Мартин Хеидеггер: Зашто остајемо у провинцији?

На стрмовитој падини широке горске долине јужнога Сцхwарзwалда, на висини око 1150 метара, стоји једна мала скијашка брвнара.

Martin Heidegger / 20. јул 2019

 

У тлоцрту мјери она 6 на према 7 метара. Онижи кров покрива три просторије: кухињу, уређену за пребивање, спаваоницу и један студијски собичак. Разбацана по уском дну долине и једнако тако стрмовитој супротној падини леже широко положена сељачка имања с великим наткриљујућим кровом. Поврх свега зјапи јасно сунчано небо, у сјајној пространости којега се два јастреба узврћу у широким круговима.

То је мој радни свијет - виђен проматрачким очима госта и туриста на љетовању. Ја сам заправо никада не проматрам крајолик. Искушавам његову часовиту, дневно-ноћну промјену у великим циклусима годишњих доба. Тежина и чврстоћа њихова прастара стијења, полагани раст јела, свјетлећи а ипак скромни раскош цватућих ледина, жуборење горског потока у дубокој јесењој ноћи, строга једноставност дубоко заметених површина, све се то тамо горе помиче, навире и промиче кроз свакодневни опстанак. А опет не у хотимичним тренуцима некаква уживајућег утонућа и умјетног оживљавања, него само када властити опстанак стоји у свом раду. Рад тек отвара простор за ову горску збиљност. Ход рада остаје уроњен у збивање крајолика.

Када у дубокој зимској ноћи дивља мећава својим ударима бјесни око брвнаре и све застире и прекрива, тада је право вријеме за филозофију. Њезина питања тада морају бити једноставна и битна. Разрада сваке мисли не може а не бити тврда и оштра. Мука језичног искивања наликује отпору јела захваћених налетом олује.

А филозофски се рад не одвија као настрано занимање неког чудака. Он спада у сред среде рада сељана. Када млади сељанин уз падину вуче тешке рогове саонице а потом их претоварене буковим трупцима опасним нагибом спушта према свом дворишту, када пастир лагано замишљеним кораком своју стоку тјера уз падину, када сељанин у својој изби вјешто исјеца небројене дашчице за свој кров, тада је мој рад од исте те врсте. У тому се и коријени непосредна су-припадност са сељанима. Становник града мисли да иде "међу народ" чим се с неким сељанином упусти у дужи разговор. Када одмарајући се од напорна рада увечер сједнем са сељанима на банак уз пећ или за стол у кутку с набожним предметима и светачким сликама, тада ми најчешће уопће не разговарамо. Шутећи пушимо наше луле. Ту и тамо можда падне покоја ријеч, да су дрварски послови у шуми при крају, да је прошле ноћи куна упала у кокошињак, да ће се сутра једна крава вјеројатно отелити, да је сељанина Оехмија погодила кап, да ће се вријеме убрзо "окренути". Унутарња припадност властитог рада Сцхwарзwалду и његовим људима проистјече из стољетне, ничим замјенљиве алеманско-швапске прираслости тлу.

Становник града бива "потакнут" такозваним боравком на селу највише једном. Мој је цјелокупан рад, међутим, ношен и вођен свијетом ових гора и његових сељана. Рад у брвнари се повремено прекида на дуже вријеме због дискусија, путовања на предавања, разговора и наставне дјелатности овдје доље. Но, чим се поновно успнем на падину, већ у првим урама боравка у брвнари навраћа ми већ читав онај свијет ранијих питања и то управо у оном облику у којему сам их прије силаска оставио. Напросто бивам пренесен у властити замах рада и више у основи не владам његовим скривеним законом. Становници се града често чуде дугој једноличној осами сељана међу горама. Но то није осама него самовање. У великим градовима може човјек додуше с лакоћом бити толико осамљен као једва гдје другдје. Али он тамо никада не може бити сам. Јер самовање има исконску моћ да оно не одјељује него да читав опстанак избацује у широку близину бити свих ствари.

Тамо вани човјек у маху може преко новина и часописа постати "знаменит". То је још увијек најсигурнији пут на којему се највластитије хтијење руши у погрешно тумачење и темељито и брзо тоне у заборав.

Тому насупрот, сељачко спомињање има своју једноставну, сигурну и непопустљиву вјерност. Недавно је тамо горе дошла једна стара сељанка умријети. Она је са мном често и радо разговарала и распредала старе сеоске приче. У свом јако сликовитом језику она је још сачувала пуно старих ријечи и свакојаких поучних изрека, које су данашњој сеоској младежи већ неразумљиве и стога нестају из живога говорног језика. Још тијеком прошле године, док сам тједнима живио у брвнари, ова се сељанка са своје 83 године почешће успињала косином к мени. Хтјела је, како је говорила, видјети јесам ли још ту или ме је "Нетко" непажњом можда украо. Ноћ у којој је умрла провела је у разговору са својим рођацима. Још сат и пол прије краја наложила је да се пренесе поздрав "господину професору". - Такво спомињање вриједи неуспоредиво више од најуспјешније "репортаже" некога свјетског листа о мојој наводној филозофији.

Градски је свијет у опасности да подлегне једном разарајућем погрешном увјерењу. Чини се, наиме, да се око свијета сељана и њихова опстанка често брине једна врло гласна и врло подузетна и врло допадљива наметљивост. Али управо се тако и нијече оно што је сада једино неопходно: одржати размак према сељачком опстанку, препустити га више него икада раније његову властитом закону; руке себи - да се не би изобличио у неискреном брбљању литерата о оном народносном и о укоријењености у тло. Сељанин не потребује и уопће неће ту градску сусретљивост. Оно што он потребује и хоће, јест плахо опхођење према својој властитој бити и њезиној самостојности. Но, многи од градских потомака и израштаја - не најпослије скијаши - понашају се на селу или на сеоском имању тако као да се "забављају" у својим велеградским палачама забаве. Такво понашање на једној вечери разара више него што десетљећима дуго знанствено подучавање о народносном и изучавању народа икада може потакнути.

Оставимо се сваког милостивог гњављења и лажног народничарења - научимо се да тамо горе озбиљно узмемо онај једноставни, тврди опстанак. Тек ће нам тада он поновно говорити.

Недавно сам добио други позив за пријелаз на Берлинско свеучилиште. У таквој се прилици повлачим из града у брвнару. Слушам што ми казују горе, шуме и сеоска имања. Притом свратим до мојега старог пријатеља, седамдесетпетогодишњег сељанина. Он је у новинама читао о позиву за Берлин. Што ће рећи? Полако упире сигуран поглед својих бистрих очију у мој, те строго затворених устију на моје раме полаже своју вјерно-опрезну руку и - једва примјетно - клима одречно главом. То значи: неумољиво не!

(1934)

Пријевод с њемачког Марио Копић


Филозофски магазин


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.