Марко Видојковић: ПИВА И ИГАРА

Да ли су гори музичари који ћуте или музичари који отворено подржавају режим, попут Боре Јухе или Оливера Мандића, којима се, искусно, пре неки дан, прикључио и Горан Бреговић? Гори су они који ћуте.

Marko Vidojković / 21. август 2019

 

Људе у публици могу донекле да разумем. Они ваљда само хоће мало да се забаве, док им живот у Београду сере на главу. Надају се да ће, у тих неколико дана прашњавог бесплатног пакла, пронаћи комадић среће на београдском ушћу, слушајући (углавном изанђале) домаће и екс ју бендове, те безуспешно тражећи место на ком могу људски да се испишају после попијеног пива или исповраћају желудачну киселину, уколико је пиво које су пили било домаће.

Никада нисам био на бир фесту, али нисам био ни у војсци, па знам да је срање. Разлози мог недоласка мењали су се током година. Основни разлог био је катастрофалан музички програм. Следећи, подједнако битан, био је бесплатан улаз, који свакоме, па тако и најгорем људском шљаму, омогућава слободан улаз. Одлука да се карта не наплати ни сто динара сигурно је добрим делом утицала и на то да неки посетиоци претходних година буду избодени хладним оружјем од стране никада откривених починилаца.
Последњих година не бих дошао на бир фест све да на њему свирају и моји најомиљенији бендови, зато што је та манифестација, заједно са осталим музичким фестивалима, мутирала у један од основних зупчаника напредњачког механизма владања, који велики део својих финансијских ресурса улаже у забаву за широке народне масе, тачније у забављаче. За разлику од аутотјунованих ретарда, који, по природи тог отровног тренда, на своје наступе привлаче и десетине хиљада вриштећих джиберки и сељачина, рок бендовима не иде тако добро.

За разлику од поменутих ајдиджејеваца, из чијих уста излећу само кокаин, коктели, мечке и пичке, рокерима су, нарочито у интервјуима и паузама између песама, некада умели да се омакну и ангажовани друштвено-политички испади. Ако сте се питали откуд одједном летњи музички фестивал у свакој српској селендри, то није само зато да би се локалном становништву обезбедила краткотрајна бесплатна забава, већ је реч о прећутном договору између нетјунованих музичара и режима, да се држи језик за зубима, све док напредњачки смртоносни циркус траје.

Свако ко је претходних година залајао против Вучићеве хунте, попут рецимо Београдског синдиката, Марчела, или Влада Георгиева (који се плако претвара у домаћу поп верзију Сида Вициоуса), осетио је на својој кожи како је када ти напредњаци укину могућност да свираш, а самим тим и зарађујеш, ма колико велико име био и колику публику са собом носио. Штавише, што ти је већа публика, то си опаснији, јер замислите само да у сред наступа пред хиљадама људи, музичар (плаћен из локалног буджета) крене да сере против власти.

Последњи сличан инцидент, колико знам, догодио се далеке 2016, у Хали спортова, на концерту „Бркова“, када су бенд и публика, удруженим снагама почели да се деру „Вучићу педеру“, због чега чланови бенда замало да попију батине од пандура. Да ли се нешто слично догодило на наступу „Бркова“ (или било чијем другом) пре неки дан, на прашњавом ушћу мртвог Београда? Надам се да јесте, али бојим се да није.

Да ли су гори музичари који ћуте или музичари који отворено подржавају режим, попут Боре Јухе или Оливера Мандића, којима се, искусно, пре неки дан, прикључио и Горан Бреговић? Гори су они који ћуте. Што им је ангажованији музички правац, то је њихова срамота већа. Данас можемо чути велика рокенрол муда, која су била прилично гласна у време Слободана Милошевића, како се, дајући интервјуе, претварају у филозофе опште праксе, који кењају о негативним друштвеним појавама, а нико од њих неће именом и презименом поменути неког од бандита који нам јебаше мајку. То је стога зато што им се у малом мозгу још увек смејуљи љубазни напредњачки лик који им је помогао око концерта на Ташмајдану, од чега су живели неколико месеци, или купили кућу у Припиздинцима, или можда половни мерцедес.

Млади бендови треба да буду срећни што уопште негде и свирају, а притом доста њих свира за джабе, без обзира на величину фестивала. У крајњој линији, није ни праведно очекивати од неког ко тек почиње и ко ће за коју годину запалити у иностранство, да на своја плећа преузме терет друштвеног ангажовања на српској музичкој сцени. Да ствар буде црња, овогодишњи бир фест као да је и последњем промилу нормалних новинара попио мозак, па је тако мој омиљени дневни лист „Данас“ известио како је наступ Ван Гога пратило 120 хиљада људи, на простору који прима тридесет хиљада.

На крају, још мало о публици. Цео фид на фејсу и инстаграму био ми је данима затрован сликама срећних фаца са прашњавог ушћа. Деловало ми је нестварно да у том паклу видим ликове које сам виђао и на протестима, активисте, борце за слободу и демократију, који су своју борбу очигледно привремено окачили о клин, не би ли себе заварали са мало старе добре бесплатне прашњаве музичке забаве, без политичког таласања? Да ли је њихова оштрица отупела, или сам ја превелики дркаджија?


   

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.