Мијењајте систем, а не климу

Климатске промене су катастрофа коју може спречити само драматична структурна трансформација у функционисању капитализма. То је једини начин да се до 2030. оствари циљ смањивања емисија за 45%.

Paul Mason / 15. јул 2019

Foto: pxhere.com

 

Када је Јохн МцДоннелл најавио план мера усмерених против компанија које уништавају планету неконтролисаним емисијама угљеника, реакција Ситија била је предвидљиво хиперболична. „Финансијски тоталитаризам“, рекао је један банкар. „Камиказа комунизам“, рекли су на десничарском пропагандном сајту Гуидо Фаwкес.

Ставови лабуриста у области индустријских, фискалних и монетарних политика нагло су се приближили ставовима зелених после Побуне против истребљења и извештаја ИПЦЦ од прошлог октобра у којем је рок за смањивање глобалних емисија угљеника драматично преполовљен. Али ни тај нагли заокрет није довољно радикалан.

С обзиром на размере проблема и истицање времена, климатске промене су катастрофа коју не може спречити ништа осим драматичне структурне трансформације у функционисању капитализма. То је једини начин да се до 2030. године оствари циљ смањивања емисија за 45%. Да бисмо до 2050. године изградили свет са нултом емисијом угљеника, потребна је економија која се толико разликује од данашње да је вероватно не бисмо ни препознали као капитализам.

Док се британска елита ужасавала од помисли да би ускоро могла добити владу са Цорбyном на челу, МцДоннел је усавршавао вештину приказивања великих финансијских реформи које су нам неопходне као минималне технократске интервенције. Основу предлога који је изнео ове седмице представља Одбор за одрживо инвестирање који чине министар финансија, министар привреде и гувернер Енглеске банке. Одбор, чије је оснивање први предложио аналитичар из Ситија по имену Грахам Турнер, имао би задатак да 3 одсто инвестиција приватног сектора усмери у високе технологије. МцДоннел сматра да се то може повезати са циљем смањивања емисија угљеника – јер припремна фаза преласка на зелену енергију укључује велике инвестиције у инфраструктуру и виосокотехнолошку производњу – соларне фарме, ветрењаче и системе градског превоза, на пример.

Други стуб програма је Национална инвестициона банка са капиталом од 250 милијарди фунти, који би се прикупљао током 10 година, за обезбеђивање потребних улагања, уз подршку регионалних развојних банака. Трећи стуб је регулаторна моћ Енглеске банке која може ограничити пружање кредита компанијама које су толико зависне од угљеника да представљају ризик за глобални финансијски систем. МцДоннел је најавио ревизију такозваног „банкарског система у сенци“, главног канала за добар део таквих инвестиција. Коначно, ту је и претња поништавањем регистрација компанија које одбијају да сарађују.

Као човек који подржава овај предлог, морам бити брутално искрен: предложене мере нису довољно „тоталитарне“.

Нисам љубитељ стаљинистичке планске економије. Темељно сам проучавао њене неуспехе и хибрис који је до тога довео. Ипак, чињеница је да су централизована државна интервенција, планирање и власништво можда једини начин да се емисије угљеника смање у постављеном року.

Покушајмо да замислимо како би изгледало спровођење МцДоннеловог плана. Замислимо да су лабуристи освојили власт у новембру и да нису приморани да испуњавају жеље Либералних демократа и њихових пријатеља у нафтној индустрији или продуктивистичких снага које су још моћне у деловима синдикалног покрета.

До јануара 2020, Одбор за одрживо инвестирање је формиран и активиран; Енглеска банка добија нова правила; закони о Националној инвестиционој банци полазе на свој пут кроз Вестминстер, а очекује се да до јануара 2021. првих 25 милијарди фунти буде спремно за инвестирање.

До тог датума потребан нам је и један јасан и неопозив тридесетогодишњи план енергетске инфратсруктуре за Британију, који ће омогућити брзо гашење електрана на гас, потпуни престанак коришћења угља, даље инвестиције у соларну енергију и енергију ветра, почетак првог пројекта за коришћење енергије плиме у Свонсију и доношење одлука о новој нуклеарној енергији, што све може дати резултате једино уз државне субвенције.

Планирана трећа писта на аеродрому Хитроу морала би бити отказана, а Градски аеродром затворен. У тридесетогодишњем плану за развој транспорта главно место би заузимале инвестиције у међуградске железничке пруге. Такође, десетогодишњи план за повлачење возила која користе дизел и бензин морао би бити издашно финансиран од самог почетка.

