Марко Видојковић: ЈЕЛЕНА МАРЈАНОВИЋ И ЈА

У зависности од тога каква Вучић срања прави у земљи и иностранству, понекад чак и две вести о мртвој Јелени умеју да се нађу међу ударним, без обзира на то што је од убиства протекло толико времена.

Marko Vidojković / 21. фебруар 2018

Светске агенције под назнаком „хитно“ нису пренеле вест да је Зоран Марјановић, муж убијене Јелене Марјановић, после скоро двогодишње истраге, коначно оптужен за убиство на борчанском насипу, али зато српска новинарска багра јесте. Сви они огавни таблоиди и њихови електронски испрдци, који нам већ скоро две године јебу мајку са мртвом певачицом и њеном бизарном тазбином, сложно трпају ову вест на своје насловне стране, згодно, баш у време београдске предизборне трке..

Претпостављам да је у априлу 2016. године, када је убијена, то јест, у сред предизборне кампање за ванредне парламентарне изборе, неком зликовцу из врха власти, која управља режимским таблоидима, пало на памет како би било сјајно уздићи убиство до тог тренутка потпуно анонимне естрадне звезде (само један објављен албум, далеке 2000. год.), на ниво смрти Мерилин Монро, како би се заглупљеном народу поглед спиновао са Александра Вучића, коловође српског ужаса, ка мистерији убиства на борчанском насипу и тако током целе предизборне кампање, а било би супер да се случај развлачи и у наредним кампањама, пошто их је било, односно има их, то јест, биће их.

На тренутке, начин на који се усрана српска дневна штампа бави овим случајем делује као пародија, али није, јер је певачица Марјановић ипак убијена. Дакле, неко је мртав, а неко други се с тим зајебава. И сви на то пристају. И не само то. Наше погане новинчине, пре свега Информер, Ало, Српски телеграф, Курир и Блиц, преузеле су од Слинине полиције истрагу убиства, па су тако, поред певачице за коју нико никад не би чуо да је убица није оставио крваву крај блатњавог канала, почели да дижу популарност и бизарној породици њеног мужа – од првог тренутка главног осумњиченог.

Кад се фирер лично укључио у истрагу, игром случаја у сред предизборне тишине, у априлу, 2016. год., најавивши како ће име убице бити откривено у наредних четрдесет осам сати, било је јасно да смо сви скупа најебали, те да је развлачење мртве Марјановићке постало државни пројекат, а пошто чудовиште слаже како зине, било је јасно и да убица, иако заиста откривен, неће бити процесуиран још дуго, већ ће бити пуштен да слободно лута српским медијима, у склопу пакленог медијског плана који је, евидентно, смишљен у Вучићевој фабрици страве.

Одмах по истеку предизборне тишине, уследили су избори, а за њима и ноћно рушење у Херцеговачкој током ког су савамалски фантоми мучили чувара Слободана Танасковића, који је месец дана касније примљен на ВМА у прединфарктном стању, где је убрзо окончао свој педесетосмогодишњи живот. Осим два и по нормална медија, нико се други овим случајем није бавио. Таблоидној багри фантоми из Савамале никада нису били занимљиви, на месту злочина у Херцеговачкој весело ниче Београд на води, а Танасковићева смрт води се као несрећни стицај околности, тачније, као малер.

Као да није мртва, као да ће сваког тренутка искочити из чоколадне торте и узвикнути „Само сам се зезала!“, српска новинарска ђубрад кренула су да развлаче мртву Марјановићку по насловним странама, по средњим странама, по црној хроници, по вестима из естраде, претварајући је тако у постхумни фолк хит, а њено убиство у национално питање првог реда, са најкретенскијим могућим детаљима који су процурили из „истраге“, а који ће Србе гладне медијских гована истим и нахранити.

