Марко Видојковић: ШТА ЗНА ДЕТЕ ШТА ЈЕ ЈЕДАН ОД ПЕТ МИЛИОНА

Посмртни говор протесту „Један од пет милиона“

MARKO VIDOJKOVIĆ / 30. јануар 2020

У септембру 1999, организоване су велике грађанске демонстрације против режима Слободана Милошевића. Ове демонстрације почињале су сваког дана у 19 сати и трајале су дуже од демонстрација против изборне крађе 1996 / 1997, а завршиле су се пред дочек нове (и преломне) 2000. У ствари, за групу баба предвођену Чедомиром Јовановићем, нису се ни завршиле. Ова шака јада, назвавши себе „чуварима ватре“, окупљала се и даље свакодневно, све до петог октобра, када се утопила у бујицу народног гнева, која је Милошевићеву власт отерала са политичке сцене, све до 2012.

Демонстрације из јесени 1999. организовао је Савез за промене, у чијем називу, па и карактеру, лежи разлог што појединци Савез за Србију толико често називају тим именом, да их више ни не исправљам. Савез за промене заправо су били дроњци Коалиције „Заједно“, предвођени Ђинђићевим демократама и Свилановићевим Грађанским савезом, којима су се прикључиле још неке комби партије, које је боље назвати именима њихових лидера - Мићун, Батић, Веља Илић, и тако то. До распада коалиције „Заједно“ дошло је када је највећа опозициона странка у Србији, СПО, у септембру 1997, извршила харакири, ушавши у београдску власт са Слободаном Милошевићем.

Милошевић је у самом старту демонстрације СЗП свео на прихатљиву меру, тако што је 29. септембра, 1999, на десетине хиљада демонстраната који су кренули ка Дедињу извео четвороструки кордон и водене топове, који су убили бога у народу, те вољу у већини њих да наставе са грађанским бунтом. И следећег дана се, за сваки случај, поновио исти сценарио, а после тога, протести су се свели на неколико стотина најупорнијих, који су сваке вечери шетали жутом траком, самим својим бројем служећи режиму да се подсмева снази, јачини и величини побуњене опозиције.

Сваког дана у седам ишао сам на протесте Савеза за промене, једва чекајући да неко напокон објави њихов крај, што је учинио, колико се сећам, Зоран Живковић (он ме убеђује да то није био он, већ неко други), крајем децембра, 1999. Десетак дана касније, основан је ДОС, а десетак месеци касније Слободан Милошевић је оборен после изборне крађе. 

Исту ову причу испричао сам у својству јединог говорника у историји „Протеста против диктатуре“, шачици окупљених, на тротоару испред редакције „Данаса“, у пролеће, 2017. Поента је била да је назив „чувари ватре“ заправо други назив за немогућност малог броја људи да признају како је протест пропао, као што је тада био случај са тим протестом, који се, недуго затим, у потпуности и угасио. Исту причу пишем и данас, када је протест „Један од пет милиона“ доживео своју формалну смрт, тако што је удружење „Један од пет милиона“ најавило излазак на изборе у тренутку када су се сви потенцијални гласови опозиције нашали међу онима који бојкотују изборе. Удружење „Јдан од пет милиона“ истовремено је најавило да неће учествовати на протесту у суботу. Ком тачно протесту, када је Савез за Србију најавио велико бојкоташко окупљање у Комбанк дворани? 

Када је тачно умро протест „Један од пет милиона“? Да ли је то било оне ноћи када је опозиција упала у РТС? Или наредног дана, када се код председништва Србије, уместо пет милиона, скупило једва неколико хиљада грађана? Ја типујем на велики митинг опозиције, 13. априла, када се испред Скупштине окупила гомилетина људи да би чула како опозиционе странке траже од режима дијалог о изборним условима. Тада је и у мени нешто проговорило: „Немој више да говориш на овим протестима, ако те уопште опет буду и звали“.

Са својим унутрашњим гласом никада се не расправљам, његове речи никада не доводим у питање, не покушавам да разговарам са њим, јер то је већ први кроак ка лудници – само га послушам. Више од десет пута сам говорио у различитим градовима, на десетине протеста сам долазио, а од тог тренутка сам само двапут био код шатора (сећате ли се шатора?) испред председништва. Невелики број људи наставио је да долази суботом у шест, на организаторе протеста су насртали дебели напредњачки батинаши, давили их, шамарали и бацали унаоколо, опозиција је углавном стајала по страни, тако је изгледао живот после смрти протеста „Један од пет милиона“.

Јелена Анасоновић је крајем фебруара регитровала удружење „Један од пет милиона“, како случајно некој напредњачкој хуљи не би пало на памет да отме тај назив од грађана, његових легитимних власника, и злоупотреби га. Никола Којо, идејни творац назива протеста, у емисији „Добар лош зао“, неколико недеља касније помало резигнирано је рекао: „Ето вам назив, радите са њим шта хоћете“. 

Чак и најискуснији политички активисти и вишедеценијски демократски делатници остали су у чуду када је удружење „Један од пет милиона“ најавило излазак на изборе. Шта је био разлог за ову безумну одлуку? То што напредњачки параопозициони сателит СМС и Живковићева Нова странка још увек нису прогласили бојкот. Али цео Савез за Србију јесте! И Грађански фронт јесте! И Покрет слободних грађана јесте! Нема везе, иду деца на изборе. Шта зна дете шта је један од пет милиона. Десеторо чланова удружења оградило се од ове одлуке, сликајући се у неком кафићу, што значи да је данас иза имена „Један од пет милиона“ остало само неколико цура, Дачићева јавна похвала, навијање режимских ботова за ’нове и младе снаге’, а испред њих девет хиљада бирачких места, које ће морати да чувају од напредњачке крађе.

Вучић је добио још једну ’опозициону’ листу којом ће се подичити код Годфрија, без обзира на то што неће добацити ни до 0.1 посто, а Србија је добила заслужени одмор од суботњих протеста. Да се вратимо на причу са почетка. Ако један протест треба да цркне, боље је да цркне што пре, мање горак у устима ће нам остати. Али, на протесте нисмо ни ишли због њиховог слатког укуса, већ да бисмо рушили Вучићеву мафијашку хунту. Могу само да мислим шта су клинци из Удружења „Један од пет милиона“ проживљавали протеклих месеци, организујући демонстрације без демонстраната, ризикујући прекршајне пријаве, затвор, дављења, хапшења и шамарања, без икога да им на било какав начин помогне. То само они знају, као што само они знају због чега иду у четнике, 1945, односно на изборе, 2020.

Одлуливши се на политички харакири, сахранили су не само своје удружење, наш протест, већ и његово име. Треба да им кажемо хвала, јер је одједном пред нама широко поље, за нови протест и нови назив. Овај ионако није био нешто. И протест и назив.
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.