Маx Бергхолз: Етничко насиље није ексклузив Балкана

Маx Бергхолз професор историје национализма, насиља и Балкана на Одсјеку за хисторију на Универзитету Цонцордиа у Монтреалу говори о својој књизи "Насиље као генеративна сила"

Đorđe Krajišnik / 16. мај 2019

Foto: Sinereh Soleimani

 

Књига Маxа Бергхолза "Насиље као генеративна сила" бави се догађајем из септембра 1941. године у Кулен-Вакуфу. Током два застрашујућа дана почетком септембра 1941. године, како се наводи у најави ове књиге из издавачке куће Буyбоок, животе близу двије хиљаде мушкараца, жена и дјеце дивљачки су одузеле њихове комшије у Кулен-Вакуфу. То безумље – у којем су жртве касапљене пољопривредним алаткама, утапане у ријеци и бацане у дубоке окомите јаме – било је врхунац ланца локалних покоља који су започели раније тог љета. У књизи Насиље као генеративна сила Маx Бергхолз казује нам причу о напрасном и збуњујућем потонућу ове некоћ мирне мултиетничке заједнице у екстремно насиље. Ова дубински истражена микрохисторија пружа нам провокативне увиде у питања од глобалног значаја: Шта изазива насиље међу заједницама? Како такво насиље међу комшијама утјече на њихове идентитете и односе?

Локални сукоби

Од куда ваше интересовање као историчара за простор Балкана и шта је било за вас иницијално током настајања ове књиге и како сте дошли до приче о Кулен-Вакуфу?

- Постоји доста случајности у многим одговорима на питања. 1997. године ја сам био студент на Питсбуршком универзитету у Америци и тамо сам слушао једна курс који је носио назив Употреба и злоупотреба хисторије у распаду Југославије. Професор који је држао та предавања је био један од ријетких америчких стручњака за ове просторе. Боравио је у Загребу и Београду готово двадесет година током шездесетих и седамдесетих година. Тај курс ме је заинтересовао и отворио моје очи за историју ових простора. То је био мој први контакт, од тада па даље нисам губио свој интерес за ту тему, он је постајао све већи и већи. Радио сам магистарски рад из историје Балкана, и тада сам одлучио да учим језик око 2000. године.

Када је конкретно у питању тема ове моје књиге, ради се о још једној случајности. Дошао сам у Београд и Загреб 2004. и 2005. године да истражујем за свој докторат. Главна тема је била сјећања на Други свјетски рат у Социјалистичкој Југославији. То сам углавном истраживао кроз архивску грађу Савеза удружења бораца НОР-а (СУБНОР). И након годину дана истраживања ја сам био највише заинтересован за локалне сукобе по питањима сјећања на рат.

Заправо бавили сте се различитим перспективама сјећања на исте догађаје.

- Да. Након неколико занимљивих случајева које сам открио у Србији и Хрватској, ја сам дошао у Сарајево 2006. године да тражим још једну такву локалну причу и да завршим своје истраживање. Био сам у Архиву БиХ у септембру те године, и то је била једна велика случајност. Нису у архиву могли да ми пронађу документе које сам тражио везано са СУБНОР-ом. Архивари су били добре воље, али нису баш знали гдје се све налази. Тако да су мене пустили да тражимо заједно у подруму архива. Сасвим случајно сам тада дошао до плавих фасцикла у којима су били неки извјештаји СУБНОР-а. Радило се о документима који су настали средином осамдесетих година. Наиме, они су у СУБНОР-у директивно добили писмо од Предсједништва БиХ да утврде неке чињенице о страдањима у Другом свјетском рату на територији СР БиХ. Било је ту неколико основних питања: колико има стратишта, да ли има споменика који обиљежавају та стратишта и шта су жртве биле по националности. То је био први пут да су жртве настојане бити тако бројане. То је занимљиво, јер се ради о 1983. години, тада је стигло то директивно писмо.Није посве јасно зашто је Предсједништво то баш тада тражило. Али то је нека друга тема. У тим папирима који су садржали и документе општинског одбора Савеза бораца за Бихаћ је било наведено нешто специфично везано за Кулен-Вакуф. Наведено је да је ту страдало око 2000 мушкараца, жена и дјеце „муслиманског живља“, али су као они који су злочин извршили наведени као „устаници“. Први пут је било да сам видио нешто такво, такву квалификацију у документу. За мене је то био први знак да сам наишао на неку важно, а до тада мало познату причу.

Тему која би се могла даље истраживати?

- Да, и неколико дана послије ја сам аутобусом отпутовао за Бихаћ. Имао сам осјећај да има нешто у тој причи. То је била нека интуиција која ме је потакла да трагам.

Шта је на основу ваших истраживања и онога што је био ваш сусрет са овим случајем познато о том септембру 1941. у Кулен-Вакуфу, како се једна мултиетничка средина претвара у средину екстремног етничког насиља?

