МИЛЕНА ХЕРОИНА: Нема недодирљивих и НЕ постоји оправдање за насиље!

На интернету и друштвеним мрежама види се сва патологија друштва у којем живимо и са ким живимо

Maja Isović Dobrijević / 18. јануар 2021

 

Младе глумице из Србије протеклог викенда јавно су проговориле о страхотама које су им се десиле у угледној глумачкој школи коју води сценариста и учитељ глуме Мирослав Мика Алексић.

Њега је за сексуално злостављање оптужила позната млада глумица Милена Радуловић, као и друге младе глумице. Младе дјевојке добиле су подршку од многих јавних личности, али нажалост на друштвеним мрежама почели су се ширити и многи негативни коментари које не желимо на овом мјесту понављати.

Споменути коментари показују нам стање друштва у којем се налазимо, као и однос друштва у којем се његује култ моћног мушкарца према женама и дјевојчицама. Охрабрује чињеница да је овај случај покренуо и лавину солидарности и подршке дјевојкама.

Бранкица Раковић, уредница Лола магазина, каже да је интернет преплављен негативним коментарима, онима који траже кривицу у жртви, онима који чак заслужују и пријављивање полицији, али она сматра да је још важније истаћи колико је оних који су стали на страну Милене и других дјевојака.

„Чини ми се да као никад до сада стварамо простор у којем ће се моћи причати о томе онако како је неопходно: Да жртва не осјећа кривицу што проговара о насиљу које је учињено. Свијет је и даље ружно мјесто, али има потенцијал да постане боље. А то зависи од сваког од нас, ма којег пола да смо“, рекла је за БУКУ Раковић.

За овакав однос мушкараца према женама Бранкица криви одгој.

„Дјечаке одгајају да емоције исказују штипкањем, да мушкост показују дирањем жена без претходне дозволе, и даље живимо у друштву у којем је мушкарац с много партнерки фрајер, а жена курва. С друге стране, дјевојчице одгајамо да ћуте, не причамо о томе да је њихово тијело њихово, о томе да имају право да нешто не желе“, истиче она.

Бранкица додаје да је важно да учимо дјечаке и дјевојчице, као и да себе испочетка морамо учити да су границе здраве, да је "нећу" и "не желим" здраво и неопходно.

Налазимо се у средини у којој, када се говори у силовању, криви се жртва, а не нападач. Не вјерујемо дјевојкама, доводимо у питање њихове исказе. Бранкица сматра да овдје полазимо од тачке да је он недодирљив због моћи коју има у круговима у којима је градио каријеру.

„Нема недодирљивих. Кад кренемо да се бавимо баш тим људима, понашајући се према њима једнако као према било коме - доћи ће до промјена. Када у полицијским станицама гдје жене пријављују насиље створимо атмосферу у којој се оне не осјећају као криве, већ као храбре, када у медијима не будемо разглабали о томе шта је жртва обукла, него од ког психичког поремећаја болује насилник, имамо прилику за промјену. Свака карика друштва, сваки појединац, мора да разграничи једну важну ствар: НЕ постоји оправдање за насиље“, истиче наша саговорница.

У данашње вријеме, путем интернета, без икакве цензуре, могу ширити сви облици зла, подржавање силовања, говор мржње, исмијавање жртви и слично. Бранкица каже да је она против цензуре, али неке филтере ћемо морати увести.

„Као уредница магазина који се бави темама попут абортуса, попут личних прича о насиљу и других тема које триггерују разне људе на реакције које су врло насилне - ми смо на порталу угасили опцију коментарисања. Да ли је то била исправна одлука - сигурно није. Да ли смо могле другачије? Вјероватно јесмо. Али бар не остављамо простор за додатно насиље над већ осјетљивим темама.  Не знам више шта је исправно: Склонити се, прећутати, игнорисати - или урлати на сав глас и бити гласнији од људи који и овог тренутка оптужују Милену и дјевојке за насиље које су истрпиле. Хајде да рјешење смислимо заједно, ово не може појединац“, позива она.

