Миљенко Јерговић: Је ли икога овдје брига за Ивану Брлић Мажуранић

А на самом истеку тог љета, 21. рујна 1938, на истом је Сребрњаку својом вољом умрла Ивана Брлић Мажуранић, не само један од најзначајнијих писаца у хрватској књижевној повијести, него једно од два-три имена у нашему двадесетом стољећу с којим се хрватска књижевност била приближила и као из сјене прикучила матици еуропске културе.

Miljenko Jergović / 01. октобар 2018

Лјето 1938. у Загребу омеђено је двјема пјесничким смртима. Посљедњег дана липња, након мучног умирања и више кируршких операција, у знаменитом санаторију доктора Антуна Готтлиеба на Сребрњаку, умро је југославенски краљевински дипломат и један од најзначајнијих модерних српских пјесника Милан Ракић. Нјему у спомен, нека је посљедња строфа пјесме Долап: “Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,/ не мириши траву, не осећај вир;/ награду за труде небо ће ти дати:/ мрачну, добру раку, и вечити мир!”

А на самом истеку тог љета, 21. рујна 1938, на истом је Сребрњаку својом вољом умрла Ивана Брлић Мажуранић, не само један од најзначајнијих писаца у хрватској књижевној повијести, него једно од два-три имена у нашему двадесетом стољећу с којим се хрватска књижевност била приближила и као из сјене прикучила матици еуропске културе. У часу смрти своје била је, као и Ракић, врло славна, прва академкиња у повијести Југославенске академије знаности и умјетности (данашње ХАЗУ), чији су је предсједници више пута предлагали за Нобелову награду за књижевност, али и неуспоредиво вољена и читана, и то у врло дугом раздобљу, међу публиком, дјечјом и одраслом, не само у Хрватској, него диљем двију Југославија. Покушавала је писати у разним жанровима, много је тога започињала и тек понешто довршавала, али двије њезине књиге уписане су у повијесно искуство хрватског језика и културе: “Чудновате згоде шегрта Хлапића”, чији је значај голем, али локални, у хрватској и у околним истојезичним књижевностима, и “Приче из давнине”, чији је значај у сваком погледу еуропски и универзалан. Чак не би било криво ни рећи да је Ивана Брлић Мажуранић писац једне једине књиге, али она је, та књига, неуспоредиво велика и важна. Осамдесета годишњица њезине смрти требала је бити, а није била, цјелогодишњи живи мементо хрватске републике и њезине најшире схваћене културе. У сваком случају, нешто драматично важније и по заједницу пресудније од лопташких и иних гомбалачких прегнућа, укључујући и друго мјесто ногометаша на првенству у Русији, те од судбине пољопривредног комбината Агрокор.

Али, истини за вољу, нису Хрвати, као ни остали Југославени – док је Југославије било, никад баш знали што би с Иваном Брлић Мажуранић, па је онда некако и природно да не знају то ни данас. Најприје, је ли она дјечји писац и како дјечји писац може бити од таквога националног значаја? Нијемци имају Гоетхеа, Црногорци Нјегоша, а Хрвати, кога?, бабу из Шуме Стриборове! Добро би, међутим, било кад би тако било и кад би Хрвати Ивану Брлић Мажуранић доиста имали на начин на који Нијемци имају Гоетхеа, Црногорци Нјегоша. Дјечји писац итекако може на леђима својим носити народну књижевност и материњи језик, али Ивана Брлић Мажуранић, она Ивана из “Прича из давнине”, није дјечји писац. Док смо их читали као седмо-осмогодишњаци, и само што душу над њима нисмо искапали, ми те приче нисмо ни разумјели. То схваћамо када их читамо као педесетогодишњаци. Наравно, уколико их читамо.

Проблем с њом био је у томе што је њезино дјело било крајње непријемчиво на баш сваку идеологију, било политичку, било књижевну. Иако је свијет Шуме Стриборове стварала из деконструкције старославенске митологије, и била је – то је сасвим извјесно – као и најзначајнији дио њезине генерације, поготову оне умјетничке и књижевне, одушевљена стварањем Југославије и идејом о свеславенском братству, Шума Стриборова, за разлику, рецимо, од Мештровићевих кипова, баш и није могла послужити као доказ у корист Југославије. Напросто зато што су “Приче из давнине” неуспоредиво веће и значајније од свога могућег повода и списатељског потицаја.

Како се помоћу њезина случаја није могла доказивати Југославија, тако се није могло доказивати ни било шта друго. Рецимо, из перспективе догми социјалистичкога друштва, Ивана Брлић Мажуранић била је из мало незгодне обитељи да би је се могло успоставити као књижевну хероину. Нјезино племениташтво није, међутим, било нешто ни из хрватске националистичке перспективе, будући да су Мажуранићи својим животом, ако не и ставом, били противни свему оном чему је хрватски национализам у двадесетом стољећу водио.

