Миљенко Јерговић: Кратка повијест холокауста кроз два телефонска именика

Данас је годишњица пробоја заточеника усташког концентрацијског логора у Јасеновцу. Тим поводом прочитајте текст Миљенка Јерговића.

Miljenko Jergović / 20. април 2020

 

Жидовском судбином у Другоме свјетском рату хрватска се култура бавила спорадично и рубно. Ако би се о томе и говорило, чинило се то увијек унутар ширега, еуропског, контекста, док се од локалнога, нашег, холокауста, у правилу бјежало као од властите нечисте савјести. Жидовска тема, мимо појединачних документарних свједочења и исповијести страдалника, у хрватској књижевности практично нити не постоји. Хрватски писци – они који у културноме смислу или подријетлом нису Жидови – њоме се уопће нису бавили, за једне је то била табу тема, за друге, можда, и неважна тема, док великих прозних писаца, драматичара или пјесника жидовскога подријетла у Хрватској након 1945. није ни било. За разлику од српске књижевности, у којој су се жидовском темом и холокаустом бавили велики писци – Данило Киш, Александар Тишма, Ђорђе Лебовић, али и Иво Андрић у снажној и амблематској приповијеци “Бифе Титаник”, и босанске књижевности, која је осим Андрића имала и великога јеврејског приповједача Исака Самоковлију, у Хрватској се о холокаусту, углавном, мучало.

А зашто се мучало, помало ћемо схватити и након што изађу прва синтетичка хисториографска дјела о судбинама загребачких Жидова, књиге Иве Голдстеина “Холокауст у Загребу”и “Жидови у Загребу”, која су од превлађујућег дијела јавности, у десним медијима, на Хрватској телевизији, у академским и црквеним круговима, дочекане са жестоком омразом или презирном шутњом, док се аутор нашао на, наравно неформалним, али трајним, национално конститутивним, црним листама унутар друштвенога маинстреама. Укратко, умјесто да те двије књиге увећају Голдстеинов углед, оне су, на неки начин, довеле до ауторове интелектуалне изолације и становите националне самоликвидације. Од њихове објаве, Иво Голдстеин више се не перципира као Хрват у културноме и домовинском, а можда и у националном смислу, нити као хрватски повјесничар. И то не само међу отвореним националистима зидићевског типа, него и код већега дијела неосвијештенога загребачког грађанства, који на информације ове врсте реагира инстинктивно, као пас на бачену кост.

Случај Иве Голдстеина, можда, и најбоље објашњава седам десетљећа хрватске културне шутње на жидовску тему. У незрелим и неиживљеним друштвима, у културама које нису освијестиле властиту прошлост и подријетло, у малим, провинцијским срединама, о Жидовима и о холокаусту најбоље је шутјети.

Али и без тога, без великих књижевних дијела, без повијесних синтеза и филмова (осим “Деветог круга”, филма који је режирао словенски редатељ Франце Штиглиц, хрватска кинематографија нема дјела које би се, чак ни сасвим рубно, бавило холокаустом, све до “Лее и Дарије” Бранка Иванде…), без теолошких расправа и без црквеног покајања, па чак и без телевизијских емисија и документарних филмова, може се, врло поуздано, реконструирати судбина хрватских Жидова, скупа с политичким, културним и грађанским приликама у већинском народу. Могу се наслутити појединачне судбине, скупа с именима и презименима оних који су само асистирали њиховом страдању. Довољно је, напримјер, завирити у телефонске именике…

Телефонски именик за 1941, у издању Министарства пошта, телеграфа и телефона Краљевине Југославије, који обухваћа подручје Дирекције Загреб, купио сам у љето 2008, једне недјеље на сајму антиквитета на Британцу, и платио га шесто куна. Шест мјесеци касније, између Божића и Нове године, с великим узбуђењем сам, у једноме данас угашеном загребачком антикваријату, узео у руке Брзогласни именик за 1942, за териториј Независне Државе Хрватске, у издању Министарства промета и јавних радова НДХ, Одјела за пошту, брзојав и брзоглас. Књига је коштала 380 куна, иако бих за њу дао и десетероструко више, јер сам слутио, док сам је на све стране тражио, да она, скупа с оном претходном, представља занимљиву, потресну и језовиту свједоджбу и свједочанство о свакодневици холокауста у Независној Држави Хрватској, али и о друштвеним и културним промјенама које су се догодиле у Загребу између краја 1940, када је довршен и тискан телефонски именик за 1941, и 12. липња 1941, када је, како пише на страници с казалом, ажуриран именик који ће важити у сљедећој, 1942. години.

