Марко Видојковић: ПРЕГОВОРИ СА ПЕЧЕЊЕМ И КОЛАЧИМА

Колико добра може донети килаво састанчење режима са опозицијом, уз медијацију невладиног сектора, испраћено међусобним оптуживањем за ситуацију у којој се друштво нашло?

Marko Vidojković / 31. јул 2019

Јучерашњи дан требало би заправо да славимо, јер је дошло до испуњења једног од захтева са великог београдског опозиционог  митинга, од 13. априла: власт је пристала да преговара о изборним условима. Да, то је мој дефинитивни закључак, после скоро двадесет четири сата наизменичних међусобно супротстављених реакција које сам имао на вест о томе да су се представници режима и опозиције сусрели на ФПН, да разговарају о томе како доћи до фер изборних услова.

Овај несвакидашњи догађај, инициран од стране заједничког пријатеља власти и опозиције, Сорошевог Фонда за отворено друштво, као и мени, помутио је умове многима. За неке је, видим на фејсбуку, сам чин седања за исти сто са доктором Стефановићем и адвокатом Ђукановићем, раван супружничкој превари. Ето, напокон, материјалног доказа да су сви исти, реагују ирационално други. Е сад је доста, идем у Немачку, да чистим улице, победоносно закључују трећи. Потребни су нови људи, потребна је промена система, урлају најлуђи.

Заједничка карактеристика реакција опозиционо настројене јавности на „преговоре“ јесте слаб осећај за реалност. А реалност говори да су људски ресурси за истинску промену система готово никакви, када се има у виду да је преко пола милиона најквалитетнијих људи емигрирало. Реалност говори да би, после седам година Вучићевог терора, напредњаке на изборима 2020. било тешко поразити, све и да сутра престану са притисцима на гласаче, отворе медије, а фирер обећа да неће користити своје име као напредњачку предизборну рекламу.

А то се неће десити, осим можда благог релаксирања медијске ситуације и уређења бирачких спискова. Напредњачка изборна отимачина заснива се на притисцима који се врше на бирачко тело у предизборној кампањи и на дан избора, те бесомучном арчењу Вучићеве њушке у истом периоду. Они имају тачан списак оних који су им дали глас у више претходних изборних процеса и које ће седамдесет пет пута до изборног дана телефонски и лицем у лице на то подсетити, уз налог да капиларци обезбеде и гласове пунолетних чланова своје ближе и даље фамилије.

Као награда за послушност чека их паштета са фиреровим ликом, а неке чак и ситна лова. Све и да нема бандита који дрежде испред бирачких места са копијом бирачког списка, са овако агресивном „капиларном кампањом“, у којој се Вучићева хунта налази још од 2013, немогуће је изборити се. Све и да нема локалних кабадахија, којима бирачко тело мора пружити на увид фотографију бирачког листића после гласања, тешко да се после вишегодишњег малтретирања у кратком временском року може очекивати радикална промена изборног исхода.

Чему онда ово глупирање на ФПН? Осим због печења и колача. Претпостављам да је јучерашњи неформални састанак био резултат притисака које су на Вучића извршили његови западни пријатељи. Штавише, делује ми да су исти западни пријатељи и опозицији сугерисали да најпре легитимитет својим захтевима осигура на улици, а онда сви лепо да седну за преговарачки сто и да се доведу донекле у ред и да не праве пуно срања, сад, кад је раздрешење косовског чвора надохват руке. У сваком случају, пријало је на једно поподне осетити како изгледа када направиш један мали корак ка нормалности.

То што састанак с печењем и колачима на ФПН делује као научна фантастика управо је показатељ у колико ненормалним друштвено политичким условима живимо, а одраз реалне слике тренутног стања јесу трибине Новог оптимизма које се ових дана одржавају у Шапцу. Све три које су се до сад одржале, ометала је шачица голобрадих мандрила. Да ли су то фантомски десничари, или су то напредњаци, или можда плаћени припадници неке навијачке групе, није ни важно, јер то су све иста говна.

Оно што је важно јесте да су све три трибине прекинуте, па чак и она која се одржавала на дан „историјског“ састанка на ФПН. Дакле, нема примирја на терену, чак ни када се воде преговори. Важно је знати и то да су се пандури појавили тек треће вечери, када је један од учесника трибине био градоначелник Шапца (и један од преговарача) Небојша Зеленовић, што значи да је претходних дана могло да буде свакаквих срања, но добро расположена и духовита публика, те слабо мотивисани малоумници, који ни не разумеју оно што урличу, постарали су се да до физичког обрачуна не дође.

Колико добра може донети килаво састанчење режима са опозицијом, уз медијацију невладиног сектора, испраћено међусобним оптуживањем за ситуацију у којој се друштво нашло? Увек морамо бити свесни у каквој средини живимо, ко су људи који нас окружују и који су наши реални домети. Вазда добро обавештени Вук Јеремић дефинисао је те домете у овом тренутку; успех на изборима било би сто места за опозицију у парламенту, а успех бојкота била би излазност мања од 40 одсто.

Оба ова успеха и власт може да посматра као свој успех – мало ли је 150 места у парламенту, а излазност није ни битна, пошто закон каже да су избори легални све и да на њих изађе само један бирач. Гледано из угла грађана, наш најдаљи домет јесте постепено релаксирање политичке ситуације под непрекидним западним притисцима, преузимање једног броја општина од СНС, док коначну промену режима не вреди очекивати пре председничких избора, 2022. Уз то, ту је и питање шта нас чека ако опозиција бојкотује изборе, па напредњаци без борбе узму сва места у републичком парламенту и све општине у Србији.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.