Марко Видојковић: ЈЕ.АЊЕ МРТВОГ ГРАДА

Кад гурнете уво у опустели Београд, то вам је као када га гурнете у велику шкољку – у њој се чује хук мора, а у празном Београду чује се хук прошлих времена. Овог лета, међутим, није тако.

Marko Vidojković / 24. јул 2019

 

Некада се у ово доба године чинило како нема никог у Београду. Чули су се гугутање и цвркут птица, тихо мјаукање неке мачке, удаљени лавеж пса из неког од дворишта, а тек понеки аутомобил прошао би улицом. Гремлини су отишли код рођака на село или на море или на планину – остављали би нам град да у њему уживамо, јер кад гурнете уво у опустели Београд, то вам је као када га гурнете у велику шкољку – у њој се чује хук мора, а у празном Београду чује се хук прошлих времена.
Овог лета, међутим, није тако. Ево, и овог тренутка напољу нешто дрнда, идем да видим тачно шта: дречи мешалица за цемент, стотинак метара лево од зграде у којој живим, у коју грађевинац убацује лопатом песак, ко зна зашто, имајући у виду да је стамбени објекат испред којег се ово дешава деловао готов још пре три недеље.

Слично је и у другој улици испод и у првој улици слева и у другој улици здесна. У свакој од њих ничу стамбени објекти, а вести говоре да ће квадрат у Београду ускоро бити скупљи него у Бечу. Две, три, четири, па и пет хиљада евра. Притом, целу кућу са воћњаком, на сат од Београда, можете купити за десет сома. Стручњаци за промет некретнинама не смеју да изговоре истинско објашњење овог феномена, јер би звучало: „Једним првљавим парама дижу се зграде, другим прљавим парама купују се станови у њима. А нађе се понека будала која купи стан, не знајући за фору.“

Да ли ће тај балон пући, питају се новинари, не би се рекло, одговара стручњак, без даљег образлагања, јер га је страх да му неко не припуца у ноге пред одлазак на Халкидики. Дакле, Београд је овог лета пун – грађевинских радника. Ево, сада се, осим дрндања мешалице, чује и радничко довикивање: „Милане! Ало!  Понеси, донеси, захвати, довати, јебем ти сестру, хахаха, дај пљугу, иди по пиво, пуштај сад, тако, тако“ и тако даље, уобичајене гласне реченице и речи са београдских дивљих градилишта.
Одем у пекару, испред мене четири грађевинска радника. Једном су шаке велике као моја глава. Други је толико млад да делује како ни основну школу још увек није завршио. Трећем је преко шездесет, а поглед му говори да зрео за срчани удар на скели. Четврти не зн,ам више ни сам. Купују углавном бурек са сиром, може и с месом, а дај баш да пробам и тај са шунком и качкаваљем, кад ли сте то само смислили.

У радњи поред, три грађевинска радника испред мене. Један купује пола хлеба и паризер, други два пива, трећи три пива. Ево, баш овога тренутка тешка механизација пристиже у нашу уличицу. Сад ћу да вам кажем и  каква: то је камион, пун песка, са дизалицом. Стао је на сред улице, испустивши карактеристично „сссссс“. Сад ће тај песак да истоваре, па нешто да затрпају, а за то време, други саобраћај улицом биће немогућ.

У супермаркету, преко пута ког расте будући највећи тржни центар у овом делу света, раде четири касе, а у редовима су искључиво грађевински радници. Толико их је у целом објекту, да делује као да се налазе с обе стране пулта са деликатесом. На каси, један од њих ме гледа испод ока. Купио два сладоледа. „Јеси ли ти Видојковић?“ „Јесам“, одговарам, стежући сузавац у джепу. „Е свака ти част“, пружа ми руку, а кожа му дебела као трослојна шмиргла. Он гради тржни центар. И воли ме. Ови што граде одивље пето(шесто)спратнице ме ни не гледају. Не гледају чак ни добре рибе које повремено прођу. Дај само да дигну зграду, па да пређу на следећу, две улице ниже. „Пи пи пи пи“, прекида ме овог трена препознатљиви звук камиона који иде у рикверц. Да, то је онај с песком. Песак је сад на сред улице, а двојица га лопатама премештају с једне гомиле на другу,.

Београдски грађевински радници, осим што их природа посла нагони да се дерњају један на другог, пристојног су понашања. Понекад неки од њих падне с висине и погине, али то је још и нормално, када имате милион нелегалних објеката у изградњи и два милиона пиву склоних лица који их граде.  Ево напокон мало тишине. Чују се возила чак из Булевара. Стара добра београдска летња атмосфера. Радници су, излопатавши мало песак, вероватно отишли да дрмну по пиво. На улици жути мачак повијеног репа шета својом уобичајеном трасом, поред маслачака и опушака, док изнад, на дрвету, пар дивљих голубова шушка, правећи гнездо. И гомила песка стоји мало даље, усамљена и тиха.
На лешу Београда расте еки нови, одвратни град. Изграђен парама од кокаина. Парама од хероина. Парама од рекета. Парама од уграђивања. Парама од шверца оружја. Ничу зграде таквом брзином да је немогуће не запитати се шта би било када би нас затресао један земљотрес, попут оних из 1998 и 1999. Шта би од свега овога остало да стоји. Вероватно би доста тога било сравњено са земљом, укључујући и зграду у којој тренутно седим.

Јуче сам у Војислава Илића видео камионче градских власти како прска испрекидане линије на коловозу, у правцу плавог моста. За воланом је седео човек стар око сто година, а прскалицом која испушта бело управљао је наизглед ментално ретардирани момак. Линије које су њих двојица за собом оставили нису биле нити праве, нити јасне, већ међусобно спојене и чупаве, налик непрекидном низу накострешених репова нервно поремећених белих мачака.


Слободно претичите.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.