Миљенко Јерговић - Дубиоза колектив: пошаљимо младе у дијаспору да раде

Ово и нису пјесме о Сарајеву и о Босни, него имају свој најшири регионални значај.

Miljenko Jergović / 29. децембар 2017

Мислим да је година била 2003, вријеме када сам с још увијек неокрњеним ентузијазмом користио сваку прилику да отпутујем у Сарајево, била је касна јесен, сједио сам у тадашњем Бубооковом цаффеу у Радићевој, када се из звучника зачуо домаћи реггае. Није то у први мах била нарочита препорука, домаћи реггае је још од осамдесетих и београдске Нае био на злу гласу, и у основи нису ти наши растафаријанци никада били ништа бољи од овдашњих каубоја, који су тамбурали све од Дона иллиамса до иллиеја Нелсона, али онда се, бит по бит, стих по стих, дојам мијењао и преокретао. Ствар је била духовита, паметна и забавна, али, што је најважније, звучала је органски цјеловито. Није то била имитација ритмова с кингстонских сокака, нити јамајчанске дијаспоре у Лондону: реггае је ту био само модел, стил и начин да се нешто каже и отпјева, да се начини отисак властитог свијета, и сиве, блатњаве транзицијске Босне, која је још увијек чувала свој смисао за приповиједање, за хумор и за ријечи. Била је то Дубиоза колектив, бенд за који нисам чуо, који је био без објављеног албума, а долазио је из Зенице, у то вријеме по много чему најзеленијег града у Босни и Херцеговини: тем, жељезара није радила, или је радила с трећином капацитета, па се још увијек све зеленило, тем су још фришка била сјећања на муџахедине који су током рата у Зеници и око ње имали своја најјача упоришта, па се и од њих све зеленило. Тај постапокалиптични град на сат вожње од Сарајева истовремено је дјеловао пријетеће и привлачно, али тко би помислио да ће отамо доћи први босански реггае бенд.

Сутрадан сам, возећи према Загребу свој црни ауди – који је улијевао страхопоштовање, јер му је регистрација била Зг 2577У, па су намјерници били увјерени да је то У ствар шоферова личног избора, а не случајности – слушао Дубиоза колектив, с ЦД-а који ми је нетко набрзину спржио. Више се не сјећам тко је то могао бити. Већ тада сам знао – то се напросто морало знати – да су те пјесме важне, у њима се огледала епоха, биле су знак и звук једне генерације, кроз њих је проговарао отпор и револт, али и дух језика и заједнице која је тим језиком говорила. Наравно, могло се и тада догодити, штовише – било је то и вјеројатно, да Дубиоза колектив никад не објави албум или да га објави тако да се за бенд не чује даље од Камберовића поља, Тетова и најдаље Какња и Ћатића…

Онда је објављен први албум, а након њега и још седам албума. Дубиоза је од зеничког најприје постала зеничко-сарајевски бенд – што је фактички била отпочетка, па се њезина слава муњевито ширила на локалне радио станице и телевизије, е да би ускоро преко Еуропе и свијета постала регионални феномен. Од реггае бенда претворили су се у својеврсни фусион свега и свачега: пунк, ска, хип хоп, дуб, електро… Уз маниристичке и аутоироничне пјесмице о пушењу марихуане, те спомене Бабилона, ганџе, сенсимилле и иних растафаријанских митологема, слиједили су друштвено ангажирани и политични текстови који су се, углавном, тицали босанских прилика, и обично су били дневно крајње актуални.

У вријеме када су били на врхунцима, на албумима “5 до 12” и “Фирма илегал” жестоко су налегли на ентузијастичну визију бунта и преврата усмјерених против троимених националистичких власти у Босни и Херцеговини. Тај је бунт, међутим, своје поборнике налазио у сарајевској опћини Центар, и тешко да је ишао даље од Маријин двора, а камоли да би допро изван Сарајева. “Мени је мука од вјечне/националистичке фурке/да ме неко смјешта у Бошњаке, Балије ил’ Турке/Желим бити Херцеговац/Желим бити Босанац/Зашто да у својој земљи/живим као странац…”, пјевали су у то вријеме, и зачудо постајали све познатији и славнији. С једне стране, били су паљевина за урбану младеж, ону из опћине Центар, али и ону која, као и њихови родитељи, једне критерије има за по кући, друге за у школу, а треће на концерту Дубиоза колектива. С друге стране, та босанска дрчна и духовита тврдоглавост, та драматична, револуционарна и химнична помпозност теме, силно ће пријати регионалној омладини, била она у Загребу или у Београду. Лјуди воле чути пјесме побуне, чак и ако им није ни на крај памети да се против нечега буне. Воле чути такве пјесме чак и ако се у бити не слажу с њима.