Занимљив је већ и сам дизајн ове двије књиге. Он сугерира да се у међувремену, за некога бољестојећег Загрепчанина, Хрвата и католика – јер тада су, још увијек, телефонирали само бољестојећи грађани – није промијенило готово ништа. Именици, наиме, изгледају готово исто: на финим, наранчастим картонским корицама, на насловницама су исте рекламе, за трговину музикалија Сцхнеидер, у Николићевој број десет, која је “највећа стручна твртка у држави” – једној, али и другој – и гдје се могу купити “најсавршеније хармонике свијета Хохнер”, али и сва друга глазбала и глазбени прибор. Завиримо ли у именике, видјет ћемо да је власник твртке Сцхнеидер Фрањо, те да осим трговине посједује радионицу за израду глазбла и складиште, а да осим службенога телефона наведеног и на корицама именика (број 78-75) има и приватни телефон (број 25-720), на адреси становања: Буковачка цеста 107. За разлику од неких других Сцхнеидера, схватит ћемо и то, Сцхнеидер Фрањо је католик.

На стражњој страни корица код оба именика понавља се реклама за Сиеменсове телефонске апарате, уз слоган “Телефон – многоструки сурадник”, који ће, у складу с језичним промјенама, бити преправљен у “Брзоглас – многоструки сурадник”, а подузеће “Југославенско Сиеменс д.д.” претворено је у “Хрватско Сиеменс д.д.”. Других језичних интервенција није било, па је тако и препорука за кориштење Сиеменсових апарата остала иста, осим што је телефон трансформиран у брзоглас: “Сиеменс брзогласне станице су резултат сврсисходног истраживања. Оне пренашају потпунома разумљиво говор и под неповољним условима.” Чак ни ријеч услов, коју подцртава најсувременији хрватски спелчекер, спелчекерима Одјела за пошту, брзојав и брзоглас није представљао никакву сметњу.

Прво што се може уочити компаративним ишчитавањем двају именика јест да су власти Независне Државе Хрватске процес сегрегације грађана по расној и националној основи провеле муњевито брзо и темељито. Било им је довољно једва два мјесеца, колико је прошло од успоставе државе до израдбе именика, да телефонским претплатницима жидовскога подријетла одузму право на брзоглас и брзогласну линију, те да њихове бројеве додијеле некоме другом. Како су телефонски именици још у оно вријеме начињени тако да савршено послуже сваком кориснику, па их је могуће претраживати и по имену и по броју претплатника, лако откривамо и коме је додијељен који број.

Отац Лее Деутсцх, мале глумице и чуда од дјетета, одвјетник, доктор Стјепан Деутсцх становао је у Гундулићевој 29, број телефона 45-01. Тако је у именику за 1941. У сљедећем тому ове наранчасте хрватске књиге, број брзогласа 45-01 стајат ће иза имена доктора Јозе Подује, као његов приватни број, на адреси Јурјевска 2. Као адвокат, ни Јозо Подује није био непознат међу загребачким грађанством. Штовише, био је предсједник Ротарy цлуба, његово име ћемо и данас наћи у прегледима угледних загребачких и хрватских ротаријанаца. Било би непристојно и помислити да је одвјетник Подује био близак усташама, ни говора о томе, али се вриједи запитати што је мислио, како се осјећао, што му је било на души, када му је додијељен број који је, у вријеме док су Жидови смјели телефонирати, припадао колеги Стјепану Деутсцх?

Велики хрватски архитект Рудолф Лубински, пројектант чудесно лијепе зграде Народне и свеучилишне књижнице на Мажуранићевом тргу, у којој је данас смјештен Хрватски државни архив, али и нове сефардске синагоге у Сарајеву, Темпла, који ће након Другога свјетског рата постати једна од најакустичнијих концертних дворана у Југославији, умро је на вријеме, у ожујку 1935. Али у телефонском именику за 1941. још увијек је његов телефонски број, на адреси Племићева 2. Ту су, бит ће, живјели његови насљедници. Но, сљедеће године број брзогласа 52-22, на који се некада јављао славни архитект, припаст ће зубару Рибић Јосипу, с Пејачевићевог трга 3. Тко зна је ли се дентисту Рибићу догодило да му позвони телефон и да се с друге стране јави глас из Цхицага или, рецимо, Буенос Аиреса, и упита за породицу Лубински? Што би Јосип Рибић одговорио?