Свјетлана Андрић, глумица, каже да нам говоре да смо емоционално несвјесно, незрело и неодговорно друштво.

„Жртва има вишеструк проблем у којем није само жртва од стране силоватеља, већ и друштва које је склоно да осуђује, одбацује и са подозрењем гледа на случај. Које су скривене намјере жртве? Зашто је толико чекала да пријави насиље? Та два питања су довољно језива и показују дефицит емпатије, те јасно осликавају вријеме у ком се ми сад тренутно налазимо и мјесто гдје живимо. Задатак сваког уређеног и стабилног друштва је да сноси одговорност и да грађанима обезбиједи сигурност и подршку. Ако то немате, а то је прва карика у ланцу, све друго се природно урушава и доводи до овога о чему ти и ја сада разговарамо. Бавимо се предрасудама и осудама од стране друштва, а не жртвама. Мислим да у оваквој ситуацији треба обрнуто бити“, рекла је Свјетлана за БУКУ.

Она истиче да живимо синдром Малене и паланачког менталитета, у ситуацији смо да кажемо да је неко жртва и да у истој реченици поставимо питање да ли жртва лаже.

„Е сад, поставља се питање, да ли смо свјесни колико је то погрешно? Колико то није људски“, пита се наша саговорница.

Пјевачица и вокални педагог Маја Манојловић каже да нам ова ситуација говори да је цјелокупно друштво доживјело суноврат, да недостаје емпатија и подршка жртвама било које врсте злостављања и пита се зар већ није довољно тешко тим рањеним душама и тијелима него су осуђене на још понижења кроз непријатне и нељудске коментаре.

„Могу само гласно да кажем 'стоп ниподоштавању жртава и релативизацији сексуалног или било ког другог насиља'. Насилници као што видимо годинама шетају заштићено и слободно, а да ни не знамо ко су. Један од већих проблема је што злоставља увијек неко близак, за кога сте прије тога били емотивно везани, без обзира која врста везе или сродства била у питању. Када се деси насиље, жртва прво помишља шта је она урадила што би можда могло бити повод за силовање или било које друго злостављање. Тражи кривца у себи. Осјећа срам, осјећа се прљаво, безвриједно, али и жртва због страха од неразумијевања, осуде, али и тражења оправдања за насилника, повлачи се и одлучује на шутњу“, каже за БУКУ Маја.

Она сматра да у оваквим ситуацијама, када се ипак смогне снаге да се проговори и иступи храбро као што су урадиле Милена и друге дјевојке, поред подршке, саосјећања, треба им пружити и психолошку заштиту и помоћ.

„Зашто? Зато што дуго уназад гледајући ми живимо у свијету гдје за злостављача и насилника не постоји адекватна казна, што доводи до тога да могу како желе. Када се ту неке ствари помјере са мртве тачке, када свако буде сигуран, када сваки насилник буде кажњен за злодјела, када свака жртва буде од стране друштва уживала подршку и саосјећање, онда можемо говорити о праведном и хуманом друштву у којем живимо. Нажалост, интернет и друштвене мреже су омогућиле управо то, да свако, баш свако искаже своје мишљење, какво год оно било. Ту се, заправо, види сва патологија друштва у којем живимо и са ким живимо“, истиче наша саговорница.

Додаје да већина нас живи у бајкама гдје добро побјеђује зло, уз мало већи напор, али да живот ипак мало другачије функционише.

Тајана Дедић – Старовић (Артист Ат Цамера),  фотографкиња, видеографкиња и психолошкиња, каже да је згрожена коментарима који су упућени глумици која је јавно проговорила о силовању. Међутим, Тајана каже да није изненађена, јер се скоро свака женска особа барем једном нашла на мети таквих коментара, када некоме нешто није било по вољи.