- Кроз истраживање сам дошао до сазнања да је то био јако мали број људи, мислим на оне који су починили прве злочине, свега нешто мало више од стотину мушкараца је било у усташама на том подручју. То је јако мали број људи, готово свега 1% становништва које је номинално било католичко и муслиманско, и већина њих су заправо били типови са маргине заједнице. Одједном, због свих тих, огромних, и неочекиваних промјена које су се тада десиле, распад Краљевине Југославије, нацистичка инвазија, оснивање НДХ, постаје могуће да ти људи са маргине добијају прилику да постану господари свега. То ме је на неки начин изненадило. Јер већина литературе показује како је тај национализам на том простору до 1941. био изнимно јак, те да није изненађење да је дошло до масовних злочина. Међутим, оно што сам ја уочио на том подручју је заправо потпуно супротно у односу на те тврдње. То стварно јесте било изненађење. Дошао је велики преокрет, основана је држава која је била посве фашистичка, и они људи који су били друштвена маргина одједном су дошли до израза, прије свега ради пљачке. Без тога било би мирно на том подручју. За мене је то било велико изненађење. Управо због тих великих промјена које су дошле са стране, видимо једну малу скупину агресивних маргиналаца како се сукобљавају са другима, с прва не због идеологије, него прије свега због неких личних спорова. Они су видјели у томе прилику да у новонасталим околностима дођу до одређеног плијена.

У којој тачки то постаје ипак етничко насиље?

- Тај крај је на неки начин био далеко од централне власти, није гравитирао ван тог локалног свемира. Али ипак су постојале и одређене наредбе, главне ендехазијске власти у Бихаћу и Загребу ипак су држали неку контролу над њима. Они су потакли ескалацију, и локалне усташе су то искористиле за свој лични интерес. То ипак они нису сами измислили, већ су добили наредбе због страха од устанка.

Међутим, након тих усташких злочина у Кулен-Вакуфу, долази и друга страна приче, злочини, како је забиљежено у документима, оних који су означени као „устаници“. Ту се отвара заправо једна пандорина кутија, жртве постају джелати, и обрнуто.

- Очекивао сам истражујући то да ћу наићи на неке конкретне случајеве позива на злочине, тачније освете четника на усташке злочине у том крају. Али, истражујући схватио сам да у том тренутку уопште није било четничких снага у том крају. Оно што се види, када гледате изворе, барем оне које имамо из 1941. године, устаници су дигли устанак због страха, због прогона, због злочина, који су били почињени над српским цивилима. И они су се окупљали да чувају своје заједнице, али и ради освете. То су били главни разлози. То не значи да није посто четнички покрет у другим регионима, и да неки нису имали јасније националистичке идеје, али то се на том простору не види. Тамо, то је реакција на злочине који су били почињени.

Симултани процес

Ви у књизи наводите, како и сам наслов њен каже, да насиље генерира једну потпуно нову перцепцију етничког идентитета и односа. Како су према вашим истраживањима наведени злочини утицали на каснији живот и креирање сјећања у односу на то што се десило?

- Главна теза књиге – насиље као генеративна сила – не значи да та сила иде само у једном правцу. Тај процес истовремено иде у многим правцима, симултано. То се види након рата. Код неких су сјећања била толико дубока и страшна да су у другима могли видјети једино непријатеље. Солидарност међу жртвама је био јак осјећај након рата, и ту се дешавала извјесна поларизација. Међутим, морамо схватити да многе перцепције истовремено могу егзистирати у истој особи. Да узмем једног апстракног човјека као примјер. Тај човјек може прихватати антифашизам или партизански покрет, и његовати званично сјећање на њега, али он ипак има своје лично сјећање на оно што се у рату догађало. Тако се ствара један амбигвитет који излази из тих чврстих идеолошких оквира државе. Све ће то у човјеку егзистирати у исто вријеме, а од тренутка овиси која ће страна њега преовладати и постати доминантан наратив. То је јако битно: ни једна није доминантна увијек и стално, него је та ситуација јако нестабилна. То је оно што ја видим кроз изворе са којима сам се сусретао. Мислим да је то битно не само за боље разумијевање 1941. него и можда, иако нисам ово дубоко истраживао, и то је моја претпоставка, такво разумијевање људског понашања је битно за будућа истраживања, и конкретно за ове ратове који су се десили деведесетих. Током истраживања у Кулен-Вакуфу ја сам често имао прилику да чујем да је ту све било добро међу свима све до 1992. Онда, како су говорили, одједном се нешто десило. Сви су се питали, како се може нешто такво догодити. Како се догодило да су се људи сукобили. Али, главна интерпретација након свих тих злочина деведесетих је брзо постала потпуно дугачија, на примјер, она констатација: 'увијек су нас мрзили'. И на тај начин ствара се један континуитет и повезује се 1941. са 1992. Међутим, ја мислим да је то можда погрешна претпоставка. Разумијем зашто то неки мисле, и ја бих можда тако мислио да сам све то преживио на властитој кожи. Али као историчар мислим да у томе има нешто погрешно. Јер када гледамо изворе након Другог свјетског рата све показује да ни један став није био доминантан.

