МАРО МАРУШИЋ: ТЕНКОВИ И ТРАКТОРИ У Србији умро посљедњи четник, уплакане усташе дошле на спровод

Што су усташе без четника и обратно?

BUKA portal / 02. септембар 2019

Томо је тог поподнева био љут као складиште wасабија у јапанском ресторану.

-Пичка вам материна смрадови четнички – почео је сипати псовке чим је на порталу прочитао како је постављен тенк испред стадиона Црвене Звезде у Београду.

Томо је 1996. годиште, рођен је након свршетка рата, и мрзи Србе и све што је српско, осим, наравно, згодних певаљки турбо фолка. Тако су га учили, није он постављао превише питања у вези тога, Срби су зликовци које треба мрзити, све је то за Тома тако једноставно да не може бити једноставније. Да се њега пита, не би у животу ништа друго радио, него тукао источне сусједе.

Поносан је на свој животопис – до сада је судјеловао у неколико туча са Србима, а једноме је сломио зуб. Није уопће знао да има тако добар лијеви кроше. Тог су Србина он и његови пајдаши истукли испред пекаре у касним ноћним сатима када су га чули да пита продавача има ли лиснато од шаргарепе? Томо има нећака који по цијеле дане гледа цртиће на српском, па јако добра зна да је шаргарепа српски и што она значи, тако да није било никакве сумње како човјека треба претући. Опколио га је с неколицином истомишљеника, два су га држала, а два су га тукла, он је био међу дјелитељима шака и тад се догодио тај славни кроше.

Томо је послије тучњаве погледавао уоколо има ли надзорних камера, јер му је пало на памет да можда пита власника да му просљеди снимку крошеа да се може хвалити екипи на Фацебооку, али камера није било, можда и боље, ако полиција буде радила какве извиде. И овако и онако сазнат ће се сигурно за ово његово славно дјело премлаћивања четника, било је у пекари свједока, а кретенски портали једва чекају овакве вијести да беру кликове. И стварно се вијест проширила интернетом као фекалије Јадраном. Чак су премијер и предсједница коментирали напад на Србина и сломљени зуб казавши при том како „осуђују сваки облик насиља“, те су позвали „институције да одраде свој посао“, али екипа хулигана је добро знала да политичке вође заболи за ову њихову тучу и да институције неће вршити никакве посебне истраге, јер премлаћивање Срба у модерној Хрватској легални је спорт којим се навијачи и сличне скупине баве годинама, баш попут оних кркана у Србији који без икаквог повода млате тамошње мањине.

Љути Томо тога поподнева и вечери све би дао да налете на тог смрада четника који је дошао на идеју постављања тенка испред трибине Делија, да га пресретну негдје у пекари и сломе му пичку. Али тај је смрад, нажалост, далеко, па ништа од премлаћивања овај пут. С том је мишљу Томо утонуо у сан, пун мржње према српским дегенерицима који су поставили тенк.

*****************************************************************

Сан је био живописан, као да је прије починка Томо појео ЛСД, а не маренду од сира и мортаделе. Он, Анте, Тони и Франо нашли су некако у Србији. Појма није имао што су тамо радили и зашто су уопће дошли. У међувремену, диљем Србије се догађало нешто јако чудно - сабласно попут азијских хорора - што ниједна знаност није могла објаснити. Сватко тко је био националист, величао српску повијест и митове, а мрзио околне народе сматрајући их кривима за све лоше што се догодило српском народу, оболио је од неке тешко схватљиве болести, те је напосљетку умро у великим боловима.  

Сањао је Томо пуна гробља четника диљем Србије, стотине тисућа националиста умрло је под неразјашњеним околностима - читав живот је хтио тако нешто доживјети, то му је била једина животна жеља, да стока четничка умре у најгорим мукама, и ево сад кад сан напокон постаје јава (иако је заиста био сан изгледао му је као стварност) он, Анте, Тони и Франо не уживају у том призору, него им је све некако чудновато, тресу их некакви осјећаји које је тешко описати. Негдје им је драго што непријатељи цркавају, али…

Док су пролазили улицом цара Душана угледаше наслов с новина – „Преминуо посљедњи српски четник, сутра му је спровод.“ Ни сами не знајући зашто одлучише отићи на испраћај свог љутог непријатеља, посљедњег српског националиста. Поп с брадом приликом укопа казао је како се нада да ће покојнику „Бог опростити гријехе, посебно онај када је иницирао постављање тенка испред стадиона потпирујући тако мржњу према другим народима што је уствари хушкање на неке нове ратове“.