Парафразираћу: Тетка од куме каже да је убицу видела у самопослузи у Жаркову. Баба која је терала јариће ка Овчи видела је седморицу у црним капуљачама како трче из правца насипа оне вечери када је Јелена ишла на кобни џогинг. Прича се да је Јелена била у афери са познатим политичарем, мора да је он организовао њено убиство, ако је није и лично убио. Летећи тањир виђен је две вечери раније изнад фризерског салона у који је Јелена свраћала. Црна мачка се појављује на Јеленином кућном прагу. Шурњаја од тетке из Канаде има поуздану информацију да је Зоран био лудо љубоморан. И тако даље.

Вероватни убица, Зоран Марјановић, и његова бизарна породица Адамс, у међувремену су уздигнути на ниво суперзвезда. Кад је понестало маштовитих теза о мистеризоним околностима које су пратиле Марјановићкино смакнуће, смрдљиве новинчине окренуле су се Зорану. „Прошао“ је детектор лажи још у раној фази истраге, дакле, чист је,  што га је препоручило за новинске интервјуе, небројене кућне посете крвожедних новинарских чудовишта, ваљање у говнима, крви и црнини, па чак и наступ у „Ћирилици“, са све ћалетом, а можда и буразером, не знам, не сећам се, ишао сам да повраћам кад сам га угледао на свом телевизору.

Развлачења по новинама није поштеђена ни Јеленина и Зоранова малолетна ћерка, коју су крда новинарских крвопија пратила у вртић, код бабе на грашак, код деде на цртаће, „бринувши“ за њену будућност и остатак срећног детињства. Окривљени Марјановић је, чак, током боравка у истражном затвору тражио да му доведу ћерку, да заједно славе Нову годину, шта ли, нисам пратио, у тој фази сам бесно затварао сваку интернет страницу на којој би се појавили мртва Јелена и њен живи муж. Суштина је иста, „новинари“ су пратили девојчицу и у ЦЗ, код тате-вероватног убице и то набијали на насловне стране.

У зависности од тога каква Вучић срања прави у земљи и иностранству, понекад чак и две вести о мртвој Јелени умеју да се нађу међу ударним, без обзира на то што је од убиства протекло толико времена. Чак и док је био на привременој слободи, „Курир“ је наставио са овим ужасом, па сам га веома брзо поново избрисао са браузера, како случајно не бих видео Јеленину слику или Зоранов буљави плачни лик, без обзира што је поред писало како је Вучић криминалац који угњетава медије.

У међувремену, по Србији и у Београду, убија се навелико. Нека убиства се разоткрију, а нека не. Данас, када устреле вођу навијача, истрагом се не баве ни полицајци ни новинари, све се заборави за три дана, а грађани овакве случајеве по навици означавају као оне који никада неће бити разрешени. С друге стране, има случајева, попут убиства девојчице на северу Војводине, пре неколико година, где, према незваничним информацијама, полиција зна ко је починилац, али нема материјалне доказе. Ово нисам прочитао у „Куриру“, већ ми је рекао ортак  чији је ортак пандур, који ради на том случају. Новинари ово неће истраживати, нити ће осумњиченог, ко год он био, развлачити по насловним страницама

Кампања звана „мртва певачица из Борче“ се наставља. Оптужница је тек подигнута. Можда ће бити и проширена. Зоран је имао помагача. Да ли је то његов буразер? Да ли је то његов ћале? Ко зна, можда и његова ћерка. Можда и апотекарка. Или фризерка. Увек има нових ликова у овом игроказу,  Јеленина Сестра, Јеленина кума, Јеленин канаринац. У сваком случају „НЕЋЕТЕ ВЕРОВАТИ ШТА СЕ КАСНИЈЕ ДЕСИЛО“. Једини начин да се одбраните јесте да престанете са читањем „медија“ који су на овом задатку. Режим који се користи оваквим медијским подухватима треба да презиремо,  уредника и новинара на овом „задатку“ треба да се гадимо, а крвожедног народа гладног туђе несреће који Јелену и Зорана Марјановића држи међу најпопуларнијим претрагама на српском гуглу, треба да се плашимо.

Наравно, ништа од овога што сам написао неће важити, када из велике чоколадне торте, на насипу у Борчи, искочи Јелена Марјановић и запева: „Жива сам, само сам се зезала!“

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.