Марко Видојковић: НАШ МАЛИ ЈУЧЕРАШЊИ ПОБЕДНИЧКИ РАТ

Моћни српски летећи објекат обавио је успешно свој борбени задатак, а онда је ваљда негде слетео, (надам се да се није срушио), свеже ремонтован и спреман за нови победнички рат са целим светом.

Marko Vidojković / 29. мај 2019

 

Баш у тренуцима када је врховни командант Александар Вучић пред народном скупштином Невероватно Јаке Републике Србије излагао свој стратешки план за Косово и Метохију, мучки, без објаве рата, „Шиптари“ нас нападоше тамо где нас највише боли, а то су српске мафијашке светиње на северу покрајине.

Залетеше се у цик зоре и нападоше на наше најсветлије јунаке са севера, лукаво прерушене у косовске пандуре, похапсише их и одведоше у непознатом правцу. Локалне српске поглавице су се у тим тешким тренуцима, срећом, налазиле у Београду, припремајући се да саслушају шта ће им врховни командант даље саопштити, после целог дана саопштавања практично ничега, у складу са својом најновијом тактиком, прављења блесавости.

Када чуше да „Шиптари“ нападају, мудре поглавице са севера наредише својим кметовима да подигну барикаде, како би се штогод од вредне робе, ватреног оружја и битних чланова владајућег ганга склонило на сигурно. Но, барикаде беху кратког века, пошто их „Шиптари“ растурише оклопним возилима и наставише даље, пут Ниша и Куршумлије, где су умислили поставити нову границу између Велике Албаније и Велике Србије.

Према сведочењима страдалника са барикада, „Шиптари“ су испаљивали читаве рафале на њих из непосредне близине и само их је чудо Светог Цара Лазара заштитило од рањавања или не дај боже погибије. Плаћене курве из КФОР-а све су ово немо посматрале, уместо да своје оружје окрену према насртљивим „Шиптарчинама“, пококају их и Србима поврате у најмању руку север, а по Трамповој наредби, која само што није уследила, и цело Косово.

Међутим, ђубрад из КФОР-а, уместо да стану на страну Српства, изјавила су како је „шиптарска“ акција у складу са законима Косова*. Српским велможама са ове стране административне линије коначно је прекипело. Борбена готовост подигнута је на виши ниво од највишег, један моћни МИГ 29 је полетео, само је скренуо на погрешну страну, ка Новом Пазару, из оправданог страха да не буде оборен ако приђе зони разграничења, скупо смо га платили.

Али, видели смо МИГ 29 у акцији, коначно. Тачније, Новопазарци су га видели, а зна се да су „Балије“ и „Шиптари“ браћа скоро као „Шиптари“ и „усташе“, према томе ова муњевита акција војног ваздухопловства сигурно је код локалног становништва изазвала панику, те френетичне телефонске позиве ка „шиптарским терористима“, у којима су до детаља описивали како се нова српска борбена птица дере у пичку материну, све се тегле са слатким тресу на полицама.

Моћни српски летећи објекат обавио је успешно свој борбени задатак, а онда је ваљда негде слетео, (надам се да се није срушио), свеже ремонтован и спреман за нови победнички рат са целим светом. И копнена војска се подигла. Колоне и колоне јуначких српских витезова камионима су из Краљева кренуле ка Рашкој, зауставивши се вероватно пет километара касније, те заузевши нове борбене положаје, одакле ће кренути у коначну борбу за ослобођење светог Косова, чим им НАТО каже изволите, дођите слободно, нећемо вам ништа, заједно ћемо потаманити „Шипосе“.

И министар војни Вулин био је тамо, избуљених очију (да би што боље видео), нашиљених ушију (да би што боље чуо) и напупелих усана (да би што нежније љубио српски ратнички барјак), свеж са обуке, спреман да и голорук, ако затреба, навали на „Шиптарчине“ и потера их све до српске луке Драч, да се тамо са њима разграничимо, тако што ћемо их у море натерати, да пливају све до Била и Хилари Клинтон.

Кад су видели колика се српска војска дигла, „шиптарске“ банде брже боље утекоше назад преко Ибра, а Срби завршише са минималним губицима - пар пребијених локалаца, један ухапшени Рус и неколико похапшених пандура – никаква цена за слободу коју северу Косова дарују локални српски вожди, јер људи нарочито такви, нешто су највредније што на Косову поседујемо. Према проценама Стратфора, командант Милан Радоичић вреди више него Грачаница, Дечани и Пећка патријашија заједно. Ако се њему или његовим најближим саборцима нешто деси, то се може мерити само са погибијом Милоша Обилића и одсецањем главе Цара Лазара.

И тако, победисмо. Тачно две деценије од наше прошле победе на овом истом терену, када су, после исцрпљујћих борби са „Шиптарима“, норвешким специјалцима и америчким хеликоптерима, јунаци са Кошара и Паштрика били јавно похваљени што ни један метар српске земље нису дали, те награђени трајним одсуством са терена и приликом да се, остављајући цивилно становништво на милост и немилост пораженима, одвезу са Косова, показујући три прста или средњи прст, није то тако било важно у тим данима општенародног славља.

Богу хвала што на овај свет посла изванредног стратега Александра Вучића, да нас крај светог косовског пламена заветује да на сваки покушај растурања јуначке неформалне оружане формације које суверено влада севером Косова и остатком Србије одговоримо одлучно, као и јуче, па нек „Шиптари“ беру кожу на шиљак и поново, као у пролеће 1999, беже главом без обзира, новчаника и личних карти, својој семенкарској браћи, која гвире иза Проклетија.

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.