„Управо ти људи који себи дају за право да сумњају, доносе закључке и разапињу некога само на основу њихових површних запажања и предрасуда су људи због којих, конкретно у овом случају, жене ријетко када пријављују насиље, злостављање и само силовање. Ту не постоји никакав сигуран простор, а након претрпљене трауме заиста нико не жели још једну осуду“, рекла је за БУКУ Тајана.

До оваквог односа према женама довели су вијекови и вијекови патријархалне индоктринације, поштивања неких сулудих традиционалних постулата и увјерења, а у свему томе смо заборавили да морамо да напредујемо у складу са временом.

„Велика већина људи је, на крају крајева, просто необразована, неписмена и незаинтересована за свијет око себе, живе своје животе онако како су научени и ни не помишљају да постоји могућност да живе и мисле другачије“, истиће Тајана.

Она каже да сваки пут пут када једна особа јавно проговори о било ком виду злостављања, отвара се један мали сигурни простор.

„Мислим да појединци који су свјесни проблема тог става треба да охрабрују жртве да говоре о својим искуствима, на тај начин ће охрабрити и друге жртве, а онда послије неког дугог дугог времена и упорности и онај неки неписмени ће буљити у свој смартфон, прочитати једно трауматично искуство и неће рећи да си курва, него ће рећи браво, само напријед, подржавам, иако можда не могу да разумијем“, истиче наша саговорница.

Она каже да би било добро када би ове друштвене мреже, као што цензуришу голо тијело, могле да цензуришу и говор мржње.

„Али све и да се та мржња цензурише, то не значи да су ти људи нестали или да мисле боље и то је оно што је суштина. Мислим да се не можемо претјерано борити против тога, да смо ми достигли толики степен развоја као цивилизација, не би се такве ствари ни догађале, тако да - будале ће увијек бити присутне и спремне да те прикољу у свом коментару“, истиче она.

СОЛИДАРНОСТ

Свјетлана Андрић каже да су солидарност и емпатија кључ сигурности за сваку жртву.

„Драго ми је што су је дјевојке, уз све непријатности, ипак добиле у далеко већој мјери, драго ми је што су људи из свијета позоришта и филма дали безрезервну подршку, то тјеши  и даје наду да се ипак неке црне кутије могу отворити и да смо спремни почистити своје двориште. Неко мора почети, први рећи - доста више“, истиче Свјетлана.

Маја Манојловић каже да мора постојати више женске солидарности и љубави једне према другој, јер само заједно и довољно гласно можемо мијењати свијет набоље за нас и нашу дјецу.

„Морамо бити подршка једне другима, а насилнике ставити на стуб срама именом и презименом, без милости“, истиче.

Тајана Дедић – Старовић истиче да је солидарност најважнија.

„Не можемо сви да разумијемо такве трауме, али то није ни важно, важно је да будемо свјесни да је то нешто позитивно и добро за тренутне жртве, али и за будуће. Морамо бити ту и дати подршку у којем год виду је то могуће. Само зато што нешто није наша лична борба, не значи да нас се не тиче“.

Бранкица Раковић сматра да је важно и дјевојчице и дјечаке на вријеме учити солидарности.

„Милена је за мене, за све жене које знам, хероина, стајаћемо уз њу гдје год треба, показати тако дјевојчицама које желе да буду као Милена, да није крива професија коју бирају, него они који манипулишу дјевојчицама. Солидарност је наше једино оружје. Солидарност је фластер на све ране које нисмо ником показале. Солидарност је онај магични плашт у којем смо бар не трен невидљиве осудама, упирању прста у оно што нам се десило, јер стојимо заједно. А много смо јаче заједно. Много спремније да мијењамо оно што не ваља. А ова цијела ситуације је показала да је много тога трулог у свакој од наших држава“, каже Бранкица.

 

 


Бука препорука

Кампања против говора мржње

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.