Ментално здравље и пандемија: Људи имају мање капацитета да буду родитељи, да буду радно ефикасни, да буду пријатељи...

У 21. вијеку метално здравље је јако угрожено и о томе постоје многобројне студије, чланци... Наравно, изложеност додатним стресорима, као што је сада пандемија изазвана вирусом Цовид 19, посебно је трауматична

Maja Isović Dobrijević / 04. октобар 2021

Foto: Ilustracija

 

„У почетку смо можда више изражавали емпатичност и солидарност, но, како вријеме одмиче и емпатија и солидарност нису у првом плану, људи се окрећу себи и тражењу преосталих капацитета како би сачували себе до неког бољег периода. Оно што је битно нагласити јесте да ми нисмо научени да штитимо своје ментално здравље и веома мало се бавимо својим емоционалним развојем, и то посебно у тешким околностима као што је пандемија“, каже у интервјуу за БУКУ Соња Станчић, психологиња из Бањалуке.

Соња нам говори о важности очувања менталног здравља, начинима како да заштитимо себе и своје најближе, ономе шта нам је пандемија донијела. Данас поново свједочимо самоубиству на УКЦ-у, што нам показује да је ментално здравље код нас занемарено. Ово је шесто самоубиство на УКЦ Републике Српске ове године.

Соња, већ више од годину дана живимо са пандемијом. Колико ова количина стреса и бојазни којима смо свакодневно изложени утичу на наше ментално здравље?

У 21. вијеку ментално здравље је јако угроженои и о томе постоје многобројне студије, чланци... Наравно, изложеност додатним стресорима, као што је сада пандемија изазвана вирусом Цовид 19, посебно је трауматична. Пије годину дана смо мислили да ће трајати пар мјесеци, и чак смо расправљали да ли се ради о пандемији или не. Живот се за већину људи промијенио, људи су збуњени, преинформисани, са тенденцијом да од огромне количине информација буду дезинформисани. Стиче се утисак да људи више не праве планове, него живе од ујутро до подне, од подне до вечери, што је посебно лоше, јер сви ми, од мале дјеце до старих људи, волимо да имамо структуру и извјесност. То је нормална људска тежња.

У почетку смо можда више изражавали емпатичност и солидарност, но, како вријеме одмиче и емпатија и солидарност нису у првом плану, људи се окрећу себи и тражењу преосталих капацитета како би сачували себе до неког бољег периода. Оно што је битно нагласити јесте да ми нисмо научени да штитимо своје ментално здравље и веома мало се бавимо својим емоционалним развојем, и то посебно у тешким околностима као што је пандемија. Прије тога су биле поплаве, економска криза, рат... То највише дође до изражаја у виду ниске толеранције на фрустрацију, одсуства планирања и адекватне реакције на стресну ситуацију. Оно што је битно нагласити јесте да ово није критика за људе, него сугестија да тешки тренуци могу бити и тренуци развоја, како за појединца, тако и за друштво – ову лекцију још нисмо савладали.

Који су највећи проблеми са којима се грађани суочавају у овим временима пандемије када је ментално здравље у питању?

Стрепња, анксиозност, депресивне реакције, чешће афективно реаговање и за мање стресне ситуације, претјерана брига за физичко здравље или одсуство бриге, односно, негирање постојања пандемије. Овдје морам да нагласим и пораст насиља, посебно породичног и родно заснованог, смањивање моралних и  интегритативних капацитета личности, те све чешће занемаривање друштвених и социјалних норми и понашања. Ако бисмо то колоквијално, сликовито, хтјели да опишемо, рекли бисмо да је код људи „кратак фитиљ“. У оваком стању људи су бесперспективни, то чак није везано ни за финансијску и материјалну обезбјеђеност. Једноставно, стање неизвјесности, недостатак структуре у информативном простору, али и у простору доношења одлука, отвара простор да појединци и групе дефинишу неке своје нове норме, праве неке своје истине које нису засноване на чињеницама, али су емоционално и когнитивно прихватљиве. Све ово је заправо јако лоше за појединца, породицу, али и друштво – јер људи имају мање капацитета да буду родитељи, да буду радно ефикасни, да буду пријатељи.

Који симптоми би требало да забрину људе, односно када би требало затражити професионалну помоћ?

Сви ми имамо симптоме који би захтијевали разговор и савјетовање са професионално оспособљеном особом, која може сагледати ситуацију у којој се налазимо и помоћи нам да видимо неку другу перспективу. Како сам рекла, и у регуларним околностима ми се не бавимо нашим менталним здрављем и развојем емоционално-друштвеног капацитета, а у овим околностима додатно је све нарушено, те стога захтијева да се тиме бавимо.