Не бисмо дакле могли са сигурношћу рећи да постоји неки континуитет етничке мржње и насиља које је наводно „урођено“ овим просторима?

- Тако је. Ја сам истраживајући очекивао да ћу до 1941. године наћи дугу историју насиља на простору Кулен-Вакуфа, можда не сваке године, али да доста често. Међутим, ја сам нашао само два таква случаја прије '41. То значи да је тај крај више или мање био миран. То не значи да нису постојали одређени сукоби и проблеми, али екстремног насиља није било. Такођер, од 1941. до 1992. није било насиља. Битно је да то анализирамо и истражујемо прошлост крећући се према будућности а не да пишемо историју са сазањима оног што се касније десило.

Како се живот након тог насиља одвијао, шта показују извори које сте истраживали, да ли је то специфичан случај у односу на насиље у глобалном смислу?

- Иако истражујем један посве локални случај на један дубљи начин тај случај се може примјенити и на друге контексте. Ја сам писао ову књигу не само за читаоце на Балкану, него и за много шири простор истраживања. Наравно, сваки локални контекст је на свој начин специфичан. Међутим оно што желим рећи јесте да на Балкану не видим неко специфично насиље које својствено само овом простору. Оно што се види овдје у БиХ, када говоримо о перцепцији догађаја из Другог свјетског рата, то је некакав општи феномен онога што се догађа након грађанских ратова и насиља међу заједницама. Што значи да након било којег грађанског рата побједник није само побиједио у војним операцијама, већ и онај који има монопол над сјећањем. Први текстови који су о злочинима у Кулен-Вакуфу настали су били интерни текстови Комисије утрђивање злочина окупатора и њихових помагача која је радила свуда у Југославији крајем '40-их година. Када су чланови у куленвакуфсом крају описали шта се догађало тамо, јасно је било да су они већ тада били свјесни онога што се у ствари десило у том крају. Међутим, оно што је занимљиво јесте да је наведено да су починиоци тих злочина од 6-8 септембра 1941. године били „четнички настојени“. А истраживања показују, како сам већ казао, да четника није било у том периоду на том простору. Многи од људи који су извршили тај злочин су касније прешли у партизане, али нису то признали. Али тај начин писања историје није нешто специфично за Југославију или Балкан; то се мозе видјети и у Грчкој током 1950-их, у Америци након грађанског рата деветнаестог стољеча, у Совјетском савезу након Другог свјетског рата, као и у другим контекстима. У ствари, то се види свугдје гдје постоји побједник у сукобу који сад има контролу што се сјећања тиче. То се и догодило овдје.

Чињеница да се бавите Кулен-Вакуфом, и специфичним његовим контекстом, ипак не даје никакав ексклузивитет у смислу балканског етничког сукобљавања као нечега посебно иманентног само овим крајевима?

- То је нека прича која се види како код доста странаца, тако и код неких локалних истраживача. Каже се, 'па то смо ми'. Праве се континуитети, 1941. – 1992. Онај ко жели једноставно причу говори на тај начин. То је један од разлога зашто сам ја у овој књизи наводио много примјера етничког насиља из цијелог свијета. Баш да бих показао да то није никакав ексклузивитет овог простора. Ми видимо много сличних примјера диљем свијета, не само у Африци, већ и у Америци, и у различитим мјестима по Европи, поготово током двадестог стољеча. То је један општи феномен током грађанских ратова када видимо распад једне заједнице и велике промјене које долазе са стране, мале групе које користе насиље због личних добитака и/или неких апстрактних политичких циљева. То се види свуда. Ово не значи да историја није важна; сваки контекст има своје специфичне околности. Али не бих рекао да Балкан има или држи неки монопол на 'етничко насиље'. То је јако битно, не само за историјско разумијевање, него за питање одговорности. Мислим да је потпуно погрешно кад неко каже „такви смо ми, то је наша судбина“. И то је један од разлога зашто сам максимално покушавао не само да анализирам насиље, него и обуздавање насиља, чак и спашавања од насиља, у куленвакуфском крају током 1941. године. То се види кроз прошлост, то су такођер били људски избори. Не увијек видимо само насиље, него често и случајеви помагања и скривања угрожених или спрјечавање насиља, често на истим мјестима и временима кад видимо насиље. Они који су хтјели убијати, нису једини, они су само једна група, а често су мала група. У Кулен-Вакуфу су неки убијали, али рецимо у Босанској Дубици постоје посве другачији примјери. Тамо видимо људе који су успјели спријечити насиље, и то видимо и у куленвакуфском крају током 1941. Прича о три народа, насиљу, мржњи – то је јако поједностављена прича. Постоје многи други примјери сем тога. Можда те приче нису корисна за данашњу политичку употребу, али то не значи да не постоји. Постоје многи примјери људског понашања који су насупрот смрти и убијању.

Ослобођење


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.