МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ: Буди поносна, Југославијо

Југославија је, а да већина поданика то није ни примјећивала, за сво вријеме свога постојања била земља без химне.

Miljenko Jergović / 01. јул 2019

foto: Buka

На неком, сада више није ни важно којем, засједању оних авноја, завноха и осталих завнобихова у химну нове, тек настајуће братске и сестринске заједнице југославенских народа и народности, у привремену је химну промовирана панславенска будница “Хеј Славени”, која је имала још и ту ситну творничку грешку да се само по темпу разликовала од пољске националне буднице, а затим и химне “Јесзцзе Полска ние згинęłа”, која се, уствари, не зове тако, него “Мазурек Дąброwскиего”, и текстом је неуспоредиво борбенија и милитантнија од југославенске иначице која се, углавном, бави само проклињањем народних непријатеља и издајица своје домовине.

 

И док се Пољаци у својој химни баве искључиво Пољском те настојањима, често и узалудним, да се домовину поврате из мракова и олуја несклоне им повијести, народи и народности будуће Југославије у својој се химни уопће нису бавили собом, него ђутуре свим Славенима, гдје год јесу и гдје год их има. Тих је година, а ријеч је била о крвавој 1943. и 1944, партизане мотивирало нераскидиво револуционарно заједништво с народима Совјетског Савеза и великим вођом свјетског пролетаријата Стаљином, тако да је прихваћање панславенске буднице “Хеј Славени” могло бити схваћено и као уступак Москви. Да није било тога, могла се 1943. изабрати било која друга пјесма, као што се као југославенска химна могла пјевати и “Интернационала”.

Већ је почетком 1946. расписан конкурс за текст и музику нове југославенске химне. Мелодија је изабрана по анонимном принципу, тако да нам је њезин аутор остао непознат, док је натјечај за текст, што му је донијело и 60.000 динара, освојио пјесник Чедомир Миндеровић. У својој пјесми он није спомињао име Југославије, а мудро је избјегао и Југославене, све водећи рачуна о томе да је нова држава сачињена од здружених народа и народности, међу којима они малобројнији нису баш били расположени да им се идентитет утопи у магми југославенства, али је зато одушевљено пјевао у част - републици. Наиме, 31. сијечња 1946. Народна скупштина Југославије је усвојила први републикански Устав, чиме је ликвидирана монархија и пројициран је најотворенији и најшире постављени иде-ал заједништва, који је требао бити погодан оквир свих наших различитости. Овако су ишле прве двије строфе Миндеровићеве химне: “Смело смо пошли из мрака и страве, кроз крваву буру и битака дим. Братство, јединство да победу славе, да слободна засјаш лепотама свим. Дух твој у векове нек поносно сја. Путеви славе нек те вечно воде и стег твој нек само за победе зна.”

Писана узвишеним једанаестерцима, каквима су у нас пјевали Мажуранић и Крањчевић, и каквим је Горан написао своју “Јаму”. У једанаестерцу своје сонете писао је Франце Прешерн. 

Миндеровићу није било лако с тим великим узорима, и још с Дантеом и Гоетхеом приде, али му је, изгледа, још теже било с предоченом музичком формом.

Комисији се, међутим, баш допао његов текст, па је 11. просинца исте године расписан нови конкурс, овај пут се тражило од композитора да нађу музику уз Миндеровићев текст. Изабране су четири мелодије, и све четири жалобне, без борбеног полета какав је искала свечана пјесма младе државе. Услиједио је још један покушај, прије него што се за сва времена одустало од Миндеровићеве пјесме.

Čedomir Minderović, rodom Beograđanin, partizan od prvih dana rata,
 komunist i poslijeratni političar i diplomat, napisat će, međutim, 
tekst jedne među važnim pjesmama koje se više ne pjevaju. Pjesmi je 
naslov “Stijeg partije”, uglazbio ju je Oskar Danon, a ponuđena je 1948.
 kao odgovor na Rezoluciju Informbiroa: “S Titom, za tobom, kroz juriše 
plamne, pošli smo u odlučni boj. Partijo naša - iz pustoši tamne, stijeg
 nas je vodio tvoj. Duh hrabro palih, u tebi, u nama, živ je i nikad ne 
mre. Partijo naša - tvoj smjeli duh slama prepreke pobjedi se.” Upamćena
 kroz velika zborska izvođenja, što su pratila praznike Revolucije i 
partijske kongrese, pjesma “Stijeg partije” još je u uhu onih koji su u 
to vrijeme živjeli. Autor njezina teksta pred kraj se života - a živio 
je relativno kratko, samo pedeset i četiri godine - zaljubio u Indiju, 
gdje je iznenada i umro, u jugoslavenskoj diplo-matskoj službi 16. 
siječnja 1966.

