Милена Радуловић за Недељник о борби, храбрости и снази: Ниједна од нас није могла да настави са својим животом док се најгоре ствари дешавају неком новом детету

“То је сваког дана темпирана бомба, када знаш да је тај човек на слободи и шта тамо може да се деси”

BUKA portal / 21. јануар 2021

Тајне и ћутање о силовањима и сексуалном злостављању девојчица у “школи живота” и глуме Мирослава Алексића, ћутање које је трајало 35 година, прекинуто је прошле недеље, пошто је пет девојака, међу којима је и глумица Милена Радуловић – која се одважила, као најстарија, да буде њихов глас – оптужило педагога који је утицао и оставио “траг” на генерације.

Кроз чувену школицу Мирослава Алексића прошло је, унатраг толико деценија, око три хиљаде деце. Радила је све до протеклог викенда, до тренутка хапшења сада 68-годишњег редитеља.

Био је ауторитет, био је суров, створио је неке, како су и они сами причали, од најбољих глумаца, али Мирослав Алексић – не срећом, већ захваљујући девојкама као што су Милена, њених за сада осам саборкиња и ко зна још колико оних које ће се у наредним данима, недељама и месецима одлучити да испричају истину о ономе што се догађало у студију.

Неће, што је најважније, злостављати више ниједну девојчицу.

Окидач да Милена Радуловић и група глумица пријаве случај полицији, била је једна малолетна девојчица, а коју Милена није раније познавала. Било је важно реаговати брзо, пре почетка другог полугодишта, када би се часови у Алексићевој школи наставили, као и злостављања. Сваки дан је био важан. Више нисмо смели да ћутимо, каже.

“То је сваког дана темпирана бомба, када знаш да је тај човек на слободи и шта тамо може да се деси”, каже Милена Радуловић у великој исповести за специјално издање Недељника. “У тренутку када он сигурно пикира још шест девојчица које се спремају за ФДУ, а није искључено и ове које не, јер било је и таквих случајева, сматрале смо да, ако дозволимо да се настави, да ћемо дословно бити саучесници у злочину… Једноставно смо се договориле да је време. Када имате изјаве и искуства која имају сличан карактер и методу, нема сумње да би било ко у јавности неће имати дилему да ли треба да осуди педофилију. Говоримо о малолетним лицима која тог човека познају по десет година и који је створио фигуру другог оца, а деци без очева и јединог.”

“Са овом свешћу”, наставља одлучно, “мислим да ниједна од нас није могла да настави са својим дивним животом и успешном каријером док се то неком новом детету дешава. И онда када се то дете стварно појавило, било је плана, она нас је погурала својом храброшћу. Ова девојка је херој. Она је малтене исто вече пренела шта јој се догодило. И ми смо због тога добили шансу да је заштитимо, а што се мене тиче, и обавезу – да нико више не сме да буде злостављан од тог човека. То је толико страшан чин по психу да девојке годинама ником нису могле ни реч о томе да кажу. Али ова девојка срећом не. Мени је само битно да наша тешка реч не стоји ничије судбине. Зато о овоме причам јавно.”

Ако раније генерације нису говориле о овоме, нове јесу. Милена је желела и да девојчице знају да могу да попричају са неким. Да, ако се нешто деси, не носе терет, да не мисле да су једине, да не мисле да су било чиме то испровоцирале.

“С обзиром на количину трауме, срамоте и монструозности, тога да ти је цео свет срушен, све у шта си веровао, плус класичне психолошке трауме које оставља злостављање, требало је времена и мени и неким млађима од мене, да се лише тога што им је он усадио, а то је осећај одговорности, саучесништва и кривице за оно што ти се догађало. Требало је времена да сви оснажимо”, говори Милена.

 

Текст преузет из Недељника


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.