Марко Видојковић: ДОК ЧЕКАШ ОРДЕН СА ШЕЈТАНОМ

„Покушаћу орденом да га уништим, кад му ми већ не можемо ништа, можда ће Свети Сава моћи...“ „Кога, бре, ти фолираш! Сотони се Свети Сава око врата не ставља!“

Marko Vidojković / 09. октобар 2019

 

У рану јесен, лета господњег, 2019, ђаво бројаше своје последње дане у Србији. Тријумф његов био је потпун – за само седам лета успео је трећину народа преобразити у безумне волове, трећина је пред његовим копитима утекла куд који мили моји, а трећину, која је била убеђена да му се може супротставити, својим је ситним пакостима, тројанским коњима, намештеним аферама и лажним дилемама успео поделити на шесто шездесет и шест фракција, од којих је свака тврдила да зна најбољи начин на који ђавола из Србије истерати.

Све што се могло опљачкати, опљачкано је. Све што се могло срушити, срушено је. Све што се могло спалити, спаљено је. Ретко је где ђаволова мисија тако добро прошла као код нас. Остадоше Срби без тела и душе, а где нема душе, ту ни за ђавола посла више нема, па се он стаде полако паковати и припремати за излазак из тела умно оболелог шизоја од Јајинаца, те прелазак у ђаво ће га знати чије. Но, ђаволу ђаво није дао мира. Као да победа није била потпуна. Као да је фалило још нешто.

Поклопило се тако да се баш ових дана бележи осамсто година од проглашења самосталности Српске православне цркве и ђаво одлучи да ће лично он постати звезда овога јединственог славља. Диже патријарха из болничке постеље и позва га у свој двор. „Ајде долази, имам један предлог који треба да ти падне на памет“, рече ђаво. „Али, милостиви, ја сам одвећ стар и болестан, тешко ми пада...“, поче да врда патријарх, али ђаво само пуцну прстима и он оздрави таман онолико колико је ђаволу то требало.

Дође патријарх ђаволу на дворе да му скуте љуби, а овај му рече: „’Ајде, смисли како ћемо најсвечаније прославити предстојећи јубилеј.“ „Не знам, милостиви“, изнемогло ће патријарх, уморан од ђаволових игара. „А паре знаш да узимаш! Немој сад браду да ти запалим! Смишљај сместа!“ Патријарх обриса чело новчаницом од двеста евра и мало се замисли. „Могли бисмо...“, замуца, а ђаво зачкиљи очима, развуче своје огромне модре усне и искези своје љубичасте десни: „Шта бисмо могли?“ „Могли бисмо да вас наградимо орденом Светога Саве првог реда“, процеди напокон патријарх, а ђаво ускликну: „Браво, ни ја се не бих боље сетио!“

Толико је због ове ујдурме ђаво срећан био да је морао с неким срећу да подели. Позва телефоном великог турског шејтана: „О, мили мој побратиме“, јави се ђаво, а Шејтан одговори: „О, колега! Којим добром? Зовеш ли ме да ми изручиш још неког Курда, да му кожу дерем и да му клинце под нокте набијам?“ „Не, немамо их више, него те зовем да ти се похвалим – патријарх ће ми уручити орден Светога Саве на прослави поводом осамсто година СПЦ!“ „Ај’ не сери! Каква фора! Баш кад помислим да, после оноликих жена које упрегнусмо у фабрикама текстила, неће бити још веселих вести из Србије, ти ме демантујеш“, поче се шејтан грохотом смејати.

„Него, дођи ти овамо, да ми правиш друштво, да шенлук чинимо дан пре доделе одликовања и да на дан доделе говоримо како нема већег јунака од Мурата, хо хо хо!“, предложи ђаво, а шејтан, који тренутно немаше баш пуно спољнополитичких активности, радо пристаде. Дође у Србију, довуче са собом силну пратњу, да шатро неке аутопутеве и фабрике граде, а само ђаво и шејтан знају шта су радили и како су се проводили. Друштво им је правио и верни медвед Додо са западних страна, па ђаволу срце омекнуло, те позва у глуво доба ноћи патријарха. „Изволите, милостиви“, јави се овај буновно. „Дај и медведу орден!“, дрекну ђаво. „Али, већ смо му га дали!“, завапи патријарх. „Ајде?“, збуни се ђаво, коме овај орден одједном више није деловао тако велики и битан, кад га матора будала свакој шуши даје. „Добро, јебига, смислите му неки други орден“, закључи невесело. „Јел може Орден Светог Симеона Мироточивог?“, упита патријарх, али ђаво већ прекиде везу.

Патријарх те ноћи није више могао уснути, иако се покрио својим посебним јорганом, пуњеним новчаницама од петсто евра. Осим што му је сарадња са ђаволом тешко падала, бринула га је и побуна све већег броја владика. „Да узимамо паре неопорезоване, ајде де, дечаке да обљубљујемо, шта је ту је, с пушкомитраљезима да се сликамо, ех грешна нам душа, али ђаволу орден да дајемо? Па, јебему лебац неосвештани, где ће нам душа!“, грмело је са свих страна, а патријарх је узалуд покушавао да им објасни: „Покушаћу орденом да га уништим, кад му ми већ не можемо ништа, можда ће Свети Сава моћи...“ „Кога, бре, ти фолираш! Сотони се Свети Сава око врата не ставља!“, беше одговор највећег дела владика, који одлучише да бојкотују доделу ордена.

Дође и тај дан, тачније, паде и та ноћ, у којој ће ђаво бити одликован орденом Светога Саве. Но, ђаво, као ђаво, сад, кад је и ову победу однео, није му више било занимљиво, па дође на приредбу надркан, стајаше у мраку, те у свом говору малтене изнапушава сиротог патријарха што му даде орден и што се око тога дигла толика дрека међу умом поремећеним Србима. Ништа му није могло поправити расположење, ни медвед који се захваљивао у име свих букви у опустелој Републици Српској, ни остале званице, које му одавно душу продадоше, а о пратећем културно-уметничком програму и да не говоримо.

Кажу да је ноћ најтамнија пред свитање, међутим, ми смо више пута с нашим ђаволом мислили да мрачније не може, а он нам је упорно показивао да може. Да ли је додела ордена ипак била очајнички трик патријарха, да накачи Светога Саву ђаволу за врат? Ако јесте, да ли ће помоћ са небеса стићи прекасно? Да ли ће Ана Брнабић добити орден Богородице са дугиним бојама? Да ли је и Синиша Мали заиста добитник ордена или га је ипак плагирао?
Бог зна шта ће даље бити.  

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.