Poštovani,
Vi ste kurac na biciklu i teret na budžetu, ali istovremeno ste i bunar mojih glasova.
Borili ste se i izborili, ostali ste nekako živi i pored svih sranja koje sam vam lično priredio, kako devedesetih, tako i tokom poslednjih osam godina. Svaka vam čast, nikako da umrete. Vi, stariji građani Srbije, uvek ste mi pred očima kao primer kako izgleda budala, koja je ceo život radila i mučila se, sad mesečno prima tek toliko da preživi, a povrh svega glasa za mene. I vas ima raznih. Ovi sa višim penzijama i ispravnim moždanim vijugama me ne zanimaju. Obraćam se vama, penzionerskom talogu, koji ćete i na predstojećim izborima glasati za mene.
Znam da ste morali mnogo da se žrtvujete kako biste sačekali moju pobedu nad koronom. Koliko je meni bilo lako da vas zaključam u kućama, toliko je vama bilo teško da to podnesete. Neki ćete sigurno i da umrete od posledica boravka u zatvoru, ali ipak gledajte da se to desi posle 21. juna. Kada posle 21. juna umrete, budite spokojni, zahvaljujući našim naprednim biračkim spiskovima i posle smrti glasaćete za mene. Zahvaljujući meni, Srbija je jedina evropska zemlja koja je pretvorena u koncentracioni logor, a zahvaljujući vama na prethodnim izborima ponovo ću odneti ubedljivu pobedu.
Trebalo bi da budemo ponosni na ove rezultate i sačuvane živote, jer mrtvu osobu možeš samo izvesti na glasanje, a živu možeš naterati da na glasanje izvede još njih deset, možeš je ucenjivati radnim mestom, možeš je naterati da daje procenat od plate stranci, možeš joj zapaliti stan, sve je bolje kad si živ, a za to što nas posle ove neviđene pandemije još uvek ima živih, zaslužni ste, osim mene i vi.
Sad sledi pasus istrgnut iz svakog konteksta, u kom se uvlačim u dupe našim dragim lekarima i medicinskiim radnicima, istim onim koji su mislili da njima tapšete u osam, a tapšali ste zapravo meni i policijskom času. Istim onim koje školujemo da bi pomrli u epidemiji, istim onim koji su epidemiju dočekali bez zaštite, poštujući sveto pravilo da pare idu prvo u džep meni, šta preostane mojima, a medicinarima šipak. I u krajnjoj liniji, istim onim medicinarima kojima sam obećao povećanje plata, a uvalio im kurac, plus ih naterao da se, pre neki dan, sa maskama na licima blamiraju dok ih ja, bez maske kao i uvek, javno pravim budalama.
Treće, nastavljam da lažem o tome koliko smo uložili u zdravstvo, a zapravo smo toliko uložili da smo bili ubeđeni kako biste svi pomrli da vas je dokačila korona. Zato smo vas i zatvorili. Pogledajte samo kako je lepo okrečena nova stara nova zgrada Kliničkog centra Srbije, zaslugom gradonačelnika Beograda, ljubitelja vrabaca. U neposrednoj blizini nalazi se i kapela kliničkog centra, konačno odredište mnogih među vama. Zamislite samo svoj leš u blizini tako lepo okrečene zgrade bez doktora, kakav je novi stari novi klinički centar Srbije.
A stiže još investicija.
Sada bi svi trebalo da se okrenemo ka sledećem velikom poduhvatu – ekonomskom oporavku naših najbogatijih sugrađana i pomoći porodicama vrha mog kartela da stanu na noge i još brže krenu napred.
Želim da vas i ovog puta sa najvećom sigurnošću uverim da vi i ljudi koji zavise od vas, tačnije vaši nezaposleni sinovi, kćeri i unuci, koji nisu uspeli da se dokopaju inostranstva, NEĆE MORATI na bilo koji način da se žrtvuju. Osim ako ne žele da se obese, ali NEĆE MORATI, već samo svojevoljno. Vaše penzije su svetinja i ostaće netaknute (važi samo za penzije manje od 20.000 dinara, prim. vuč.).
A planiramo da penzije budu i uvećane do kraja godine. Zezam se, naravno da ne planiramo, nego samo serem, zbog narednog pasusa u kom ću da vas ucenjujem.
Obezbedio sam vam 4000 dinara jednokratne pomoći i još sto evra, jer sam se izlanuo, pa nisam kasnije mogao da vrdam. Sve ovo je rezultat marljivog zaduživanja naše banana države kod belosvetskih zelenaša, ali je i zasluga vas, neopevanih budala, koje uporno glasate za mene iako vas jebem na sve moguće i nemoguće načine. Srbija je danas snažnija za još jednu moju istorijsku pobedu i apsolutno je nespremna za bilo kakve nove izazove. Uprkos najsmešnijem, pardon, najstrašnijem virusu u istoriji čovečanstva, naša posvećenost budućnosti moje bande ostaje nepromenjena. Nećemo dozvoliti da nam pandemija isprazni džepove, tako što ćemo mi vama pojačano prazniti džepove, dok ih sasvim ne ispraznimo i dok ne iskijate i poslednju paru od onih sto evra i 4000 dinara, koje vam dadoh. Naša deca, kad kažem naša, mislim na moju i decu mojih saradnika, zaslužuju patike od 600 evra, džempere od 2500 evra. To neko mora da plati, a taj neko STE VI.
Nikakav Đilas, virus, ili neki treći izgovor neće nas okrenuti od misije da Srbiju iscedimo do kraja. Doživećete to da se naša deca školuju u najskupljim inostranim školama, da naša deca uživaju na luksuznim jahtama u međunarodnim vodama, dok vaša deca peru čaše u najjeftinijim inostranim restoranima. To je moje obećanje vama. To je moj životni cilj.
Ujedinjeni ćemo pravazići ekonomski izazov koji je pred nama, a to je da i pored svih nedaća, moja banda i ja pokrademo još nenormalno puno para. Učinili smo to jednom i učinićemo to ponovo.
Uveravam vas da neću stati i bla bla bla, ako ste ovo pismo uspeli do ovde da pročitate, onda niste moja ciljna grupa, stoga - dućkajte ga. A za penzionere koji čitaju prvo poslednju rečenicu u pismima: svi na izbore, 21. juna, zaokružite KEC KO VRATA!
Srdačno
vam se serem u usta,
Aleksandar Vučić
Prethodne kolumne Marka Vidojkovića možete pročitati OVDJE.
