Марко Видојковић: Милошевић Слоба устаје из гроба, сад се зове Милошевић Слоба

Једанаестог марта обележили смо дванаест година откако је у хашком притвору умро Слободан Милошевић.

Marko Vidojković / 14. март 2018

Наравно, ово је званична верзија. Према незваничној, Милошевић је, у складу са договорим који је направио са Американцима, прошверцован из Хага у Москву. Теорија завере каже да је Милошевић одрадио све своје империјалистичке задатке, те да у својој шездесет петој години, дакле, у складу са законом, иде у заслужену пензију, на тајну локацију.

То, да Слоба није мртав, један некадашњи високи функционер СПС-а испричао ми је у децембру, 2012, на тајном састанку, у једном од  својих врачарских станова. Позвао ме је, баш са намером да ме упозна са том тезом. „Пробај да нађеш материјални доказ о његовој смрти, нећеш га наћи“, урзујано се драо, ослоњен левом руком на луксузну дрвенарију и чврсто држећи чашу са џеком, у десној. „У Србију је стигао празан ковчег! Човек који га је носио, мој друг, тврди да је ковчег био празан!“

Да се сутра одједном негде појави Курт Кобејн, обрадовао бих се. Да се појави Елвис, обрадовала би се моја кева. Да се појави Брус Ли, обрадовао би се цео свет. Али, Слоба да се појави? Сама чињеница да је тај негде жив и слободан, деловала ми је језиво. Препоставивши, ипак, како је реч о пустим сновима једног огорченог еспеесовца, ову сам теорију, изашавши поново на тротоар Нјегошеве, завео као будалаштину.

Те ноћи сањао сам како точим бенизин из активираним упаљачем смањене флаше од литар и по, код пензионерке у Шајкашкој, док из аутомобила с угашеним фаровима искачу маскирани батинаши. Пробудио сма се обливен знојем, уверен да сам поново у деведесдетим. Идућег дана сам замолио колегу у редакцији „Сана“ да истражи случај. „Иди, молим те, провери, да није Слоба случајно жив“, рекао сам му, а он је узвратио: „За тебе сви причају да вариш од јутра, а сад знам да су у праву.“

Препричао сам му исто ово што и вама, после чега смо закључили како би одлазак у општину Савски венац“ и увид у књигу умрлих, био добар потез за почетак. Колега се вратио из општине са информацијом да је налетео на „зид“, то јест, да тамо ништа, у архиваторском смислу, не знају о томе да је Милошевић мртав, а не знају ни како доћи до сличних информација.

Пошто сам у „Сану“ био креативни уредник, дакле, по рангу последња особа која има „уредник“ у опису радног места, неко од надређених је колеги из претходног пасуса наредио да престане да се бави будалаштинама и пређе на истраживање о криминалним делатностима Мирослава Мишковића, који нам је тада, уз Харадинаја, био редакцијска мета. Теорија о московском Слободану Милошевићу остала је само теорија, а Србију је у колевци своје нове власти љуљао њен нови господар, ППВ, Александар Вучић.

Пет година касније, она изрека из 2001, „Све је исто, само њега нема“, одзвања ми сваког дана у ушима толико гласно, да готово ништа друго ни не чујем. Фале само санкције и рат, па да све буде као у пролеће 1999. Ту су и Вучић и Шешељ и Дачић и Вулин и Милован Бојић и Карић и Дрецун. Медија нема. Опозиције нема. Прерачунавам се. Да је жив, Милошевић би имао 76 година. Састао сам се једног лепог јесењег дана, 2017, са бившом високом функционерком СПС и испричао јој причу о празном ковчегу и Слоби у Москви. Иначе насмејана и причљива, док сам говорио о овој теорији завере, гледала ме нетремице, неутралним изразом лица и без трептаја, али не разрогачених, него нормално отворених очију. Шта је сад ово, збунио сам се, изгледа као неки КГБ-ов мисаони трик.

Некако сам, и поред тог хипнотисања, успео да довршим причу закључком:

„Слоба је, дакле, у Москви, све је то резултат дила, на шта ми је она испричала ово: „Кад сам се последњи пут видела с Бором Милошевићем, рекао је да има једну велику тајну о којој никоме не сме да говори. Међутим, умро је брзо после тога.“ „Па, каква је то тајна могла бити?“, узрујао сам се. „Вероватно је реч о нечијој швалерки“, одговорила је. Растали смо се, а ја сам се питао зашто ми ниједног тренутка није рекла да је то са Слобом у Москви бесмислица. Сећам се, кад су убили Ђинђића, првих четрдесет осам сати био сам убеђен да је све намештено. Да се лукави Ђинђић крије негде, жив и здрав, а жандармерија тамани његове атентаторе, да ће се појавити и поново преузети кормило над Србијом. Петнаест година касније, Зорана Ђинђића има само на Новом гробљу и Јутјубу. Да ли је код еспеесоваца исто? Да ли и они само маштају о Слоби, који се наљутио на своје непослушно стадо и запалио у Москву, да пеца бакаларе.

Али, ако је Слоба испоручен жив из Хага Москви, то би био знак да је све време заправо био тешко шпијунско ђубре? „Чак и да је тако“, полемисаће еспеесовац, „ипак је то наш Слобица, боље да је жив, него да је мртав. Сви остали су страни шпијуни, Вучић први, чланска карта ЦИА му из џепа на сакоу вири! Ако Србијом данас заједно управљају они који су били на власти кад је бомбардована, заједно с  онима који су је бомбардовали, зашто онда и Слобо не би био жив!“  

Кад се сретну на улици, некадашњи учесници демонстрација против Милошевића слажу се у једном: „Да је жив, Милошевић би опет био на власти.“ Оно што охрабрује јесте иницијатива СПС да му се дигне споменик. То је ваљда јасан знак да је Слободан Милошевић заиста мртав и да се његов лик и лик његове жене неће појавити на прозору руског авиона који рула пистом аеродрома „Никола Тесла“ ка црвеном тепиху, који су им Срби поставили у част. Отишао сам код неких филмаџија да питам да ли бисмо могли на дрон да окачимо камеру која може да скенира шта се налази под земљом и одемо у Пожаревац. „Зашто“, питали су. „Да видимо шта се налази у Милошевићевом гробу, за сваки случај“. Смејали су се. Теоретски је изводљиво.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.