Миљенко Јерговић: Бранка Бакшић Митић, идеал беспоштедне солидарности

Када је потрес ударио на Петрињу, Глину и Сисак, Бранка Бакшић Митић на три је или четири дана постала јунакиња нашег доба.

Miljenko Jergović / 11. јануар 2021

Foto: Ljudi za ljude

 

Није било предвиђено, па ни на ова три дана, да Бранка Бакшић Митић буде јунакиња нашег доба. И какво би то, уосталом, морало страшно доба настати, па да таква жена било чему и око било чега буде јунак. Да је било као што је требало бити, госпођа би Бакшић Митић све до краја с једном хиперактивном новинарком ХТВ-а прикупљала насред парка у Мартићевој улици у Загребу милодаре за преосталу старчад и сиротињу с Баније. И нити би итко у томе видио ишта јуначно, нити би госпођа била у складу с духом епохе, дигиталне, виртуалне, либералне, па да о њој уопће и разговарамо. Замијетио би је, можда, тек неки анонимни коментатор, претјерано забринут за здравље нације и за националну сигурност, па би се запитао не саботира ли та жена својим поступањем рад Хрватскога Црвеног крижа, који једини је надлежан да помаже кому помоћи треба, а велико је, пак, питање треба ли помагати ономе тко Бановину нашу и даље Банијом зове. А можда не би било ни тога. Можда би се госпођа Бакшић Митић налазила једном тједно или мјесечно испред споменика фра Грги Мартићу са својим сумишљеницима, а затим разносила сав тај јад и тугу људске доброте по беспутима удаљене провинције. Која, међутим, и није баш тако удаљена када на свијет почнемо гледати с перспективе сеизмичких плоча.

Када је потрес ударио на Петрињу, Глину и Сисак, те на сва та села чијих се имена можда и сјетимо из ратних извјештаја, или тачније речено, када се тај потрес итекако осјетио у Загребу, сугерирајући људима опасну близину претходно раздвојених свјетова, Бранка Бакшић Митић на три је или четири дана постала јунакиња нашег доба. Вријеме је то када је завладао опћи неред и када су се наједном низ цесте према тим напуштеним и оронулим градићима запутиле стотине, можда и тисуће изненада пробуђених доброчинитеља. Волонтерство, које нема у нас масовну традицију ни укоријењеност, наједном као да је постало једини начин да се преживи страсна ситуација, или једини начин да се побиједи властити страх. Када се нетко у њиховој близини тешко разболи, људи се уплаше за властито здравље, па се начас истински забрину за болесника. Спремни су накратко све за њега учинити, јер тако, мисле, доказују да су здрави. А петрињски потрес био је страшан, јер се свуда помало осјетио. Субјективно говорећи, јачи је био тај удар и у Загребу, злокобније љуљање него прољетос, премда нису настајала нова оштећења. И како онда у властитој глави и души потјерати од себе потрес, него тако што ћеш накратко стварати илузију властитог доброчинства. Тиме ћеш, наравно, закрчити путове ватрогасцима, планинарима, кровопокривачима, горској служби, спаситељима, кухарима, људима који стварно ту нешто раде и који помажу јер им је то у нарави, зато што морају и зато што им је то посао, а не зато да одагнају катастрофу од себе, нити зато да би уживали у својој доброти и исправности. Стварни допринос оног обичног свијета који је желио помоћи у та прва три-четири дана, и стварна њихова доброта, као и свехрватска спремност на велике волонтерске потхвате, бит ће видљиви негдје у касно љето, или у јесен 2021, кад прве кише натопе рањене градиће и села: ако тада буду помагали, ако се тада буду спуштали према Бановини и Банији, онда ће бити да су се страх и колективна траума преобразили у неко добро. И бит ће први пут у повијести да су се страх и траума преобразили у добро.

Али вратимо се на оно вријеме у којем је Бранка Бакшић Митић постала јунакиња нашег доба. Потрес је у једном подневу и поподневу већи дио свијета који тамо још увијек живи социјално потпуно декласирао. Наједном се људима учинило да им осим голог живота није преостало више ништа. А тај им је живот истовремено дошао као највећа драгоцјеност, какве смо свјесни само усред смртне опасности, и као страшно и беспотребно оптерећење. Као да се у једноме дану цијели тај свијет претворио у ону избезумљену старчад, којој је Бранка Бакшић Митић годинама возила помоћ, прикупљену под спомеником фра Грги Мартићу, и као да је наједном, по некој страшној старозавјетној Божјој казни, сватко ту био сведен на онога најмањег, најслабијег и најјаднијег брата својега. И тад се ова жена претворила у јунакињу нашег доба. Све је на час престало бити важно, осим оног што она ради.