Седам година раније учинило се да је Југославија добила химну. Предсједништво Савеза социјалистичког радног народа предложило је да се “Свечана пјесма” аутора глазбе Николе Херцигоње и ауторице текста Мире Алечковић прихвати за химну Југославије. Композицију је Херцигоња написао још 1946. и назвао је “Новој Југославији”. Узвишеног угођаја и помпозне оркестрације, издалека је асоцирала на совјетску химну. Придодани текст није јој засметао, јер у њему скоро да и није било ичега памтљивог, осим што је веома дуго, петосложно име Југославије разлагано у дугом колективном пјеву: “Ми дигосмо главе под небом тамним, смели се проби глас, сад циљу великом, делима славним, слобода понесе нас. Југославијо, борба те родила, о Југославијо, народ те славио, љубав те земљо наша напојила, буди поносна, Југославијо.”

У тој је мелодији, коју ћемо о свечаним приликама ослухивати све до коначног распада зем-ље, било неке љепоте. Ако и није, мелодија је, како то већ зна бити, послужила као голем спремник за колективна емоционална стања и за милијуне приватних успомена, које траже пјесме које би их окупиле и сачувале.

Два су се разлога спомињала зашто “Свечана пјесма” Николе Херцигоње није замијенила вјечно привремену југославенску химну. Први, безазлени, тицао се чињенице да је пјесма вокално захтјевна, па је нису могли пјевати немузикални међу Југославенима. Други, озбиљнији, а тиме и вјеројатнији разлог пропасти нове химне тицао се наводног неслагања хрватског партијског руководства. Текст Мире Алечковић осим што је био лош и значењски непроходан, па се мало тко могао с њиме идентифицирати, био је и иритантно унитаристички. Шест се пута у њој понављало име Југославије, тридесет слогова понуђене химне тој је ријечи било посвећено, а нигдје се и ничим, макар у алузији, није припом-енуло да је та Југославија састављена од нечега што је од ње старије и трајније од њезиних народа, те земаља и покрајина до којима је тим народима највише стало. Сви смо ми Југославени, у иноземству нас таквима познају, зашто бисмо инсистирали на ономе што смо испод тога; повремено би се зачуло, али углавном из редова већинскога народа и из његове партијске елите.

Они малобројнији, а поготову највећи међу малобројнима, одрана су се ужасавали таквога југославенства и такве Југославије, са свих пет њезиних слогова, и није им на ум падало да жртвују ишта од властитог имена и идентитета зарад оног заједничког имена и надидентитета. Добра им је била само она Југославија, која је у сваком тренутку подразумијевала сваку од својих републичких и националних саставница. Тако ће то бити до краја, и на крају ће се Југославија распадати захваљујући национализму највећега свог народа и неспремности оних мањих да себе жртвују за такву, а онда и свеједно какву Југославију.

(Na žalost, nijedan od tih naroda iz okolnosti njezina raspada neće
 izvući nikakvu pouku, nego će se u novonastalim državama i u 
tradicionalnim svojim zemljama i pokrajinama ponašati na isti onaj način
 na koji su se u Jugoslaviji ponašali Srbi, pogotovo u posljednjih 
nekoliko godina njezina postojanja. Nesposobnost uživljavanja u 
manjinsku perspektivu i uvjerenje da je manjina dužna više žrtvovati 
zajedništvu, bilo općine, sreza ili države, samoubilačka je i 
sveuništavajuća karakteristika našega svijeta i svih naših naroda i 
narodnosti, i živa potvrda zajedničke nam nesposobnosti da imamo svoju, 
pa još i demokratsku državu.)