Па онда, велики хит: “Вратиће се алтер/јебаће вам матер”. И оваква строфа: “алтер, нема стајања сад/алтер, заузми гард/алтер је ту око нас/Сви смо алтер кад куцне час/алтер, нема стајања сад/алтер, заузми гард/Овај град, ова земља/има зајебан карактер/највише кад треба/Вратиће се алтер”. Тако се, ето, зазивао Краљевић Марко и Милош Обилић у митскоме лику јунака једнога филма који је, пак, из далеке даљине био инспириран стварним ликом и дјелом једнога партизанског конспиративца и илегалца. И не само да се алтер, или тачније речено – Валтер, није вратио, него се, заправо, није имао тко вратити, нити се право знало тко би се то требао вратити. Бата Живојиновић као стрип јунак једног метастазираног филмског мита или Владимир Перић, који погибе задњега дана рата, бранећи електричну централу? И шта би то алтер учинио и када би га било и када би се могао тако враћати?

На првим сљедећим изборима националисти су побиједили и у опћини Центар. Тако је крају дошла кратка ера бунта и побуне, којој се Дубиоза колектив доброхотно придружио са својим урбаним будницама. Али, зашто су ме те пјесме иритирале, иако су ми се, заправо, свиђале, чим бих властити језик успио чути као страни? Зато што сам, нарочито из перспективе публике овог бенда, већ постарији? Или зато што сам политички непоуздан, зато што нисам за бунта и пленума? Не, него зато што то напросто није било оно што сам отпочетка волио код Дубиозе. Умјесто да се баве збиљом, они су се наједном бавили некаквом митолошком, легендарном пројекцијом збиље. Који црни алтер, нема Валтера, никад га изван стрипа није ни било.

Нови албум, “Пјесмице за дјецу и одрасле” вјеројатно ће бити глазбено разочарање за све правовјерне сљедбенике бенда. Од жестоког и опасног фусион реггае-пунк-дуб строја Дубиоза се, као у некој злој чаролији, претворила у Мали шлагер сезоне, у љупки и убави дјечји фестивал оновременог Сарајева, који има све састојке свога одраслог парњака, као што и нови Дубиоза колектив има све састојке властите претходне инкарнације, али припитомљене, подјетињене, умивене… Тако је то на прво ухо, и ако се не слуша о чему, заправо, они сад пјевају, и како пјевају. А када се то чује, цијела ствар звучи много убојитије, али и горче него што је икад звучала. Наиме, након што се алтер факат није појавио и након што је народ по тко зна који пут испао пизда, а заправо након што се у Босни видјело оно што се види и у било којој другој земљи свијета, да гласачи нису ништа бољи од својих елита и да такозвани мали човјек није бољи од великог крволочког вође, наступила је резигнације. И ово су пјесме те резигнације.

“Пионирска” је ремек-дјело цинизма, пјесмица која као да је, али заиста, дошла с Малог шлагера сезоне, с оним неодољивим рефреном: “Пошаљимо младе у дијаспору да раде/да копају канале и фарбају фасаде”, и неколико најтачнијих босанских стихова: “Прије било је боље, за ту причу немам воље/толико боље да се продасмо/за флашу цоца-цоле”. Па активистичка “Пакшу”, која би могла бити химна свих босанских, али и хрватских и српских НГО активиста, који се још увијек залажу за опћа права и једнакост пред јавношћу свих мањинаца. Па “Ријалити”, дивна пјесмица о монструмлуку талент шоуова. Па “Интернетска”, која не само што говори о важности бежичне конекције у нашем дебилном и примитивном свијету, него нуди једну од оних генијалних интеркултуралних рима, пред којом се толики наши пјесници и пјеснички класици могу покрити ушима: Интернет – Селамет. Па “Треба ми зрака”, хит свих хитова, у чијем се рефрену пуним гласом оглашава Дино Дворник, релативизирајући у пуној мјери своју покојност.

Нова, резигнирана, горка Дубиоза у свој је фусион увела два нова, убитачна састојка: поп и фолк. Али онај сумрачни босански фолк, испуњен калесијским звуцима и крајњим консеквенцама турбо фолка. А Дубиозин поп, који је ту да размекша ствар, да је учини приступачнијом, постиже важнији ефект: ове пјесме чини отровнијим. Опћа се пропаст увуче у ухо као заразни рефрен.

На крају, први пут ово и нису пјесме о Сарајеву и о Босни, него имају свој најшири регионални значај. Рефрен “Пошаљимо младе у дијаспору да раде/да рибају тањире до краја баладе” прије ће ући у хрватску него у босанску химну. Не само зато што је босанска химна нијема (што онда значи и да је – паметна и рјечита), него много више зато што су Хрвати у ЕУ. А кад си у ЕУ, пасош ти је конвертибилан, па можеш у дијаспору да фарбаш фасаде и копаш канале без икаквих административним препрека.

Велика, добра Дубиоза. Као онога првог дана.

 

јерговиц.цом

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.