ДЕВЕТИ НОВЕМБАР: Међународни дан сјећања на жртве фашизма и антисемитизма

Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма установљен је у знак сјећања на жртве Кристалне ноћи.

Maja Isović Dobrijević / 09. новембар 2019

Насиље које се догодило на њемачким улицама и трговима 9. новембра 1938. означило је почетак државно организованог, правно легитимисаног и јавно подржаног прогона Јевреја. 

У "Кристалној ноћи" или, како се још назива - Ноћи погрома - њемачки нацисти су разорили, уништили и опљачкали безбројне јеврејске радње, предузећа и институције. Између осталог запаљено је више од 1000 синагога, потпуно је разорено више од 7.000 јеврејских предузећа, као и бројни јеврејски домови, болнице, школе и друге институције.

Током необузданог насиља које је уживало широку подршку свих сегмената нацистичких власти, али и обичних грађана, убијена је најмање 91 особа јеврејског поријекла, а око 30.000 је одведено у концентрационе логоре.

Централни дио погрома се догађао током ноћи 9. на 10. новембар 1938. али је у ствари он трајао више дана, почев од 7. и закључно са 13. новембром 1938. године.

Повод за погром над Јеврејима било је убиство секретара њемачке амбасаде у Паризу Ернста фон Рата, ког је убио Хершел Гринспан, чију породицу су депортовале њемачке нацистичке власти, заједно са још 15.000 пољских Јевреја.

Кристална ноћ или Ноћ погрома била је нека врста увода у потпуну трагедију јеврејског народа под нацизмом током Другог свјетског рата, када је током такозваног ''коначног рјешења'' односно холокауста убијено око шест милиона Јевреја.

Процјењује се да је у Њемачкој до 1933. године живјело више од 530.000 Јевреја и била је то највећа јеврејска заједница у тадашњој Европи.

Шта је фашизам?

Сам термин фашизам је један од најкомплекснијих појмова у друштвеној науци и његовом употребом у свакодневном животу доводи се до банализације истог, јер се овај појам користи за сваког ко је нетолерантан или нелибералан. Фашистички режим не треба поистовијетити са сваком врстом репресије, расизма или диктатуре, јер се у основи фашизма крије спој одређених расистичких, социо-билологистичких и психолошких идеја.

Иако се идентификује јединствен скуп фашистичких вриједности, оквирно се прави разлика између идеја које су се развиле у фашистичкој Италији, гдје се највише његовао идеал државе, и нацистичкој Њемачкој, гдје се истицао значај расе. Међутим, тим разликама се нећемо детаљније бавити у овом тексту.

Идеологија фашизма развијала се у првим деценијама прошлог вијека. Фашизам је на неки начин „чедо“ XX вијека, јер су се у њему фашистичке идеје јасно искристалисале и биле спровођене на историјској сцени. Те идеје довеле су до нечег што се сматра најмрачнијим периодом у људској историји.

Њемачки филозоф Теодор Адорно рекао је да се „након холокауста не може више писати поезија“, јер како би могли уопште поетизирати послије свега што се десило и то у времену које се сматрало духовно најразвијенијим у историји. ''Слика прогреса људског духа, какву смо наследили с краја 18. века, није се одржала пред призорима ужаса и перверзија нацизма'' (Жилијар, 1999. стр. 24.). Све просвјетитељске приче су пале у воду, јер се на свјетској позорници показало да развој и напредак не морају дословно водити према бољем.

Сам термин фашизам вуче коријене из царског Рима кад се италијанском ријечју фасцес, што значи сноп прућа из којег излази оштрица сјекире, означавао ауторитет магистрата. До краја XИX вијека, термин фасциа у Италији се користио за одређене политичке групе, углавном револуционарног карактера. Све до фашистичког диктатора Бенита Муслинија овај термин није попримио јасно идеолошко значење. Термином фашизам Мусолини је означавао паравојне наоружане јединице које је формирао у рату. 

На политичку сцену, фашистичке идеје су дошле посредством политичких партија које су побиједиле на демократским изборима са јасним ставом борбе против модерног начина живота. Заговорници тих идеја жељели су ревитализирати традиционалне тековине живота, а истовремено нису увиђали да је пут којим су кренули крајност која се није смјела догодити.

Поражавајуће је да фашизам није нестао народним одбацивањем, протестима или грађанским отпором, него ратним поразом. Фашизам, односно његова манифестација у одређеном историјском периоду, јесте побијеђен, међутим, многи теоретичари сматрају да је опасност коју је фашизам носио и даље присутна, јер се његови коријени налазе у људској психологији и од тога је немогуће побјећи.

Дубоко у њему препознајемо патријархалне и елитистичке идеје које истичу доминацију једне врсте људи која безусловно мора да влада свијетом и за ту је власт спремна да се бори до краја. Такве експанзионистичке намјере нису могле бити остварене, а ни осујећене, ненасилним путем.

Фашистичке „идеје се заснивају на веровању да су апсолутно вођство и владавина елите природни и пожељни. Људска бића се рађају с радикално различитим својствима и способностима, што се испољава кроз чињеницу да се они с ретким квалитетом вођства, борбом успињу изнад оних који су способни да буду само следбеници. Фашисти су веровали да је друштво, уопште узевши,  друштво састављено од три врсте људи. Прво и најважније, ту је врховни, свевидећи вођа који поседује неупоредиви ауторитет'' (Хејвуд, 2005, стр 232).

У спровођењу ових идеја кориштене су методе које су довеле до концентрациних логора, масовних прогона, убијања, и због тога су сви који су учествовали у конструкцији фашизма у XX вијеку морали бити заустављени. Међутим, као што смо већ раније примијетили, поставља се питање да ли је фашизам утихнут за сва времена?

 

БУКА АРХИВА




---------------------------------------------------
Хејвуд Ендру, Политичке идеологије, Завод за уджбенике и наставна средства, Београд, 2005.
Жилијар Жак, Фашизам који надире, Радио Б92, Београд 1999.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.