Никола Херцегоња, родом Винковчанин, пријератни дипломант композиције на загребачкој Музичкој академији, у класама Крсте Одака и Благоја Берсе, равнатељ загребачких зборова, потом гимназијски професор у Струмици и на Сушаку, одрана лијевичар и комунистички симпатизер, партизан од 1942. до 1945, затим на политичким дужностима у култури, један је у низу хрватских глазбеника и складатеља, међу којима је, вјеројатно, најзначајнији складатељ Јосип Штолцер Славенски, који су живјели и стварали у Београду. Од 1949. па до мировине, 1975. на тамошњој је Музичкој академији предавао Повијест глазбе и музикологију. Као композитор инспирацију је налазио у (југославенском) фолклору, писао је пригодне глазбене комаде; говор о револуцији, Југославији и заједничкој нам повијести преводио је у језик и говор музике, која је затим премијерно извођена у свечаним приликама, о државним празницима, јубилејима и обљетницама, а затим понављана, у низу мајсторских и дилетантских изведби, у свим југославенским земљама. Складао је ораторије и кантате. Године 1951. написао је сценски ора-ториј Горски вијенац (чијих се фрагмената врло мутно сјећам, с црно-бијелог телевизијског екрана, уз мјешовите зборове и соло теноре и басове, или сам, можда, нехотице умислио и ово сјећање…).

За раних година Дубровачких љетних игара писао је програмску музику, у класични глазбени слог покушавао је и успијевао преточити фолклор дубровачког краја, још раније написао је и Симфонијски плес Линђо; те ће његове композиције, макар само као глазбена илустрација, и као нека врста примијењене умјетности на глазбеном пољу, бити кориштене и у годинама хрватске неовисности, када се његово име више неће спомињати и када Никола Херцигоња постане један од оних невољних изданака хрватске културе с којима никако не знају што би. С једне стране га се не спомиње - и смрт му је врло темељито прешућена: збила се 8. српња 2000, баш у дане отворења Дубровачких љетних игара - а с друге стране, радо га се уврштава у каталоге, лексиконе и енциклопедије, као хрватског складатеља. То строго контролирано, надзирано и дозирано одрицање од нежељене културне баштине и још нежељенијих баштиника, какви су, сваки на свој начин, били и велики Јосип Славенски и много громкији и раскошнији, али мањи Никола Херцигоња, темељ је сваке формалне и неформалне хрватске културне политике у посљедњих тридесет година, на којему се граде и сви хрватски умјетнички канони, међу њима глазбени, и још више књижевни.

ритом, не би било тешко ни сасвим се одрећи Херцигоње, за којег би се, ипак, могло рећи да је већ и сам себе и своје умјетничке и глазбене таленте жртвовао у иделошке сврхе - што можда и не би био толики проблем да му идеологија и држава нису у међувремену тако неславно и крваво пропале - али тада би било нужно умјетника и цјелокупно његово дјело, укључујући и његове глазбене интервенције у Држићево, Крлежино и Гораново дјело, препустити онима који ће га без крзмања и великих обзира радо прихватити. Тако хрватски културни комесари, они живи и мргодни, и они малени, симболични, који попут тумора расту и прибивају у главама већине хрватских културних дјелатника, само из нелагоде пред тиме да ће Никола Херцигоња остати Србима, и даље га броје у хрватске глазбенике, а дјело његово, или тачније мањи дио његова животног дјела, држе ексклузивно хрватским. Над Ни-колом Херцигоњом примијењен је дамнатио мемориае у неком посве јединственом, ендемском хрватском облику: изгнан је из сјећања, а ако га се неким случајем нетко сјети, бит ће дужан да га се сјећа као - Хрвата. У супротном, узбунит ће се домољубни коментатори, Министарство бранитеља ће позивати на демонстрације, Министарство вањских послова ће у Београд слати дипломатску ноту…

А заправо, Херцигоња је, као и толики други, био југославенски умјетник.

