Миљенко Јерговић: Како нам изумирање једне шкољке може помоћи у епидемији цовида-19

Први сам пут о страдању периске чуо у некој радијској емисији, коју сам слушао на франкфуртском аеродрому, док сам чекао лет за Загреб.

Miljenko Jergović / 28. октобар 2020

 

О изумирању те шкољке, чијих се љуштура разбацаних по плажи сјећам још из врло раног дјетињства, коментирао је, очајним гласом, сплитски стручњак за живот у мору. Човјек је био изван себе, рекао је, обраћајући се невидљивој публици: “Али људи моји, неће остати више ниједне!” Од тог дана помало сам истраживао живот и смрт једне шкољке. Кад сједнем на јутарњи чај, или кад више не знам што бих друго уписао у претраживач, ја пишем периска, или пишем пинна нобилис, па провјеравам има ли нових информација, оних које би биле доступне мом крајње ограниченом, заправо никаквом шкољкарском, малаколошком, зоолошком знању и интелектуалном обзору.

До периске ми је стало, јер ме веже за дјетињство, и јер је њена смрт уједно и смрт дијела мог свијета. Није лако помирити се да више неће бити онога чега је на све стране било док смо били дјеца. Осим тога, за ову тиху морску неман, чији врло крхки и осјетљиви оклоп насељава безброј ситних бића, које ће с њезиним нестанком остати без дома и станишта, везује ме прича, коју сам врло давно чуо и за коју сам дуго мислио да је измаштана, а ето није, прича о морској свили, најскупоцјенијој тканини на свијету.

Периска је хермафродит, живјела би дуго, на различитим дубинама мора, искључиво на Медитерану, тамо гдје је пјесковито и муљевито дно. Један је од неколико упечатљивих симбола цивилизације Средоземља. Бисусним нитима она би се везала за тло, и тако живјела. Од тих се нити на Сардинији тка, или се ткала, морска свила. Једина жена која данас влада техником њезине израде врло је лијепог имена: Цхиара Виго. Она ових дана остаје без свог умијећа, бисусних нити више нема, јер нема живих периски.

Париске, како су малаколози истражили, смртно страдавају у комбинираном нападу једног паразита и једне бактерије. Преживјеле би, колико сам разумио, и паразита, и бактерију, али не могу њихов спој. Како је дошло до тога? Стјецајем околности, усљед климатских промјена, човјековим неизравним дјеловањем. То, чини се, није до краја јасно ни извјесно. Можда људи нису криви што ћемо бити посљедња генерација која је на плажама виђала љуштуру периске. И раније су изумирале биљне и животињске врсте, што би редовито за собом повлачило фатални узрочно-посљедични низ. Обично не изумре једна врста, него за њом одлазе и друге, и питање је среће да се овакав ланац што прије заустави. Или, егоистично говорећи, да се заустави прије него што дође до човјека. Изумру ли пчеле, изумријет ће и људи.

У знанственим институтима на Медитерану покушавали су периску изолирати од њезиних смртоносних непријатеља, тако што ће у заштићеним просторима, у акваријима, створити њезин биотоп, али без фаталних паразита и бактерија. То тренутно раде и у Пулском акварију. Али с врло ограниченим успјехом. Човјеку није дано да створи динамику мора и атмосфере морскога дна, потребне за живот периске и њено размножавање. Акваријске периске тужно животаре и никад се не размноже. Ускоро их више неће бити.

Нестанак ове шкољке из Јадрана по свој ће прилици коинцидирати с епидемијом цовида-19. Премда се чини да двије појаве и двије епидемије немају везе једна с другом – и, доиста, у физиолошком, микробиолошком, епидемиолошком смислу немају – оне би требале бити повезане у човјековом срцу и глави. Осим што смо под пријетњом властите епидемије у пригоди да боље схватимо и доживимо оно што се догађа шкољкама, на примјеру периске могло би бити јасно колико смо као живи организми осјетљиви, али и колико смо међусобно зависни. Агапе, она безинтересна љубав, љубав над љубавима, слободна од сваког интереса, коју је проповиједао свети Павао, стварајући са скупиницом средоземних рибара кршћанство, на чудан се и чудесан начин показује као предувјет нашег биолошког опстанка. Љубав према периски.

Паника коју око себе ширимо због цовида-19 безразложна је, недостојанствена и увредљива. Паником се, и одустајањем од сваке солидарности – а управо то се догађа, и када се ругамо Нини Бадрић, јер нема коме пјевати, и када се ругамо власницима кафића, јер траже од нас да их подржимо против Цапакових чудних норми, према којима су опасно инфективни људи за шанком, док никаква опасност не пријети од седам тисућа људи на Максимиру, за утакмице Хрватска – Француска – одустајањем од солидарности, дакле, одустајањем од агапе, угрожавамо се као појединци и као заједница. И притом заборављамо да се ни у овоме људи не разликују од периски: као што су се у смртоносном загрљају нашли један морски паразит и једна бактерија, па једној шкољки више нема спаса, тако се могу сусрести други паразит и друга бактерија, па да људске врсте више не буде. Како се од тога обранити? Паником? Не, него бригом за периске. Не само зато што не можемо знати води ли ланац уништења од једне морске шкољке све до човјека. Или од очајног власника квартовског кафића све до мене.

Прође ли и ово, а све што је досад било је и прошло, епидемију цовида-19 требало би у успомени и у новинским подсјећањима илустрирати сликом изумрле периске, а не анимацијом коронавируса, који – је ли то итко примијетио? – необично подсјећа на оне старинске подморске мине, које је аустроугарска ратна морнарица посијала око пулске луке. Осим што бисмо се на тај начин подсјетили саме бити агапе, а онда и сваке безинтересне емпатије, могли би нам на ум пасти сви они драги људи, каткад и ближњи, који су у вријеме епидемије цовида-19 патили и умирали од свих других болести, чије лијечење није било отежано због преоптерећености здравственог сустава, него је било отежано због наше панике и супстанцијалне равнодушности према страдању другог. Био он шкољка, или био човјек, то је заправо свеједно.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.