Доктор Мирослав Шалом Фреибергер био је загребачки рабин. Није хтио отићи из Загреба док је у њему живих Жидова, па је 1943. послан у Аусцхwитз и погубљен. Становао је у Амбрушевој улици, на броју 8. Улица се и данас тако зове, чак је и кућни број остао исти. Рабинов телефонски број био је 44-18. У сљедећем телефонском именику тај број налазимо међу бројевима брзогласа Хрватскога државног сабора, у подрубрици “Народни заступници”. Иначе, Сабор је у НДХ имао тринаест телефонских линија, двије под “Новинарска соба”, колико и за “Одборску собу”, а по једну за предсједника Сабора, биљежнике, саборску квестуру, предсобље саборнице, писарну квестуре, књижницу, дипломатску собу, брзописну пословницу и споменуте народне заступнике. Тко зна, можда се догодило и то чудо да нетко назове и на брзоглас тражи рабина Фреибергера…

Творница оловака Загреб је настала на темељима твртке “Пенкала – Едмунд Мостер”, формираној 1906. на изумитељском генију Славољуба Пенкале и капиталу Едуарда Мостера. Мостери су били угледна и богата загребачка жидовска обитељ. У њиховом власништву била је и “Творница лака и боја д.д.”. Ево што је било с њима и њиховим телефонским бројевима. Едуардов брат Мавро, који је уложио свој капитал у заједничку творницу оловака, становао је у Кукуљевићевој број 37, с телефонским бројем 54-47. Сљедеће године, његовом се брзогласном линијом већ служио лијечник, доктор Иво Галић, из Улице Краља Стјепана Томашевића 25. Брат Бернард, власник творнице кемијских производа у Хеинзловој улици становао је у Месничкој, на броју 13, и тамо је имао телефон број 56-81. Тко би догодине назвао тај број, тиме би контактирао “Обћи одсјек” Министарства унутарњих послова, којим је тада министровао доктор Андрија Артуковић. Трећи брат, Александер Мостер, становао је у Шубићевој 15, а до Хитлеровог доласка на власт управљао је породичном твртком у Берлину, која се такођер бавила производњом оловака. Његов телефонски број: 23-916. Сљедеће године, тко би назвао имао је част поразговорити с Анком племенитом Грабарска Гвоздановић, из Високе улице 8. Данас, на тој је адреси Палача Гвоздановић, једна од ријетких сачуваних горњоградских загребачких палача, у којој је све како је и било некад. Посјетимо ли ту туристичку атракцију – иначе и врло угодан простор глазбенога салона, у којем су задњих година, захваљујући понајприје ентузијазму Златка Маджара, концертирали неки од најбољих загребачких, али и иноземних класичних глазбеника – видјет ћемо како се живјело у староме, грађанском Загребу. Нећемо дознати како се и с ким телефонирало, нити што је одговарала Анка пл. Грабарска Гвоздановић кад би је нетко назвао и тражио да разговара с господином Мостером, мислећи, вјеројатно, притом како је племенита госпођа уствари његова тајница.

У телефонском именику за 1941. нема, зачудо, имена најславнијега брата, двотрећинског власника славне творнице оловака, Едуарда Мостера. Или је био дискретан, па се крио иза туђег броја телефона, или, напросто, није волио телефонирати, па је имао само службени број. У то вријеме и таквих је људи још увијек било. Али зато знамо како је скончао Едуард Мостер, загребачки индустријалац, добротвор, али и сам изумитељ. Те 1942, док се по Загребу увелико телефонирало с новоуведених брзогласних линија, Мостер је убијен у Јасновцу. Брат Бернард исте је године убијен у концентрацијском логору на Рабу. Страдали су и Александер и Мавро, али је кемијска оловка, славни Пенкалин изум, до данас остала загребачким и хрватским националним поносом и доказом како ми нисмо никаква аустроугарска провинција, никакав затурени Балкан, него су, ето, неки нашијенци изумили и једну тако једноставну ствар, коју користи цјелокупно човјечанство – кемијску оловку. Не само да су је изумили, него су покренули и њезину индустријску производњу, што је, пак, потврда како је Загреб почетком двадесетог стољећа био мало, али ипак довољно важно индустријско, господарско и културно средиште да је у њему могла бити утемељена производња једнога тако важног производа каква је кемијска оловка! Разлози за понос би, зацијело, и постојали, али само када би се прича испричала до краја, на начин на који је нехотице предочена у два телефонска именика. Јер прича о хрватској кемијској оловци је, по логици драматуршкој, повијесној али и етичкој, од једног тренутка и прича о холокаусту на хрватски начин.