Било је то вријеме када су се људи борили с властитим психологијама. Сустав углавном није функционирао. Мало је било оних који су добро знали што раде. Али и они су, без помоћи и без организације, често бивали немоћни. О свему томе извјештавали су медији, који су се, мало-помало, почели претварати у навјеститеље Судњега дана. У исто вријеме структурирала се хијерархија несреће. На врху је била Петриња, по њој се потрес и називао, па Сисак, да би се с двадесетчетверосатном одгодом почело говорити о Глини. Но, док су Сисак и Петриња имали врло гласне градоначелнике, чија су ларма и запомагање доиста имали смисла и сврхе, за Глину се чуло од доградоначелнице Бранке Бакшић Митић. Међутим, док се двоје сусједских градоначелника нису либили водити политику – јер, да се разумијемо, ово све и јест политика, ово је пакленска посљедица једне тридесетогодишње политике, за коју нипошто нису једини одговорни њезини најистакнутији протагонисти, него су за претварање те политике у пакао одговорни сви грађани који су у том времену судјеловали у демократским процедурама – док су, дакле, Икић Баничек и Думбовић били спремни да несрећу својих грађана антагонизирају средишњој државној власти, Бранка Бакшић Митић поступала је отприлике онако како већ седам стољећа поступају они мудрији међу фрањевцима у Босни. Поступала је отприлике онако како би је поучио исти онај фра Грга Мартић. Свјесна да се из властите позиције, и из позиције свијета који представља, не може, али ни не смије борити против власти, као и да о начелима, о људском достојанству своје сиротиње, о томе да су и они људи као сви други, и да се њихова људска права не разликују од људских права Андреја Пленковића или Зорана Милановића, треба да шути као гроб, она се у та три-четири дана бавила јуначки конкретним стварима. И то је у том кратком времену управо оно о чему је шутјела, начела, људско достојанство, идеал беспоштедне солидарности, уздигло на највише мјесто у ових тридесет година посљедње хрватске повијести. Фра Грга био би поносан на ту жену.

Неке је ствари ипак рекла, јер ју је питало. Питао ју је, између осталих, али то се и најгласније чуло, Александар Станковић. Тако смо сазнали да је други дан по избору на мјесто доградоначелнице у својој канцеларији, у канцеларијској вази, нашла штакорчину. А када је тражила службени ауто, да њиме развози помоћ својој сиротињи, рекли су јој да у те сврхе нема аута. Уосталом, чему служи Хрватски Црвени криж? Она је, умјесто да тад проговори о начелима, о достојанству и о људским правима, лијепо дигла кредит, и купила прастари теренац, да њиме стигне до људи за које се брине. Да је друкчије поступила, да је говорила о ономе о чему се треба говорити, осудила би своју сиротињу на глад, жеђ, хладноћу, и на крајње немилу и негостољубиву смрт. Тога се чувала, и зато ће на три-четири дана постати јунакиња нашег доба. На дуже не би могло. Ионако ју је само потрес могао произвести у јунакињу, а потрес, срећом, није свемоћан, па да преобрази свијет који су тако дуго вајале и обликовале људске нарави.

Потрес је учинио нестварним, фантастичним, иреалним животе људи у једној покрајини, а с њима и цијелу покрајину. Грађевине су се претвориле у рушевине, што не треба посматрати искључиво као акт ентропије, распада, уништења, обездомовљење… Док су грађевине биле дјело људских руку, рушевине су божанско дјело, дјело природе или драгога Бога, дјело умјетности у њезином елементарном, страшном и дехуманизирајућем облику. Осим што рушевине човјек није способан да сазида, у њима се наједном видјела сва његова несретна повијест, од назива твртки из времена среће и благостања, који избијају на видјело када се саспу наслаге малтера, до распукнутог бетона у којем није било арматуре, јер су је у послијератној обнови покрали овлаштени и повлаштени државни обновитељи… У први мах могло се учинити да би из свега тога могла настати некаква поука за будућност. Можда је ипак за све било добро оно што је радила глинска градоначелница?

Али онда се четвртог дана догодио преокрет. Однекуд се, након што га није било, појавио градоначелник Глине. И рекао да је он стално ту, да ради, да координира, да дјелује, да брани и штити, а што се доградоначелнице тиче, ње нема, не долази на колегије, и да “он не види да је његова замјеница на терену”, него се, инсистира градоначелник, “доградоначелница погубила”.

У том тренутку чаролије нестаје, и за ширу публику нестаје стварности у којој је Бранка Бакшић Митић јунакиња нашег доба, а наступа она стара стварност у којој је градоначелник Глине збиља егзистентан. Госпођа Бранка враћа се фра Гргином споменику, најлонским врећицама за сиротињу, стварности која за све бива стварна само изнад шест ступњева по Рицхтеру.

 

 Извор: Миљенко Јерговић


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.