Марко Видојковић: ПРИЧА О ПИ.КАМА ИЗ ПИВАРЕ

Истинита прича са измењеним именима

Marko Vidojković / 31. октобар 2018

Стајао сам на тераси и гледао птице, размишљајући шта да једем. Сунце је пекло, али не на мене, пошто је тераса гледала на север. Његови зраци падали су на шизофрене петоспратнице, које је инвеститорски урбанизам протеклих даровао Дорћолу. Кинески телефон којим сам покушавао да направим селфи, зазвонио је.

Пошто су на њему, осим камере, били отворени инстаграм, фејсбук и 9гаг, телефон моје ударце палцем није препознавао као такве. Док сам чекао да се андроид поврати од шока, гледао сам у број који ме је звао. Непознат, шестоцифрени број из доба Карића, какав обично поседују некаква муда. Кроз неколико десетина секунди, телефон је успео да се доведе у стање у ком је било могуће притиснути зелени круг на његовом екрану, а да се то заврши успостављањем везе.

„Хало“, огласио сам се, надркано.
„Добар дан“, зачуо се еуфорични женски глас, „Марко Видојковић ми треба!“
„Ја сам!“, одговорио сам весело, покушавши да од наше комуникације направим некакав фазон.
„Зовем из маркетиншке агенције Скубиду, имамо пословну понуду за вас.“
Унапред сам знао како да ћу га на крају испушити. Али, баш да видимо како.
„Стварно? Какву понуду?“
„Најбоље је да дођете овамо, па да вам све објаснимо уживо. Да ли сте слободни сутра у десет?“
„Рано ми је десет, ’ајде у једанаест?“, предложио сам, иако ми није било рано у десет, али, неким данима сам умео да се пробудим у пола десет и шта ако сутра буде тај дан?
„Сутра у једанаест, уписано.“
Трипут ми је објаснила како да дођем до агенције, иако сам јој већ после првог пута рекао да ћу их наћи гугл навигацијом. Објашњавала ми је како треба да обиђем око парка и онда не одмах лево, него полулево и затим скроз право и, видећу с улице, пише с десне стране Скубиду. Океј, рекао сам, а онда је она поновила цео опис још једном, звучећи као да говори с дебилом.
*
„Радимо фејсбук кампању за Једно добро пиво! Волели бисмо да четири чувена српска писца напишу по три приче и да Једно много добро пиво буде спонзор!“, одушевљено ми је представио њихову идеју дугајлија у црној ролци. Седео сам у великој конференс сали, на ћошку огромног квардатног стола, а около је било њих још троје, запослених на овом пројекту. „Мислили смо да зовемо неколико писаца, Биљану Сосић, Пиксија Стојановића и Илију Зекина, али ти си нам први избор, то да знаш!“

„Ви знате да сам ја на црној листи? Немојте да вам неко јебе мајку што хоћете да зарадим паре.“
„Ма хајде“, јавио се плавокоси буцко у плавој кошуљи, „па ово је двадесет први век! А и прича коју ћеш писати неће бити политичка, јел да...“
„Пун ми је курац политике, само ми још фали да пишем приче о њој...“, потврдио сам.

„Ето видиш. Нешто на слободну тему. Нешто урбано, оно твоје, због чега људи воле твоје књиге!“, ложио ме је онај у ролци.
„Али не и вулгарно, то се ваљда подразумева!“, еуфорично је изговорила власница еуфоричног гласа од јуче, која је седела с моје десне стране, симпатична, у плавој кошуљици. „Мислим, може рецимо реч срање, али јебање, курац, пичка, то ипак не.“

„Уосталом, и Сосићка јебе мајку овима, а не само ти!“, досетио се онај у плавој кошуљи. „Нема шансе да то испадне проблем.“
Око финансијских услова смо се договорили исувише лако, па сам помислио да је можда требало да им тражим више, али јебига. Задатак је био једноставан, написати три приче на било коју тему и шеровати то на свом фејсу, када изађу на страници Једног доброг пива. Чак сам почео и да размишљам о томе какве бих приче могао да напишем за кампању. Издвојиле су се две идеје: прича о професорки из Средње трговачке, коју матрертирају ученици и прича о деди који једва чека да умре зато што међу живима нема више ниједног познаника. О трећој причи нисам размишљао, јер сам заправо знао да их нећу ни писати.
*
Рекли су ми да ће се са инструкцијама јавити прекосутра, чим клијент одобри кампању. Нису се јавили. Затим ми се, док сам куповао ћуфте у сосу у супермаркету, седам дана касније, преко вибера јавио Микеле, наш познати репер и песник.
„Буразеру, звали су ме у фејсбук кампању за Једно добро пиво. Пикси ми је рекао да си и ти у причи, па, чисто да ти јавим, да тебе нису помињали. А Пиксија јесу. И Сосићку.“

„Од мене су највероватније одустали јер сам политички неподобан“, рекох.
„Их, а ја сам, као, подобан?“, насмејао се.
Како смо прекинули везу, тако сам на шестоцифрени број из доба Карића, који сам нашао у листи прошлонедељних позива, послао поруку: „Добро, бре, јел од Микелеа треба да сазнам да сам испао из варијанте? ;)“

Старија госпођа са ретардираним сином мојих година стајала је испред мене, у реду на каси. Куповали су пуњене паприке, које жене у супермаркету спремају боље него многе кеве. И салвете су куповали. И јогурт. Некако су завршили и ја сам дошао на ред. На каси је радила лепа, помало зрикава цура.
Двадесет минута касније, јео сам ћуфте у парадајз сосу и гледао мимове на мобилном. Напољу је било спарно. На улици су дрндали аутомобили и аутобуси, заглављени у црвеном таласу, за који таксисти тврде да је намерно изазиван, не би ли се трошило што више горива. Телефон ми је зазвонио у сред гифа у коме лику, коме су везане очи, гурају у уста лизалицу у облику курца. Шестоцифрени број из доба Карића, али не онај, него неки други. Сажвакао сам ћуфту, прогутао је и притиснуо зелени круг на екрану.

„Хало.“
„Маре, брате, извини!“, викао је млађи мушки глас. „Нисам веровао да је то могуће! Нисам веровао да живимо у таквој земљи!“ Био је то, дакле, онај у ролци или онај у плавој кошуљи. Сигурно не онај трећи, пошто је тај током целог састанка ћутао.
„Тако је већ шест година.“.
„Послали смо предлог пројекта клијенту и истог дана су нас звали из врха Банатско-Бачке пиваре. Кажу,Видојковић не може. Лично сам их уверавао да нећеш писати ништа политички, али они ни да чују. Има човек озбиљну пратњу на фејсбуку, кажем им ја! Јеси ли видео ти тај његов фејсбук, кажу они?! Јеси ли видео шта пише? Јеси ли га чуо шта говори? Не желимо да имамо ништа са ликом који се толико замера напредњацима!“
„И?“, питао сам, чисто да бисмо некако завршили разговор.
„И ништа. Ови остали ће да пишу, а ти нећеш. Извини још једном, молим те! Ево, мене је срамота у њихово име! Има недном негде да те прогурам, од сад је то моја лична мисија!“

Осетио сам се труло, пре свега јер је лова била добра, а затим сам се осетио и као говно. Чим сазнам да је кренула фејсбук кампања за Једно добро пиво, написаћу причу о свему овоме.

Прошлог петка сазнао сам да је кампања при крају.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.