Миљенко Јерговић: Је ли Александра Поповића итко упитао гдје је његов дом?

О дјечаку који је прије неколико дана био предмет хуманог пресељења одлучивала је суткиња која ће рећи да је то учињено у складу с највишим интересима дјетета. Како хумани пресељивачи знају што је у складу с највишим интересима народа и дјетета?

Miljenko Jergović / 03. децембар 2019

 

Процес у којему се људе пресељава као да су мртви предмети лишени своје воље и емоција назива се хумано пресељење. Они који о томе одлучују рећи ће да се то чини у складу с највишим интересима народа. О дјечаку који је прије неколико дана био предмет хуманог пресељења одлучивала је суткиња која ће рећи да је то учињено у складу с највишим интересима дјетета. Како хумани пресељивачи знају што је у складу с највишим интересима народа и дјетета?

Дјечак Александар Поповић има седам и пол година. То су године када човјек има своју вољу и емоције на начин на који ће вољу и емоције имати кад му буде тридесет, четрдесет, седамдесет година. И када се једном буде сјећао седмогодишњег себе, он се у том сјећању неће разликовати од пуно старијег и искуснијег себе. И имат ће врло јасно сјећање на дане хуманог пресељења. Као што стотине тисућа његових сународника, Хрвата и Срба, те његових комшија Бошњака и Албанаца, има сјећања на своја хумана пресељења из деведесетих година прошлог стољећа. Сасвим је мала, или никаква, разлика између тога да те некаква суткиња исели из твоје собе и твог дома у Загребу 2019., и да то некакви топници и генерали учине деведесет и неке. Осим што је можда и горе кад само тебе хумано пресељавају, него кад хумано пресељавају сав твој познати завичајни народ.

Постоји, ипак, разлика између Александрове и, рецимо, моје перспективе. За педесетогодишњака његов је познати и блиски свијет одређен градом у којем живи, људима међу којима се креће, те, можда, језиком и културом. Седмогодишњаку његов је свијет одређен домом – оним из којег га је суткиња хумано преселила – и свим укућанима, њиховим лицима, темпераментима, навикама. Они су његов језик, град и култура. А да бисте неког иселили из његова језика, града и културе, да бисте га искоријенили из његова свијета, морате имати неко јако, јако добро објашњење, образложење, оправдање. Колико је то озбиљна ствар свједочи чињеница да се, када је ријеч о народу или некој другој великој скупини људи, такво исељење третира као ратни злочин.

Дјечак Александар Поповић те је среће или несреће да су му родитељи познате особе и да живи у земљи у којој таблоиди и тоалетоиди живе и паразитирају на животима познатих, тако да о брачним размирицама, растави и судском процесу о старатељству над њим знамо све. Па тако знамо и да је дјечак Александар Поповић пресељен против своје воље. Какве је то највише интересе дјетета изнашла суткиња, а који су против дјечакове воље? И што ју је то мотивирало да донесе одлуку о одузимању старатељства мајци, која је, с обзиром на мајчин социјални положај, на њезино здравствено стање, те на њезине емоционално-интелектуалне предиспозиције, без преседана у Хрватској? И то не само зато што је у строго патријархалној те проведеном конзервативном револуцијом оплакнутој Хрватској готово незабиљежено да се старатељство додијели оцу, а не савршено уравнотеженој, добростојећој и здравој мајци, него и зато што је здравом разуму несхватљиво, узбуњујуће је и узнемирујуће то да се дијете које је претходно било код савршено уравнотежене, добростојеће и здраве мајке њој наједном одузима. Судска пресуда је скандалозна, застрашујућа, онеспокојавајућа и свакако је треба коментирати, без обзира на то што је неправомоћна, колико год то изазвало хистерију у неототалитарним и псеудојуристичким душицама. Дјечак Александар Поповић је, наиме, пресељен, па правомоћност са становишта његова дома, свијета и завичаја можемо објесити мачку о реп.

Што је згријешила Северина Којић да јој држава одузме старатељство над дјететом? Како смо прије неколико мјесеци, или већ прије коју годину, сазнавали из већ споменутих медија, Милан Поповић, дјечаков отац, жалио се на то да мајка крши дјечакову приватност тако што на јавним мрежама објављује своје фотографије с Александром. Ако је то стварно било тако, ако новинари нису нешто измислили, склонији смо вјеровати да се то Милан обрачунавао са Северином, него да је штитио приватност њихова сина. Да није тако, социјалне службе би даноноћно бдјеле над фејсбуцима, инстаграмима и твитерима свих хрватских родитеља, те би ишле од врата до врата и хумано пресељавале дјецу која су негдје фотографирана, тако што би дјецу растављених родитеља пренамјењивале и предодјељивале родитељу који их није сликавао, док би ону која нису имала среће да им се родитељи раставе, слали у сиротишта. Тако би се хрватско судство побринуло о највишим интересима свакога хрватског дјетета.