Поред тога, потребне су велике структурне промене у системима јавног градског превоза и грађевинској и урбанистичкој регулативи – што можемо учити на примерима најзеленијих градова света. Такође, потребна је суштинска промена у начину на који трошимо и рециклирамо енергију и производе.

Најмоћнији савезник у тој промени је људски мозак. Ако милиони људских мозгова истовремено прихвате потребу за реструктурисањем друштва да бисмо опстали – као у случају мобилизације у рату – само становништво ће постати покретач промене.

Проблем је у томе што у последњих 100 година брзина није била јача страна левице. Утемељивачи модерне социјалдемократије – од Фабијанског друштва у Британији до Едуарда Бернстеина у Немачкој – знали су зашто заговарају постепеност друштвене промене. Ако је социјализам природни исход капитализма, за жељену промену је потребно само време.

Откриће човековог утицаја на климатске промене требало је да нас наведе да тај став преиспитамо још пре много година. Чекање је прихватљиво док верујемо да капитализам неће сам од себе изабрати пут економског самоуништења, али кад схватимо да Земља није канта за ђубре без дна, то више не важи.

Сазнања о климатским променама ширила су се у Блаировој ери, када је мало људи веровало у социјализам, па та знања нису суштински утицала на начин размишљања на левици.

Језик који заиста уважава климатске приоритете чули смо тек када су озбиљни социјалистички политичари са обе стране Атлантика почели да размишљају о радикалној редистрибуцији. Али тим језиком се још не говори довољно гласно.

У седмици у којој Француском харају врућине са температурама преко 40 степени, месец дана након што су температуре на финском Арктику премашиле 28 степени, док се Индија топи, а поларне капе нестају у мору незапамћеном брзином, требало би да свима буде јасно да климатски хаос долази брже него што смо мислили.

Пхилип Алстон, известилац УН-а за људска права и сиромаштво, у свом последњем извештају говори о последицама. Мораћемо да преиспитамо већину људских права која данас сматрамо универзалним: на пример, право на живот и право на азил. Педесет година развоја на гобалном југу могло би бити поништено.

Суочен са таквом перспективом Алстон каже да нам је потребна „дубока друштвена и економска трансформација“. Али у британској политици нема снаге која то јасно говори и позива на брзо деловање.

Последњих 30 година левица је била интелектуално паралисана у својим размишљањима о капитализму: у начелу му се противи, али није способна да замисли алтернативу. Као што је приметио филозоф Фредериц Јамесон, било је то време када се чинило да је лакше замислити крај света него крај капитализма.

Али „крај света“ нам је сада надохват руке: укидање универзалних људских права, крај економског развоја, слом глобализације и мултилатералних система. Зато ми који желимо да одговоримо на потребу за радикалним потезима морамо то јасно рећи.

Да бисмо остварили циљеве за 2030, потребно је да наредну деценију започнемо радикалним раскидом са неолиберализмом. Да бисмо испунили циљеве за 2050, морамо превазићи тржиште и економију у којој дохоци зависе првенствено од рада. Управо то имплицира слоган „мењајте систем, а не климу“ који је скандирало 40.000 младих Немаца када су прошле седмице затворили највећи рудник лигнита у земљи.

МцДоннелови планови би могли послужити, бар на нивоу концепта, у првој фази напада на неолиберални модел. Централна банка мора постати инструмент државе, са задатком да преусмерава капитал са угљеника и превија ране које ће се отварати на финансијском систему док угљеник буде умирао. Држава ће постати водећи ауторитет за зелене инвестиције са овлашћењима за доношење важних одлука, док ће предузетницима, локалним заједницама, задругама и градским управама препустити иновације на локалном нвоу.

Остаје једно важно питање на које нисмо одговорили: шта са онима који ће пружати отпор? Отпор неће бити само политички – у облику лобирања и донација из индустрије фосилних горива и хедж фондова. Отпор ће вероватно укључивати и бекство капитала, што је, заправо, универзални одговор финансијске елите на сваки покушај контроле. У том случају, пошто је већ спремила шаргарепу, држава која је озбиљна у намери да заустави климатске промене мора спремити и батину.

Зато левица мора јасно рећи шта се догађа. „Права“ глобалног финансијског капитала морају се подредити потребама људске врсте, уз помоћ механизама демократских држава у којима живимо.

Пошто смо деценије после 1989. провели критикујући командну и контролисану економију, можда ћемо сада морати да јој се вратимо.

Неw Статесман, 26.06.2019.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет, 13.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.