Док сам издалека, с југа Пољске, из мира и хлада поткарпатског краја, гдје је 1914. и 1915. у обрани домовине гинула нека претходна наша младост, на интернету пратио збивања у свим нашим домовинама, и док сам тако читао како је на свечаном пријему што га је предсједница уприличила за националну елиту, културну, војну, црквену и опћедруштвену, некакав војни оркестар свирао пјесму “Хрватска повијест” Марка Перковића Тхомпсона, коју је пјевао некакав мање познат пјевач, први ми је пут на ум пало да је господин Тхомпсон, као складатељ и пјевач, али најприје као аутор примијењене глазбе, дакле примијењени умјетник, за данашњу Хрватску управо оно што је друг Никола Херцигоња био за ондашњу Југославију. Па је и разлика између умјетничких капацитета, те интелектуалног и духовног формата те двојице умјетника симболичка, а можда и конкретна разлика између двије државе. Доиста, формат неке земље мјери се форматима њезиних живих икона и њезина духовног и умјетничког иконостаса.

Типична фигура југославенске културе, као што је на сасвим други начин типична била и Мира Алечковић. Но, док је Херцигоња као умјетник остао испод разине властитога талента, јер је идеологији вјеровао више него умјетности, она је, захваљујући истој вјери у идеологију, високо надмашила мјере свога крајње оскудног, споменарског пјесничког талента. Само је у Југославији, оној социјалистичкој, она могла бити уважана пјесникиња и народна умјетница. Социјални утјецај остварила је као предратна скојевка, а затим и ученица Десанке Максимовић. Године 1968. изашла је из СКЈ, али то јој неће касније сметати да по наруджби повијесног тренутка, а можда и партијског комитета, напише текст за посљедњи мегахит посвећен маршалу Титу, наслова “Друже Тито ми ти се кунемо”, за који ће глазбу складати Ђорђе Новковић. Године су прошле пуне мука, гинуло се за слободу нијемо, или с пјесмом умјесто јаука, друже Тито ми ти се кунемо; пјевао је звонким гласом Здравко Чолић, а стиховље се Мире Алечковић расипало широм Југославије, попут терета што пада са шлепера, попут отпада, еколошког загађења, које ће нас скупо коштати чим пјесма пређе свој врхунац и осване 1991. Али до те је године још далеко, и много тога ће проћи другарица Алечковић, истанкнута дјечја пјесни-киња, ћутилни лирик, која је у учитељици Десанки налазила свој вјечити узор, и пјесникиња револуције и Југо-славије, прије него што једном свијету одзвони смртни час.

Најприје ће се 1971. у знак протеста против посвемашњег, истина углавном хрватског национализма, посестримити с Весном Парун. Осим иритантног национал-политичког елемента, на који ће тронуто попадати све југославенске тетке и стрине, у том је чину било и нечега карактеристичног за цјеложивотни наступ Мире Алечковић: као са себи равном сестримила се с несагледиво бољом, талентиранијом и остваренијом пјесникињом, чиме је по некој вјечној логици малених балканских чаршија и паланака и сама постала социјално значајнија и уваженија. Као да јој је Весна Парун дала лоповску, да прескочи још једну тарабу, још једну препреку у своме животу. А зар се Весна Парун, ако јој је већ било до хрватско-српског посестримства, није могла наћи с неком себи достојнијом српском пјесникињом? Онај тко то питање поставља, не разумије, или се не сјећа како је функционирала и на којим је основама била заснована друштвена и културна хијерархија у временима социјализма. Наравно да Весна Парун у Србији и међу пјесничким Српкињама није могла наћи боље. Није, јер је у социјалном смислу она била нитко и ништа, хистерична баба и луђакиња, с којом би се само добра душа, каква је Мира Алечковић, могла сестримити.

Неколико година потом, у вријеме посвемашње хрватске шутње, Мира је Алечковић почела мјестимично србовати. Када је 1981. пјесник Гојко Ђого завршио на робији због пјесничке збирке “Вунена времена” и поигравања са ћудима мртвога маршала и наравима његових чувара, када је, између осталога, опјевао и Титову ампутирану ногу, другарица Алечковић је као тренутна предсједница Удружења књижевника Србије и Југославије широм отворила врата Француске 7, омогућивши слободарски расположеним интелектуалцима да одржавају протестне вечери у корист пјесника Ђога. Са становишта слободе и људских права, са становишта поезије, била је то лијепа геста, али зачудо, није ју баш ништа коштала. Или јест, а да ми то не знамо. У исто вријеме, тих истих дана и мјесеци, на све се стране продавала сингл плоча с оном њезином пјесмом, објављена као лијепак који ће окупити заједницу након Титове смрти, и баш је тада, за одржавања протестних вечери у корист пјесника Ђога, речена плоча продана у цијелих тристо тисућа примјерака. То што се ауторица додворичких десетераца, у којима празник слази на улице наше, у облаке да летимо смјело, наше пјесме зли нека се плаше, друже Тито ми ти се кунемо, залаже за слободу и стваралачка права пјесника који је тој химни написао неку своју контрахимну, доживљавано је као додатни аргумент исправности и принципијелности другарице Алечковић. Никоме да би на ум пало да је и оно - наше пјесме зли нека се плаше - хушкање на пјесника Ђогу, али и на све друге којима се баш и не свиђају њезини десетерци Титу.