Није нам тема, али потражимо инжињера Славољуба Пенкалу у нашим именицима. Да, умро је он давно прије рата, још 1922, али његова удовица, ипак, је ту. Уз име Пенкала Емилија стоји, да не би било никакве грешке, и “супруга инжињера”. Крајем 1940. њезина адреса је Трг Краља Петра (Југославенска академија). Управо тако пише, што би значило да је госпођа Емилија становала у згради Академије. До сљедеће године нешто се промијенило. Телефонски број 87-70 остао је недодијељен, или је његов корисник тајни, јер је уз њега, тамо гдје би требало бити име, празно мјесто, бијели папир, али то не значи да је Емилија Пенкала остала ускраћена за брзоглас. Ако смо у 1942, можемо је наћи на прилично лијепој адреси, у Брешћенскога 7, или разговарати с њом на број брзогласа 25-764, Тај број један је од неколико стотина новоуведених бројева, који раније нису постојали.

Број телефонских претплатника, чија су имена лако препознатљива као жидовска, или које су усташке власти врло ажурно идентифицирале као Жидове и одузели им право на брзоглас, у мјесецима пред рат увелико је надмашивао постотак овога свијета у укупном становништву Загреба, али и других хрватских крајева до којих је допрла благодат телефоније. Барем је троструко више жидовских телефонских прикључака, него што је, размјерно, жидовскога свијета у Загребу и у Хрватској. Разлог томе није, наравно, у протекцији, него у образовној и професионалној структури тих људи, или у томе што никоме у Краљевини Југославији, срећом, није пало на ум да одређује цензус жидовских телефонских прикључака, као што је и у тој, према Жидовима релетивно сношљивој држави, пред рат доношен цензус броја жидовских студената на појединим свеучилиштима.

Голема већина загребачких Жидова су, традиционално, још од почетка деветнаестог стољећа, када су се појавили у грађанскоме животу, ашкенаског подријетла, с презименима која коријен имају у њемачкоме језику или су славенизирана, често и тако да Wеисс постане Бијелић, а Леибоwитз се презове у Лебовић. Сефарди су се у Загреб, у правилу, досељавали из Босне и Херцеговине, у већем броју након успоставе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Долазили су, углавном, из социјалних разлога, јер је Загреб био богатији од Сарајева или Тузле, или би долазили на студије, па се нису враћали у Босну.

У телефонском именику за 1941. претплатника сефардских презимена и није тако мало, а занимљиви су јер они, у правилу, нису славни и заслужни Загрепчани. Може се претпоставити да не припадају ни аграмерским културним и политичким елитама, него су, још увијек, само дотепенци.

Тако у именику налазимо тројицу Албахарија. Изидор је становао у Клаоничкој 7, телефонски број 23-516. Сљедеће године исти број ће припасти Творници вагона стројева и мостова, на адреси Гајева 2. Албахари Мавро, уз чије име стоји обрт “ужарски производи”, живио је у Мартићевој 15. Број телефона на који се јављао био је 42-22 и додијељен је Николић Петру, из Гајеве 20, “накладнику и трговцу слика”. Албахари Моцха био је Изидоров сусјед у Клаоничкој. Становао је на броју 25, а телефон му је био 61-77. Тај број припао је 1941. Цармине Аоису, новопостављеном директору реквириране творнице Цхромос, који се, пак, мимоишао за неколико година с Мирославом Крлежом, јер је становао на Гвозду 11.

Но, кад га већ споменусмо, Крлежа није имао телефон на своје име, али јест на Белино. Становали су, како свједоче и ове књиге, у Радишиној 14. Број им је био 81-17, и није им била одузета телефонска линија. Није ни било разлога, јер Крлежа, ипак, није био Жидов. Занимљиво је, међутим, да се у именику за 1941. налази име доктора Аджије Божидара, расом Хрвата и католика, новинара настањеног у Цвјетном насељу ИИ, на броју 3, којега ће, неколико мјесеци касније, мало по доласку на власт, усташе погубити у Керестинцу. Његов број телефона 22-747 бит ће, гле сад тог цинизма, додијељен “политичком и културном друштву” које је носило назив Цаса д’Италиа, а имали су просторије у Боговићевој, на броју седам.