Али, бит ће, да није то у питању. Па док не сазнамо што је у питању, поразговоримо о положају и угледу Северине Којић и Милана Поповића у данашњему хрватском друштву, и потражимо у томе могуће коријене, а на жалост и узроке, једне скандалозне судске пресуде.

Северина је у јавности перципирана као еманципирана и слободоумна жена. Њезин естрадни пут, који траје скоро колико и независна Хрватска, био је попут плеса кроз коприве, и то углавном по њеној вољи и заслузи. Јер да је била друкчија, све је могло бити друкчије. Заборавља се, рецимо, то да јој је била намијењена улога Тхомпсона прије него што је Тхомпсон и постојао. Ватрени су 1998. своје треће мјесто у свијету прослављали уз њезину “Дјевојку са села”, а њезин су лик, глас и стас на час постали културно-идентитетска мјера државе и нације. Северина је била маријански предодређен симбол епохе трансформација свеколиког хрватства и могла је, да је хтјела, овоме народу бити све и сва, узор католкиња и Хрватица, Колинда прије Колинде. Међутим, женска еманципираност је у Северинином, као и у сваком другог случају, значила радити и мислити по своме, а не по мјерилима свијета. Своје конзервативне поклонике најприје је разочарала тиме што је мислила својом главом. А жена чим мисли, поготово ако то чини изван и мимо мушких образаца државе и нације, затекне се на злу гласу. Умјесто да оним што јој је Бог дао омађија патријархалце и патријархалке, Северина је од неких доба носила љепоту ко проклетство. Десна страна чопора замрзила ју је и презрела као старозавјетну блудницу, а лијевој страни чопора нису се свиђале њене пјесме, и није им била некако цоол. Од неких доба постала је најосамљенија жена у Хрватској, која никоме и ничему не припада. Са становишта брижних носиља и дојиља и њихових длакавих мужјака, што се крвавих руку и блатних ногу свакодневно враћају из лова, Северина је била и остала – немајка. И док их ових дана пратим по јавним мрежама и форумима, како се наслађују над још једном Северинином јавном невољом, некако ми се чини како је све у овој причи, укључујући и судску одлуку о строгом лимитирању њезина родитељства, одлучено и записано још јако давно. Негдје у вријеме када се показало да је Северина, за разлику од њезина распјеваног народа, озбиљнија и одговорнија, а самим тим онда и трагичнија особа.

Милан Поповић је, пак, човјек с новцима. Кажу да је градоначелник Милан Бандић њиме импресиониран, јер да ће Милан инвестирати у Загреб. Већ је уложио у бетонирање игралишта у школи коју Александар похађа. А онда и у ротирајући логотип школе. Гледано са стране, човјеку се учини да је спреман увијек се наћи ту када затреба. А људи то воле, у најширем распону, од уличних просјака, преко школских директора и директорица, до јавних служби. Можда камионима градске чистоће затребају зимске гуме, можда треба промијенити дрвенарију на згради суда. Људи воле када богати показују своје хумано лице. Воле када им се велики новац нађе у близини, макар и као илузија, као ротирајући логотип. Новац Милана Поповића такав је да откупљује и његову – у свим другим случајевима – крајње непожељну националну припадност. Притом и није потребно да он тај новац некоме да или да га на нешто потроши. Чим је ту, људима је некако лакше. Богати људи, или људи за које постоји вјеровање да су богати, самом својом појавом од малограђана могу откупити све, од друштвеног угледа, преко пожељне националне припадности, до наклоности у јавним пословима. Што је то због чега је суткиња, којој име не желим памтити, Милана Поповића просудила као драматично погоднијег и пригоднијег родитеља једному дјечаку од Северине Којић, не знам, нити ми је на крај памети претпостављати или, не дај Боже, инсинуирати.

Дјечак Александар Поповић имењак је и презимењак генијалног српског драматичара и комедиографа. Пожелимо му да сретно одрасте, с мало новца и с морем љубави. Пожелимо му да се овог сјећа као ситне дјетиње незгоде. Ничим му, осим жељама, не можемо помоћи, премда смо одговорност преузели, јер смо грађани републике у којој је оваква пресуда донесена. 

 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.