Усташе нису могле вјеровати што поп прича – непрекидно је говорио о љубави и опросту, не спомињући ни деведесетпрву, ни четрдесет прву. Никад у животу нису чули ниједан узвишени говор на овим просторима који није споменуо барем један рат. Мислили су чак да постоји неки закон који забрањује држање говора без спомињања славних ратних времена. Након спровода посљедњем српском четнику, отишли су у један од оближњих кафића. Конобар је сконтао да су из Хрватске, па им се у своје име извинуо за све страхоте које је њихова земља прошла у посљедњем рату. Нису знали што да кажу на те његове ријечи. Само су шутјели, а и даље их је пратио онај чудан осјећај, којега никако нису могли ни сврстати, ни описати.

Бесциљно попут Цлинта Еастwоода у шпагети вестернима, данима су шетали Београдом и излазили по кафићима, а Срби су се према њима односили на истовјетан начин – сви су их молили за опрост не тражећи ништа заузврат, чак ни да ретернирају с исприком о Јасеновцу. Ови Срби који нису умрли, за разлику од сад већ мртвих српских националиста, били су пуни љубави, разумијевања, емпатије, толеранције…

Без обзира на силну љубав којом су били окружени Тома, Анту, Тонија и Франа онај чудновати осјећај почео је јаче притискати мијењајући се све више према неком злокобном расположењу из којега, бојали су се, нема повратка - који ће њихов досадашњи идентитет, попут неке овоземаљске црне рупе, прогутати заувијек и ништа више неће бити као прије. Анксиозни и депресивни тумарали су београдским плочником уопће не знајући куда иду, све док Анте, уморан и исцрпљен, није прекинуо мучну тишину ријечима које су поскакивале од важности.

-Људи, зашто нисмо сретни? Цијели живот говоримо како бисмо побили све четнике, и сад кад их напокон више нема, ми тужно бауљамо као да су нам све лађе потонуле. Зашто нисмо еуфорични сада када више нема ниједног смрада? – каже Анте и погледом пуним стрепње и исчекивања ошине своје другаре.

-Зато Анте – крене просвјетљени Тони објашњавати, па застане и прогута кнедлу. Није уопће знао смије ли на глас рећи ово што је мислио рећи – Зато Анте, јер… тко смо… тко смо ми без њих? Што су усташе без четника? Усташе без четника не постоје, исто као што не постоје четници без усташа. Да нема српских националиста, не би било ни хрватских, да нема великих Хрватина, не би било ни великих Србадија, разумијеш? Без десничара, нема љевичара и обратно, без фашиста, нема антифашиста, без Звезде, нема Партизана, без Динама, нема Хајдука, без католика, нема православаца, без свих тих сулудих, умјетних подјела и двобоја које људи стварају, нема ничега. Остају само љубав и опрост, а то је досадно и глупо.

-Имаш право Тони, добро си то објаснио, сад знам што ме спопало – дода Франо – зато мене све ове дане перу лоши осјећаји, зато сам био страшно тужан када сам видио онај наслов да је умро посљедњи четник. Што да ми сад радимо у животу, коме да избијемо зуб у пекари, тко смо ми уопће без четника, живимо ли, има ли нас, постојимо ли, или смо и ми умрли скупа с њима, мајко мила од колико питања глава ми пуца...

-И мени глава пуца, само не по четницима, јер су сви мртви. Ајме која туга, мати драга – почне плакати усташа Анте.

*******************************************************************

-Аааааааааааааааааааааааааааааа – задерао се знојни Томо пробудивши се из амбиса ноћне море. Кушин му је био мокар, као да је спавао у акварију.

Изгубљеног погледа скочио је с кревета. Освртао се по соби тражећи одговоре с нијемих зидова, али није их нашао. Потом угледа компјутер и брзо га упали. Одсурфа до првог портала и угледа велики наслов: „Навијачи Звезде фотографирају се на тенку испред стадиона, свијет осуђује примитивно понашање“.

Уздах олакшања проломи се Томовом собом.

-Ууууууххххххххххх, добро је, био је ово само ружан сан. Четници су живи и здрави, хвали ти Боже!

НАПОМЕНА: Насловна фотографија је са снимања филма Број 55

 

Преузето са дубровачкидневник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.