Оно што људи могу да примијете код себе јесте појачана нервоза и афективно реаговање (свађа, галама, псовање), често плакање, како сами кажу, „из чиста мира“, преемотивно доживљавање реакција других људи и реаговање на њих. Затим, људи пријављују несаницу која траје данима или претјерано спавање, избјегавање контакта са људима, стално одлажу обавезе или сматрају да не треба ништа почињати, јер је све неизвјесно. Такође, и порицање околности у којим се налазимо и негирање постојања Цовид-19 инфекције и ризично понашање у смислу непоштовања или намјерног кршења епидемиолошких мјера су симптоми који нису добри.

Не смијемо заборавиту дјецу, особе са инвалидитетом, особе треће животне доби, који су посебно осјетљиви у овим угрожавајућим временима. Колико год да се тешко суочавамо са ситуацијом у којој се налазимо, и даље постоје људи којима је теже него нама и који имају мање капацитета од нас, па би солидарност и емаптија требали бити наша доминантна опредијељеност – то би била наша еволуцијска и људска предност у односу на било који вирус, пандемију или угрожавајући елемент по људско здравље и функционисање.

Како сачувати ментално здравље у овом стресном периоду, када је промијењен начин живота и кад се људи боје, не само за своје здравље, него и за здравље најближих?

Знам да ће сигурно већина савјета ићи у правцу да промијенимо начин исхране, нађемо хобије, садимо башту, кухамо, читамо и слично. И то је све у реду и потребно. Међутим, хигијена живота није тако једноставна, јер многи грађани ће вам рећи: да, ја бих се здравије хранио, али немам новаца ни за витамине и суплементе, а ни за поврће и салату, јер је прескупа. Други ће вам рећи - да, посадили бисмо башту, али и за то треба у старту 300КМ и више и немамо то.. или како да читам, плешем, а немам да платим рачуне. И да, заиста, људи су у праву у свом ставу и осјећају. Зато бих рекла да заштита менталног здравља и хигијена живота почиње радом, и када се створи и најмања прилика да нешто радите, да зарадите, радите! Нема битних и небитних послова, тражите, креирајте прилике за посао, било какав посао. Није сарамота радити, учимо дјецу да раде, да је брати јабуке на плантажи сасвим у реду, да је брање биљака и прављење чајева посао, да је прављење сира и киселог млијека једне младе жене са села вриједан и достојанствен посао. Учимо се да цијенимо све те људе око нас који раде, подржимо их, учимо од њих. Рад у обезбјеђивању материјално–финансијских средстава, рад који омогућава учење, рад који вас учи новим вриједностима је сигурно добар пут да сачувате ментално здравље и да сачувате своје достојанство и интегритет као личност.

Шта бисте ви савјетовали грађанима?

Ми смо на факултетима школовали много професионалаца из области помажућих професија, искористите могућности и капацитете свих тих професионалаца да пребродимо још један од друштвено и животно тешких периода. Као што су многи рекли, криза може бити и период раста и развоја. И није ово флоскула или затварање очију пред стварношћу, него баш супротно. Ова стварност нам је показала да наш досадашњи начин живота и брига о себи не даје довољно резултата, да нисмо довољно јаки или се брзо потрошимо у својим капацитетима да се носимо са стресорима. Баш због тога, колико год осјећали посљедице финансијске, материјалне недостатке – ментална и емоционална јачина и здравље омогућиће нам да пребродимо било коју кризу и даће нам довољно енергије да успоставимо квалитетнији и сигурнији живот у наредном периоду. То је оно што човјек може да уради за себе или ближње око себе.

Али није све на појединцу, као што сам рекла, школовали смо много професионалаца, имамо и дефинисане институције као што су центри за ментално здравље, савјетовалишта, па и професионалце запослене у систему, али и удружења грађана као продужени дио системских рјешења – све ово доносиоци одлука, а првенствено Министарство здравља и социјалне заштите треба да искористи како би се ментално здравље нације подигло на виши ниво.

Од превенције која мора бити доступнија и са много већим обухватом, затим, успостављање обавезне психотерапијске рехабилитације за особе које су биле обољеле од Цовид 19 инфекције, до ефикасније идентификације, дијагностике и процеса терапије и рехабилитације особа које имају менталне и емоционалне сметње. Нажалост, рекла бих да смо увијек ефикаснији у заштити физичког у односу на ментално здравље, а једно без другог не иде – јер можете имати физички здравог појединца, али ако његово ментално и емоционално здравље није функционално, ви немате ни радника, ни родитеља и особу која може самостално да брине о себи.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.