Миљенко Јерговић: Цовид-19 показао је да су наша друштва изгубила имунитет на лажне вијести

Након што је хистерија око Цовид-19 преко таквих медија произведена, вирус је произведен у главну националну тему, која засјењује баш све друге друштвене теме

Miljenko Jergović / 03. март 2020

 

Нека ме епидемиолози исправе ако гријешим, али да се Цовид-19 појавио прије тридесетак година, за њега би, и то уз извјесно закашњење, сазнали само специјалисти који се баве вирусним миграцијама с истока, оријенталним зоонозама и болестима иза још увијек двапут закључаних капија комунистичке Кине. Инфекцији, која ће се у касну зиму 2020. за мање од мјесец дана проширити по западном свијету, тада би требало више времена, али нема никакве сумње да би Цовид-19, макар и сасвим анонимно, неидентифициран и непрепознат, једнако захватио свијет и те 1990. Људи који би падали у постеље покошени вирозом, не би знали од чега се разболијевају. Не би то знали ни њихови лијечници, или би се, што је најневјеројатније, болест масовно бркала са закашњелом сезонском грипом. Након што епидемија мине, њезине би посљедице биле видљиве у једва понешто израженијем помору међу старијим становништвом. А када би након тога неки новински магазин – највјеројатније Избор, а можда чак и Старт – објавио врло стручан и садржајан чланак, можда пренесен из некога америчког или совјетског знанственог часописа, о вирусу који се, изгледа, појавио у Кини као мутирани животињски вирус који је мигрирао на људе, заинтересирао би само малобројно читатељство с израженим занимањем за медицинске теме. Сви други би прескакали ову досадну причу гунђајући што све објављују и каквим се гњаважама баве тисковине на које они дају своје скупе новце.

Јесмо ли у међувремену напредовали ако је данас друкчије и ако се актуална инфекција прати из тренутка у тренутак, као сигуран и недвојбен увод у апокалипсу? И хоће ли се данас, уза све мјере предострожности, које подразумијевају учестало прање руку, одбијање руковања, неизлажење из куће, фобију од путовања, фобију од Кинеза, фобију од миграната, фобију од људи који кишу и кашљу, фобију од Талијана, као и стварање залиха свега и свачега, мање људи заразити и разбољети и хоће ли данас, у свјетлу опћега напретка и потпуне глобализације, посљедице Цовид-19 бити мање него што би биле да је овај вирус са животиње на човјека мигрирао тридесетак година раније?

Одговор је, чини се, негативан. Догодит ће се супротно. Здравствене посљедице по човјечанство највјеројатније ће бити исте какве би биле и 1990. Али ће господарске, културне, колективне и индивидуалне менталне и емоционалне посљедице бити неуспоредиво теже. Вирус који ни издалека није налик вирусима из оних већ демодираних хорор филмова, будући да се од њега не умире нарочито жустро, бројно и масовно, похарао је свијет и произвео незамисливу штету, коју не само да више није могуће контролирати, него је, на врло злокобан начин, неуспоредива са свим нашим претходних искуствима. Или, можда, ипак јест успоредива?

У вријеме стварне и несагледиво опасније епидемије великих богиња, која је запријетила Југославији и цијелој Еуропи у рано прољеће 1972, по сусједствима и комшилуцима шириле су се токсичне и узнемирујуће гласине, против којих су постојале три скупине средстава: државно-репресивна, медијска и медицинска. Ширење лажних и злонамјерних вијести било је кажњиво, а ширитељима се у гријех могло још штошта придодати, од вербалног деликта и потицања на вјерску и националну мржњу, до контрареволуционарног дјеловања. Медији који су од реда овисили о режиму били су и озбиљни те одговорни према прокламираним друштвеним вриједностима, и није било шансе да манипулирају страхом од великих богиња у сврху веће тираже, гледаности или слушаности. На крају су у сврху цијепљења постројени сви које се смјело цијепити. Не само да антивакцера није било, него би такви с прољећа 1972. завршили на озбиљној робији. На крају, вариола вера је побијеђена, уз минимум жртава, уз готово никакву господарску штету и без дубљих посљедица по друштво, без траума, фрустрација и појаве опасних вјеровања.

Скоро пола стољећа касније све је друкчије. Нема вербалног деликта, не иде се у затвор због вербалног деликта, нема контрареволуције, потицање на вјерску и националну мржњу је друштвено пожељно, а токсичне и узнемирујуће гласине нису производ маштовитих сусједстава и комшилука, него их смишљају и преузимају сами медији, приватни – зато да би на тај начин дошли до новца потребног за опстанак, али још и много више државни, провладини, јавним новцем финанцирани – зато да не би изгубили на продорности у односу на приватне. Тако је то у Хрватској. У остатку Еуропе је боље, јер су још увијек бројне озбиљне дневне новине, а у медијима који су финанцирани јавним новцем незамисливо је оно што је обично и свакодневно на Хрватској телевизији и на Хрватском радију.

Након што је хистерија око Цовид-19 преко таквих медија произведена, вирус је произведен у главну националну тему, која засјењује баш све друге друштвене теме. Ваљало би успоредити и измјерити, али дојам је да вирус ових дана заузима већи јавни простор од оног који је крајем 1991. у хрватским медијима заузимао рат. У вријеме рата су медији покушавали креирати и неку другу стварност, која ће потврдити да је Хрватска жива. Данас такве потребе више нема. Или таблоидизирани и онеписмењени медији више нису у стању да стварају имало комплексније садржаје. Друштвена хистерија опслужује се једноставним садржајима, какве лако креирају и новинари почетници.

Када запријети епидемија, макар то и не биле велике богиње, власти у недемократским режимима лакше је владати него власти у увјетима парламентарне демокрације. Уосталом, и без епидемије, лакше је владати силом него милом. У демокрацији су, наиме, владарима на располагању само формална и неформална процедура те повјерење заједнице. Процедуру је, међутим, врло тешко провести уколико не постоји повјерење. А увјет за повјерење у демократски изабрану власт су – озбиљни и одговорни медији. У Хрватској властима не вјерују ни они који су те власти изгласали. И онда је хистерију готово немогуће држати под контролом.

За крај, ево примјера: на почетку инфодемије која је завладала земљом након вијести о првом зараженом, сви информативни и информативно-забавни портали пренијели су вијест да се на Њушкалу заштитне маске продају по астрономским цијенама. Да су комунистичка времена, или да земљом влада фашистички режим, шпекуланти би истог дана били похапшени. Да се власти у формално демократској републици држе заданих процедура, шпекуланти вјеројатно не би били похапшени, него би им на неки други начин, и то на очиглед грађанства, био покварен посао. Али ни под недемократским, ни под демократским режимом не би било могуће да се као шаљив, забавни садржај објављују вијести које узнемирују и онеспокојавају грађанство и гурају га у колективну хистерију. Као што се ни под једним режимом не могу објављивати у основи лажне вијести о празним полицама у хрватским самопослугама и трговачким центрима.

Проблем с Цовид-19 тај је што се имунитет на овај вирус тек треба створити унутар људске заједнице. Међутим, неуспоредиво већи проблем с Цовид-19 је што овај вирус потврђује да су еуропска друштва скоро изгубила имунитет у односу на лажне вијести. Еуропом и западним свијетом завладала је инфодемија, изазвана застрашујуће преувеличаном пријетњом. Вијест је одавно прерасла саму себе и претворила се у чудовиште. У почетку је била истинита. Сада више није. Вијест о коронавирусу претвара се у лаж, коју се у једном тренутку више неће моћи зауставити, обухватити и осмотрити, него ће нас све прегазити. 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.