У исто то вријеме Мира Алечковић већ се брине за српску сиротињу и невољнике који бјеже пред албанским већинством на Косову. А грдно је и опасно по мањинце било то већинство, јер су Албанци били извргунути државном терору и сегрегацији, на који су онда, сасвим очекивано, скоро разложно, одговарали терором над онима који би им се нашли први при руци, први под батином и шаком. Било је то вријеме када је Партија негирала да се такве ствари догађају, а Мира Алечковић их је, ето, чинила живим, постојећим и јавним, тако што је људима помагала. Помажући им, она је радила на свом добром гласу међу националистичком опозицијом и либералима, али тако да ни на који начин не угрози свој добар глас пред режимом и Партијом. То мађионичарско умијеће вишеструкога и свестраног доброг гласа, тајна је њезина животног и професионалног успјеха. Којом се професијом бавила Мира Алечковић? То није лако рећи. Вјеројатно мађионичарском. Владала је јединственим умијећем да се прикаже онаквом каквом би жељела да је виде међусобно конфронтиране и завађене стране. Обје стране њезина лица вазда су биле на свјетлу, Мира Алечковић била је жена без сјенке.

И коначно, када је дошла 1991, и када се свијет преметнуо да човјек ни тридесет година касније погледавши се у зрцало није сигуран хоће ли видјети себе живог или своју лубању, нетом ископану из масовне гробнице, Мира Алечковић већ је била савршено срођена с новим приликама. Наравно да је подржавала Слободана Милошевића, наравно да је презирала Словенце и Хрвате, као што ће, чим за то дође вријеме, презирати и Бошњаке, али нипошто с позиција препраних и изапраних комуниста, кривовјерних љевичара, Милошевићевих социјалиста. Не, њезин је наступ био супстанцијалнији, она је била Српкиња од времена, од соја и присоја, осунчана сунцем Византије, оснажена не више херојствима партизанске борбе у којој је и сама судјеловала, него, пазите сад, јунаштвом српске војске у Великом рату 1914-1918. Наједном је била члан “Друштва потомака старих ратника”, друговала је с посљедњим преживјелим солунским ратницима, тада већ стогодишњацима, који су је, бит ће, прихватили с истом оном ганутошћу с којом ју је прихваћала Весна Парун.

Мира Алечковић рођењем је била из Новог Сада. Мати јој је била телеграфисткиња, једна од првих у Краљевини Југославији, затим инспектор пошта, што је била прилично висока функција у онодобној чиновничкој хијерархији. Хвалила се Мира својим високим намом: баба јој је, казивала је, била родица Еинстеинове Милене Марић, а рођени ујак најважнији сурадник Ирèне Јолиот-Цурие, добитнице Нобелове награде за кемију и боркиње за људска права… Даље да не набрајамо, пјесникиња Алечковић била је од оних особа којима је судбина часом рођења намрла већ толико подријетла да ако неће и ако јој се не да, не мора ништа у животу ни радити. А онда је итекако радила!

Отац јој је био старојугославенски новинар, Машан Алечковић, родом из Засада код Требиња, угледан човјек. У прва времена била је то згодна околност, својеврсна потврда аријевског или барем препорученог подријетла. Јест да је другарица Мира Српкиња, и то права, најправија Српкиња, али она је и нешто друго. А шта друго, то вам пише, то и сами видите, непристојно је у ријечи претварати оно што је очигледно. Па се у тим лагахним, сунчаним временима, док су на све стране наизмјенично вихориле југославенске и партијске заставе, а на прочељу Ландесбанке смјешкала се джиновска Титова глава, много већа од главе најглаватијега Босанца, могло чути како наше коне доброхотно надопричава-ју то сјајно подријетло другарице Алечковић, придодајући да је она наша - Амира.

