима, а њима двојици су експлодирале главе.

„Тако, сад имамо мало форе за разговор, док им не израсту нове“, наставио је господар пакла своје обраћање Стефану Немањи. „Дакле, пошто сам успешно усадио комунизам међу Србе...“

„Пупушиш ти комунистима курац! Не мешајте нас у ваша верска срања! Ијој!“, дрекнуо је Александар Ранковић из непосредне близине, док му је једна змија убризгавала литре отрова у стомак који је постајао све већи и тамнији, услед чега је накратко изгубио моћ говора.

„Елем“, наставио је ђаво пословним тоном, „прво сам вас успешно закомуњарио, а кад сам комунизам извадио из вашег националног бића, остала је издеформисана мутирана маса крволока, издајника, сецикеса, лопова, покварењака, говнара и смрадова, баш како волим. Чак су и јебени попови моје верне слуге! Мада, тако је било и у твоје време...“

„Зашто мене поред Срба, јебем ли ти матер!“, раздрао се Хитлер, не схватајући да је управо то део његове казне, а глава му је сместа поново експлодирала. Фридрих Барбароса мудро је ћутао и гледао у страну, док му је минијатурни црни змај грицкао джигерицу.

„Ех, јадан мој народ“, искрено је жалио Стефан Немања.

„Због тога сам и дошао. Постоји шанса да ти снизим казну за двеста година. Идеш натраг на земљу, видећемо већ у чијем телу, а после тога, јебига, највероватније поново овамо.“

„Стварно? Откуд то?“, обрадовао се велики жупан.

„У Србији сам се уселио у тело шонтаве, сисате хуље из Новог Београда и пробио му пут до места председника. Сви Срби су му се потчинили, а многи у њега гледају као у Бога. Целу једну бесконачно велику шуму запаљеног дрвећа резервисао сам само за твој народ.“

„Да, да, пажљиво вас слушам“, презнојавао се Стефан Немања, јер су му две стоноге управо пролазиле кроз тестисе. „Сада сте у телу великог жупана...“

„Океј, ево дила“, изгубио је ђаво стрпљење. „Смислио сам, а кроз уста те сисате, гузате будалетине наредио, да се сруши железничка станица у Београду и испред њених остатака дигне споменик теби.“

„Ох! Што баш мени?“

„Срби те сматрају утемељитељем своје државе, а њихова последња генерација се понаша управо као и твоја, иако одавно више није средњи век. Све се савршено поклопило.“

„Хоћу, може!“, пристао је Стефан Немања, а није до краја ни саслушао понуду. „Само да одем одавде, макар на кратко. Пријаће ми да мало одморим од ове стрине“, махнуо је главом ка Манојлу Комнину, који је последњих педесет година непрекидно плакао и понављао: 

„Јао мени, зар јуначка Византија да се сведе на одмаралиште Немаца и презадужене примитивне ленчуге! Куку, леле!“

„Не брини, ни твоји неће још дуго. Сви ћете се заједно овде пећи“, утешио га је ђаво, а онда се поново обратио Стефану Немањи: „Значи, може? Имамо дил?“

„Имамо!“, одушевљено је узвикнуо велики жупан, иако није имао појма шта је то Београд, а још мање шта је железничка станица.

„Руку амо!“, викнуо је ђаво и пружио му своје ужарено копито. 

„Није фер, ћале! Хоћу и ја на Земљу!“, закукао је са оближње стене, на којој су му хијене комадале руке и ноге, Растко Немањић.

„Свако за себе, сине, свако за себе!“, довикнуо му је Стефан Немања. „Ваљда си досад научио како стоје ствари.“

Оно што Стефан Немања није знао, а и да је знао, вероватно не би утицало на његову одлуку, јесте да ће ђаво подићи споменик који приказује намученог великог жупана како стоји на обронцима пакла, са ужареним мачем у десној руци, којим је без контроле себи одсецао леву ногу, од 1654. до 1778. год., по земаљском времену.

Као што је ђаво и предвидео, није било Србина који се споменику није обрадовао. Чак су и љути политички противници накратко закопали ратне секире, како би поздравили овај потез, сви заједно путујући у сигурну пропаст, а за њом у вечне ватре пакла. 

Једино је било мало спорења око тога како споменик изгледа.
 

 

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.