До краја 1941, на цијелом подручју НДХ, није више било телефонских претплатника жидовскога подријетла. Изузетак су, у Загребу, биле двије институције. Жидовска богоштовна опћина, која је била истјерана из својих просторија у Палмотићевој улици 22, и смјештена у један неугледни, клаустрофобични подрум на Тргу краља Томислава 4. Располагали су једном брзогласном линијом, број 23-841. Годину дана раније, крајем 1940, тај је број припадао Меркуровом санаторију (тојест, болници Меркур), у Зајчевој 19. Други брзоглас којим су се, можда, могли користити они Жидови који још нису допали логора или нису били погубљени гласио је на Жидовски народни фонд, у Тренковој број 9. Број 22-364 годину дана раније гласио је на ординацију Подвинец др. Срећка, “специјалиста за болести уха, грла и носа” из Гјоргјићеве 22. О доктору Подвинцу и његовој судбини не знамо ништа, осим да 1942. на његово име више није било регистрираних прикључака, ни на Јабуковцу 23, гдје је раније становао, ни у ординацији која више није постојала. Његов приватни број 23-127 у 1942. никоме није додијељен. Ако је судити према именику, остао је слободан.

Мимо ова два броја, у Загребу је те године постојао још један жидовски брзоглас. Или је, можда, ријеч о тискарској грешки или уредничком пропусту, о којем ћемо касније нешто рећи. Уз број 72-36 у именику за 1942. стоји “Аттиас браћа, производња финих кожа”, и адреса Радничка цеста 80. Аттиас је маркантно сефардско презиме, Аттиаса није било ни католика, ни других вјерозакона, они су само Жидови, а годину дана раније, у именику за 1941, налазимо у Загребу још једног Аттиаса, Саламона, “трговца чарапа, рукавица и плетене робе”, из Јуришићеве 6. Те године обрт браће Аттиас, на истој адреси, имао је телефонску линију број 79-46. Као предратни власник тог обрта појављивао се један врло занимљив човјек, рођени Бишћанин Рафаел, Рафо Аттиас, који је, мимо управљања кожаријом, успио да докторира право у Бечу. У Бихаћу је, донедавно, било старијих људи који су памтили Рафинога оца Јакоба, власника најбољег обућарског дућана у граду, с почетка двадесетог стољећа… Није нам дато да истражимо што је на крају било с Рафом Аттиасом. Нећемо погледати у књигу с именима поморених јасеновачких логораша. Ако је у њој, нека то не сазнамо.

Није вјеројатно, нити проналазимо други такав случај, да је Министарство промета и јавних радова, Одјел за пошту, брзојав и брзоглас некоме Жидову одузело један, а додијелило други број. Прије ће бити да у загребачком дијелу именика за 1942. није ажуриран податак о “повјереништву” или “повјереничтву” над жидовским обртом, којим се, у име некога аријевца, Хрвата католика или Нијемца, реквирирало жидовско власништво. У другим случајевима, и у другим дијеловима именика, чак и у дубокој провинцији, на крајњим рубовима и границама НДХ, такав је поступак до липња 1941. проведен, а у брзогласном именику промптно ажуриран.

Али тешко бисмо се суздржали да не провјеримо гдје је завршио пријератни телефонски број браће Аттиас. Према именику за 1942, исказано је да је остао недодијељен. Али зашто је онда Аттиасима додијељен нови број, 72-36, и коме је он припадао? Ту налазимо једно врло занимљиво, за хрватску и жидовску повијест важно име: Хинко Готтлиеб. Број је до доласка усташа гласио на његову одвјетничку писарницу, у Томашићевој 10. Готтлиеб је био познати адвокат, добар пјесник и писац, један од пионира ционизма у Хрватској, човјек велике особне храбрости и интелектуалног интегритета, који је пред судовима Краљевине Југославије редовито бранио оптужене у политичким процесима, нарочито комунисте. Контактирао је, врло живо, и с Јосипом Брозом Титом, па му се име може наћи у индексима имена практично свих релевантних прегледа међуратне повијести радничкога покрета у Југославији. Али Хинко Готтлиеб није био југославенски или хрватски комунист, залагао се за жидовски одлазак у Палестину, у Ерец Израел, и био је љевичар друкчије врсте, форматом и ставовима сасвим близак оним еуропским жидовским интелектуалцима који су судјеловали у стварању државе Израел, али и сустава раних кибуца, народних задруга које су биле једно од ријетких хуманих остварења изворнога комунистичкога сна.