Је ли у стварности икад била Амира, или није била Амира, то не знамо, то није ни важно, важно је само да се тако причало и да је то причање представљало надопуну тог величанственог, тисућу пута надопуњеног, од самих надопуњавања створеног себесвојства и идентитета Мире Алечковић. У она нова доба, што су наступила по 1991, однекуд се појавила информација да је дјевојчица по рођењу, у вељачи 1924, крштена у Николајевској цркви у Новом Саду као Мирослава. Тако је, посве логично и природно, у окриљу слатког православља, та Српкиња високог подријетла, чланица “Друштва потомака старих ратника”, можда и сама пренатална солунашица, нашла нову форму егзистенције и духа, другу своју судбину, која је једнако аутентична и неаутентична као и она прва. Јер Мира Алечковић јест Амира, као што је затим и Мирослава, иако једно и друго никад није у исто вријеме или пред истом пуб-ликом, за једне је Амира, за друге Мирослава, она је и партизанка, ауторица стихова за пјесму “Друже Тито ми ти се кунемо”, пјесму с којом, поготову у њезиној Босни и Херцеговини, није могло бити шале, јер би онај који се нашали с њом завршио у народној милицији и у затвору, баш као да се нашалио с “Хеј Славени”. Једино је Мира Алечковић, бранећи пјесника Ђогу, имала то право да се зајебава с “Друже Тито ми ти се кунемо”, али она то своје право никад није користила. Амира, Мира, Мирослава је, за разлику од других људи, умјела бити једно и друго, стајати себи самој за леђима, затиљком гледати у даљину, према хоризонту, у свијетлу будућност комунизма, у очи Исуса Криста…

Вјеројатно зато је и била тако недаровита за пјесништво. Сву своју имагинацију уложила је она у свој живот. Једна прича говори како је одмах након рата, у Паризу, наступајући у име народа и народности социјалистичке Југославије, великом чилеанском пјеснику и пјеснику социјализма Паблу Неруди поклонила гусле јаворове. Он се толико везао за тај инструмент да га је касније носио са собом у прогонство. Једни понесу крлетку с папагајем, други старог мачка, трећи албум породичних фото-графија, а Неруда, ето, гусле. Учини ли се кому да је ова легенда неувјерљива у својој лажној га-нутљивости и у свом женскастом патриотизму, бит ће на трагу да дубински схвати биографију Мире Алечковић. Све је у њој лажно, толико лажно да нам се, годинама након њезине смрти, чини да никад није ни постојала. Као што ни Југославија никад није постојала.

Између смрти Николе Херцигоње и Мире Алечковић прошло је осам година. Он је умро први, она је живјела све до 27. вељаче 2008. Што је она мислила и тко је била у посљедњим часовима свога живота? Занимљиво би то било знати.

“Свечана пјесма” посљедњи пут се, вјеројатно, изводила 1987. или 1988, у она посљедња времена Југославије, прије него што су се њезина друштва неповратно антагонизирала. Слушајући је први пут након тога на интернету, гдје на опћем виртуалном сметлишту почива цјелокупна наша прошлост, осјетио сам како ме, издајнички, подилазе срси. 1946, у сам освит Југославије, Никола Херцигоња умио је начинити помпу. Била је то музика рођења једне државе. Текст је био криви. У њему се пјевач непрестано обраћа Југославији, као да поје Богу Оцу, као да пред Свевишњим пада на седжду. Противно је то смислу националне химне, пјесме која би требала пјевати о нама и о домовини, и не обраћати се никоме.

Али како то да петосложна грмљавина њезина имена и даље дјелује тако моћно? Је ли то ефект Херцигоњине примијењене глазбе на човјекове емоције и његова сјећања, на живчевље које реагира на електричне подражаје, или је ријеч о самој Југославији? Није лако знати. На различите ствари мислимо кад мислимо о Југославији.

У тексту те пјесме узрок је њезина нестанка. Буди поносна, Југославијо, пјева њен посљедњи стих. Утјеривање у понос води крају заједнице. Што је заједница комплекснија, то је крај ближи. Само срам спашава.

Преузето са: Радио Сарајево


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.