Марко Видојковић: Свети Никола, заштитник ПМ10 честица и моста у парку

Београд, за који се одавно утврдило да поседује душу независну од својих тренутних житеља, поручује онима којима је остало памети: идите одавде!

Marko Vidojković / 19. децембар 2019



Београђани Светог Николу прослављају придављени ваздухом који је ових дана толико загађен да га, према проценама стручњака, не би требало ни удисати. Шта да се ради, слава мора да се испоштује, па ће тако данас половина њих сести у аутомобиле, изручити додатну гомилу издувних гасова у атмосферу и отићи код друге половине, да се напију ракије и наждеру сомовине, после чега ће се пијани, уз додатно убризгавање издувних гасова у београдски ваздух, возити од једне славе до друге и напокон доспети кући, где ће их чекати сан близак смрти.

Загађен ваздух додатно ће их урадити, па се и данас могу очекивати сцене каквим смо могли да присуствујемо и претходних дана: госпођа прича мобилним док спорим корацима прелази улицу на црвено; пијанци се клатарају испред подрума пића, а нису попили још ни прво пиво; радницу у пекари облива хладан зној док седамнаест минута броји кусур од хиљаду динара; путници нагужвани у трамвају хладнокрвно посматрају како старији господин подлеће под исти; и тако даље.

Београд, за који се одавно утврдило да поседује душу независну од својих тренутних житеља, поручује онима којима је остало памети: идите одавде. Ако негде не можеш да дишеш, онда ту не би требало да живиш. Ово наравно важи само за оне који су у стању да препознају да, како са београдским ваздухом, тако и са Београдом у целости, нешто није у реду, а они су у огромној мањини у односу на ове друге. 

Тако је. Велика већина Београђана нема мозга. Они се радују животу и пуним плућима удишу београдске ПМ10 честице, између два вишесатна боравка у колима у неуспешној потрази за паркинг местом. Они походе београдске тржне центре, где ће немилице потрошити сваки динар који им је пао с неба, вођени напредњачком филозофијом да сутра можда неће осванути или још горе, да ће случајно осванути неко сутра у ком више неће бити оно што су били данас и јуче. 

Власт је Београђане ставила и пред дилему: да ли трамвајски мост преместити у три лепе или у вражију матер, па су они на намештеном гласању гласали за вражију матер, односно за то да се мост пресели у парк под београдским кулама близнакињама. Није било опције да мост остане на свом месту. Дакле, потпуно функционалан мост о нашем трошку (15 милиона евра) иде у парк, а ови који су до сад ваљда већ навикли да сатима смрде у својим колима надајући се одласку од тачке А до тачке Б у разумном року, који сат саобраћајне гужве приде неће ни опазити. Исто као што ови који омамљени смогом падају под точкове аутобуса неће приметити да је ваздух због недостатка моста и увећања саобраћајне гужве загађенији него што је био.

У овом тренутку намећу се нека питања - да ли се припадници режима возе истим улицама као и ми, или за њих постоје неке посебне улице? Да ли они удишу исти ваздух као и остали или за њих постоји неки посебан ваздух? Пошто су одговори на ова питања „Не, не постоје засебне улице за њих“ и „Не, не постоји чист ваздух специјално за њих“, мистерија се продубљује. Да ли су заиста толики смрадови да ће и сопствену децу угушити у својим штеточинским пројектима? Или можда неку улогу игра и то што су сви одреда издрогирани кокаином, па им је и понашање у складу са тим? Или можда ни они сами немају контролу над својим одлукама и пројектима, већ дубока мафија, која налаже да се мафијашки прогрес не сме зауставити, штавише, он се мора убрзати, паре се опрати и у профит уградити што хитније, без обзира на цену. 

Овде, коначно, стижемо и до заменика градоначелника и почасног члана УКС, Весића. Није заменик једини кривац за ово што се дешава Београду, иако се, из ко зна којих разлога, својски труди да се преметне у суперзликовца, ког ћемо поистоветити са разарањем престонице. Саучесници у злочину су сви они који управљају градом, али и сви они који пристају да их режим овако јебе у главу. Није заменик ни идејни творац, како Београда на води, тако ни измештања трамвајског моста, као што није идејни творац ни гондоле нити јарбола, те осталих невиђених пројеката. Он је само делић организоване банде криминалаца, која броји десетине хиљада чланова и којој већ годинама ништа не може стати на пут.

Шта ћемо? Хоћемо ли и даље да се ишчуђавамо? Или ћемо да се иселимо? Или ћемо да се боримо, чак и ако то подразумева више сати или више дана стајања на мосту, уз удисање ваздуха који може да вас уцмека. Или ће из целе Србије аутобусима стићи хиљаде присталица премештања моста са реке у парк, који ће бранитељима моста, најпре сопственом бројношћу, а ако затреба и пријатељским убеђивањем, показати у колико су убедљивој мањини.

У праву сте, најлогичније је иселити се. Али, пре тога, срећна слава! 
 
 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.