На крају, мит о њезиној биографији, више него и сама биографија, у изразитом је несугласју с вриједности њезина књижевног дјела. Удала се, тојест удали су је за одвјетника Брлића, а да је једва навршила осамнаесту, седам је пута рађала, петеро дјеце јој је преживјело, била је роб брачних, породичних, кућних околности, али и свога класно-обитељског статуса. Дакле, идеалтипска жртва патријархалног друштва. За разлику од Марије Јурић Загорке – која је задњих година и десетљећа стекла статус иконичне фигуре хрватске књижевности, нарочито женске или проматране из ултимативно женске перспективе – Ивана Брлић Мажуранић никад се, заправо, није побунила, него је, бива, пустила да јој живот сам од себе тече, а кад су, према опћем вјеровању, ствари превршиле мјеру, она се убила.

По свему је, дакле – ако проњушкамо по туђим животима и ако на људске животе гледамо из перспективе трача и друштвеног активизма – Ивана Брлић Мажуранић била инфериорна Загорки. За разлику од ње довршила је размјерно мало оног што је као писац започела, јер, ето, од мужа и дјеце није имала времена за писање. Прича о Ивани била би, дакле, прича о жртви, а прича о Загорки била би прича о боркињи, револуционарки, побједници. Али ако уз биографски трач имамо воље и енергије, а можда и дара, за читање, па ако прочитамо макар дио оног што су ове двије списатељице написале, могли бисмо, можда, схватити да смо забасали и да је можда боље, ако се желимо бавити књижевношћу, трачеве оставити женским лајфстајл магазинима. Загорка је тек симпатичан аутор мање вриједних жанровских романа за незахтјевну читатељску публику, који чак ни у култури и књижевности која баш и не обилује значајним ауторима и дјелима заправо не значе ништа изван контекста и епохе у којој су написани, тако да Загорка напросто не стаје у исту реченицу с Иваном Брлић Мажуранић. У тој реченици она је исто што је и Јанко Матко у реченици с Мирославом Крлежом.

Ово, наравно, не значи да се не бисмо смјели ни требали бавити околностима из биографија писаца. Управо супротно, биографије су важне, али по њима писци не бивају жртве ни хероји, велики и мали. Таквим их, ситним и безначајним, као и жртвама или херојима епохе, чине искључиво њихова дјела. Тако је Загорка жртва, а Ивана Брлић Мажуранић хероина. Истина, док је прва приватно била чврста и борбена, друга је била крајње фрагилна. Али та се фрагилност није тицала искључиво бројне дјеце и традицијских стега – није она баш ни бјежала од те дјеце и од тих стега – него се, и много више од тога, тицала оног што човјек животом пронесе као јапију од које је начињен. Била је финија и ломнија него што је то допуштало вријеме у којем је живјела. Од те финоће и ломности, и од честитости, настајале су, уосталом, “Приче из давнине” те “Чудновате згоде шегрта Хлапића”. Убила се, ломна и честита, као што се три године касније убио и њезин рођени брат Желимир Мажуранић, загребачки адвокат и бивши министар у једној краљевинској влади. Убио се по доласку усташа у Загреб.

Цијелог је живота од нечега боловала, као и толике наше прабаке и пратетке из тог времена. Ниједна од њезиних болести није била смртоносна, осим оне која ће бити дијагностицирана годинама и десетљећима након њезине смрти – депресије. Наравно да је непоуздано и дилетантски бавити се дијагнозама након пацијентове смрти, поготову када је ријеч о болестима душе, и наравно да никад нећемо сазнати зашто се убила Ивана Брлић Мажуранић. Али ако претпоставимо да је боловала од депресије, неће то бити увреда њеној успомени, као што увредљиво јест ако је проглашавамо жртвом друштвених и породичних околности, жртвом патријархалног друштва. Она, поновимо, није била никаква жртва, него један од најважнијих и темељних писаца хрватскога језика.

По њу није увредљиво ни то што је шегрт Хлапић претворен у миша, као ни то што је успомена на њу сведена на друштвено слабо третиран, дјеци намијењен мултимедијални фестивал бајке у Огулину. Није по њу увредљиво ни то што је обљетница њезине смрти по хрватским медијима свођена на биографске тривијалности, као да је ријеч о локалној гуски и посвудуши. Све то увредљиво је само по културу и књижевност која њезино дјело баштини, а нарочито по њезине читатеље и читатељице, без обзира на узраст. 

 

јерговиц

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.