Уз свој одвјетнички и политички ангажман, Готтлиеб је тридесетих био и важан преводитељ и судионик у културноме животу Загреба. Године 1933. објавио је антологију модерне хебрејске књижевности, а његови пријеводи Хеинрицха Хеинеа имају и данас пјесничку вриједност унутар хрватскога језика. 1936. основао је жидовски мјесечник за културу Оманут, чији је главни уредник био све до 1941. На традицију Готтлиебовог часописа позива се Нови Оманут, који данас излази под окриљем загребачке Жидовске опћине.

Ратна прича Хинка Готтлиеба налик је некоме филмском трилеру на тему холокауста. Гестапо га је 1941. ухитио и држао заточеног у Бечу, одакле је пребачен у Загреб. И Нијемци и усташе имали су га о чему испитивати, још увијек им је био кориснији жив, него мртав, али га, ипак, нису довољно позорно чували, или је Готтлиеб на све стране имао везе – као и сваки добар адвокат у то вријеме – те је, на спектакуларан начин, побјегао из усташког затвора и прикључио се партизанима. Преко Виса је 1944. стигао у Бари, гдје је организирао велику операцију спашавања тисућу петсто хрватских и босанских Жидова. Чим је завршио рат, Хинко Готтлиеб иселио је у Ерец Израел. Писао је приче на жидовске и партизанске теме, али је умро већ 1948. Име Хинка Готтлиеба памти се међу загребачким Жидовима и жидовским исељеницима с подручја Југославије, док је у хрватској култури неправедно заборављен или потиснут као име из опсежнога именика њезине нечисте савјести.

А гдје је завршио предратни телефонски број сиротога Саламона Аттиаса, трговца чарапа, рукавица и плетене робе из Јуришићеве 6? Он се јављао на 23-572, с којега ће се сљедеће године брзогласати госпођа Анђела Гентнер, трговкиња с исте адресе, из Јуришићеве 6. Је ли, можда, она преузела Аттиасов дућан? Није вјеројатно да је Жидову пружена та сретна могућност да прода своју некретнину, јер је такво што било немогуће, и забрањено под пријетњом смрти, већ у травњу 1941. Ако се уселила у Саламонов дућан, госпођа Анђела то је учинила с усташким благословом. Или, тачније речено, преузела је дућан као својеврсни ослобођени териториј, те је, наравно, преузела и пуну одговорност за тај чин. Што је, притом, мислила и на који је начин оправдавала исељење и прогон Саламона Аттиаса, трговца чарапа, рукавица и плетене робе, којега је у сваком случају морала познавати, то нећемо дознати. Разлог томе је загребачка и хрватска шутња о ономе што се између нас догађало 1941. године, која постаје оловно тешка и оптужујућа за свакога тко би нешто упитао, чим дођемо до теме холокауста.

Не знамо, међутим, нити то што се 1945. догодило с госпођом Анђелом Гентнер. Ако се ишта догодило. Нове власти су јој, врло вјеројатно, одузеле дућан и реквирирале имовину. Ако је преживјела, сљедећих четрдесет пет година могла је тихо њоргати, оговарати и проклињати комунистичке и југославенске власти, или се сладити проповиједима каквога борбеног и носталгичног свећеника, спремнога да, барем у алузији, проговори о страдањима оних који су 1945, у своме грађанском миру и богобојазној кршћанској уредности, дочекивали ослободитеље са звијездама петокракама. Након 1990. Анђела Гентнер добила је пуну сатисфакцију. Можда није она, можда нису њезини насљедници, али јесу они који су, као и она, 1941. добили брзогласне бројеве својих прогнаних жидовских сусједа. А можда и њихове дућане. Не само да им је такву сатисфакцију пружила нова хрватска власт, успостављена с Божјом помоћи, крајем свибња 1990, него је тако усмјерена била и превладавајућа загребачка грађанска норма.

Друкчије није могло бити, јер ни прије, а ни послије 1990. није било хрватскога писца који би имао тако бујну фантазију да се упита нешто толико једноставно и обично: што су осјећали сви ти мирни, добри и сношљиви људи када би зазвонио телефон, а глас с друге стране би тражио да разговара с неким кога више нема. Осим што је то незаобилазно етичко питање, какво не може прескочити ниједна друштвена заједница, нити ће га поништити проток времена, ова шутња говори све о једној провинцијалној култури и књижевности, која није дорасла елементарној људској одговорности, темељу сваке човјечности.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.