Марко Видојковић: ДРЖАВА ЦЕЛА ЗНА

Ко је у недељу био на стадиону ЈНА, осетио је да је могуће отворено испрозивати психа, а да ће реакција која ће уследити бити уплакани фирер у укључењу из Њујорка

Marko Vidojković / 25. септембар 2019

 

Тешко је кроз пакао Весићевих имагинарних гранитних коцки и набујалих уличних извора, те забуне око тога да ли је ректорка Београдског универзитета режимска кафе куварица или пак хероина академског образовања, тинејджерке која (руку на срце, шмирантски) пизди због климатских промена или рата у Босни и Херцеговини, који по седамдесет осми пут ове године само што поново није почео, издвојити праву и велику вест.

А она је стигла са једног од најбесмисленијих и традиционално најдосаднијих догађаја у земљи – вечитог дербија. Да се то играло у недељу, сазнао сам на фејсбуковом њузфиду, који је јављао да је избила туча између навијача Звезде и жандармерије, на северној трибини. Ништа спектакуларно, ништа ново и ништа другачије од онога на шта смо навикли. Нешто касније, тачније током другог полувремена, почела је интернетом да кружи слика јужне трибине на којој је била развијена джиновска карикатура, испод које је црвено белим словима писало: „Држава цела зна.“

Беше то толико мала слика да нисам успео сасвим јасно да видим ко се све на њој нашао. У центру пажње био је Звездин тенк, на чијој куполи седи Ром у црвено белом дресу, са његове леве стране је пандур, поред којег је неко неинденфитиковано униформисано лице, а са друге стране тенка очигледно политичар. Поред тенка је Слина у пандурској униформи, а фирме Звездиних навијача асфалтирају пут на ком тенк стоји.

Одавно ми срце није овако заиграло због фудбала. Бесомучно сам зумирао, не бих ли успео да провалим ко је политичар на карикатури, неки су већ суверено тврдили да је то Вучић, али овај није имао цвикере и имао је другачију фризуру, а још више сам сумњао у то да је слици Вучић,  зато што би његово присуство на оволикој карикатури, овако изненада, значило да му је дошао крај.

Касније су гробари објаснили: „На тенку су играч Звезде, полицајац, гардиста и политичар.“ Па, добро. Рано је још за карикатуру са Вучићевом њушком, али ни тај час не чини се предалеко, јер држава заиста цела зна ко своје стидљиве боравке на маргинама северне трибине наивним Тасовцима представља као сопствене политичке корене и извор своје моћи. Зна се ко је, трпајући годинама уназад своје људе у фудбалски савез и управу оба „вечита ривала“, загосподарио српским фудбалом.

Одмах после слике, интернет је обишао снимак с твитера на ком се чује масовно скандирање „Вучићу педеру“, нешто што се у таквом обиму није јавило још од утакмице Србија - Албанија, пре тачно пет година. Режимски медији су пренели како је утакмица прекинута због увредљивог транспарента и неспортског скандирања, оба упућена Славиши Кокези. Јесу гробари вређали и Кокезу, али су викали „Вучићу педеру“, чак су се неки навијачи Звезде јавили са примедбом: „Нису само гробари викали.“
На О2, зомбију ТВ Б92, који је директно преносио меч, водитељи су се збунили, не баш до краја страјнићевски, али довољно да би најпре један другог питали: „Шта ово навијачи скандирају, не чујем баш најбоље“, после чега је искључен тон који је стизао са стадиона, а цензорска тишина која је уследила заурлала је „Вућићу педеру“ још јаче.

Непознати аутор најбоље зна зашто је за овог диктатора смислио баш овакву прозивку, а кад оставимо по страни ЛГБТ коректност и схватимо „Вучића педера“ као чаробну шифру којом се фирерова моћ поништава тамо где она одјекује, ово што се десило у недељу је велелепни исказ навијачког одметништва, ударац право у срце из ког Вучић испумпава своју моћ и питање је тренутка када ће се „Вучићу педеру“, заорити са свих страна свих хала и стадиона.

И сам „педер“, дубоко потрешен овим ударцем, јавио се из Њујорка, где се налази на косовском рибању. Овлаш се осврнуо на одбеглу ректорку Иванку, а онда је неколико минута причао о ономе што га заиста боли, о навијачком прозивању, себи као педеру, уз плачну поруку навијачима Партизана да ће јавно објавити колико је његова милост протеклих година подарила новца једном, а колико другом клубу.

Не вреди. Ово је било толико изненадно и жестоко, да се крај на једно вече учинио ближим него што јесте. Јасан знак Милошевићевог слома било је „Спаси Србију и убиј се, Слободане“, које се орило током лета 2000, за време квалификација за Лигу шампиона. Север би започео, а остатак стадиона је, најпре стидљиво, а затим све гласније, урлао ову мантру, а Милошевићев пад десио се већ на самом почетку јесени. Полиција је у оно време реаговала батинама, а одговор навијача био је толико оштар, да су Милошевићеви пандури бежали по трибинама, спасавајући главе. Ко је тада био на стадиону, осетио је да је могуће победити Милошевића.

Ко је у недељу био на стадиону ЈНА, осетио је да је могуће отворено испрозивати психа, а да ће реакција која ће уследити бити уплакани фирер у укључењу из Њујорка, који јавно даје оглас за куповину навијачке оданости. Сада узалуд ровари по навијачким круговима, покушава да сазна ко је побунио југ, колико је коштао транспарент, где су га штампали, колико пара и коме све треба да исплати, да се више то не виче, тражите шта год желите, само немојте „Вучићу педеру“ моли вас ваш педер.

Браво за навијаче Партизана, уз сугестију да је то могло и оштрије и јасније, али у земљи где је потпуна тишина реакција на хиљаде кривичних дела које режим свакодневно врши, ово је било преко потребно демократско освежење, које је нехотице оставило у сенци још једну велику победу против диктатуре, коју су иза закључаних врата ректората извојевали побуњени студенти и Иванка ректорка. „Једно Вучићу“ педеру у Србији ипак вреди много више од једног академског договора.

Јел зна неко који је резултат био на крају утакмице?
 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.