Миљенко Јерговић: Куку свијету који се одрекао дједова и бака!

Моја нона имала је један велики страх, који ју је у старости држао на ногама и у доброј кондицији – да ју не дамо у старачки дом

Miljenko Jergović / 17. децембар 2020

 

Збивало се то прије четрдесетак година, у вријеме када смо по животном стандарду били најближи Западу што ћемо икада бити, али још увијек су, срећом по нас дјецу, биле врло живе форме традиционалних обитељских заједница. Живјело се у обитељима, које су у већини случајева обухваћале три, понекад и четири генерације, мањина су били они који су живјели без дједова и бака, и то оштећена и ојађена мањина. Старачких домова, домова умировљеника, било је мало, и у њима су, углавном, боравили старци који су остали без икога свог, или су их се њихови млади незахвално одрекли. Није било горег ни ружнијег, него за некога рећи да је оца, матер, бабу, стрица дао у старачки дом.

Данас је, чини се, друкчије. Домова је на све стране, свих врста и за сваки джеп, и свеједно их је мало. Унуци одрастају мимо дједова и бака, неискусни их родитељи подижу у паничном страху од живота и од заједнице. Старци живе напуштени и непотребни, у тим старачким гетима, помало и као фигуре једнога прошлог времена. У новом се, тако вјерују млади, не би ни снашли.

С наиласком короне отежана је, ометена, а у појединим раздобљима и сасвим прекинута и она танка њихова комуникација са свијетом. Болест је дискриминирајућа: убија старце, док је њихови унуци и праунуци најчешће и не осјете. То се заједници чини логичним, старији су обично и болеснији и осјетљивији. Али не мора тако бити. Као што је шпањолска грипа прије једног стољећа косила углавном младе, тако је и у будућности сасвим вјеројатна епидемија која ће морити унуке, а штедјети баке и дједове. Њихова тијела су стекла имунитет, јер се сјећају неких старих вируса или бактерија…

Но, прије него што наиђе та будућа епидемија, морали бисмо се озбиљније позабавити оним што доноси и што односи ова. Свијет је углавном престрављен економским посљедицама. И забринут због посредног негативног дјеловања епидемије на стање демокрације у Еуропи и свијету. Старци нису господарски продуктивни, они не стварају нову вриједност, нису ни јамац демокрације. Лакомислена и непаметна младост чак се зна и разгњевити на њих: зашто бисмо ми морали живјети у крлеткама, зашто бисмо се одрицали провода, матурских путовања и љетовања, зато што је вирус смртоносан за старце? Или: како ћемо живјети, хоћемо ли уопће имати прилику да доживимо старост, ако се због данашњих стараца зауставља свјетска економија?

У исто вријеме, затворени у старачким домовима, углавном без могућности да их ближњи посјећују, живе старци. Углавном шуте, или нешто кажу у ганутљивим новинским или телевизијским прилозима, који се опет не објављују због њих, него због подршке дубоко непринципијелној и недосљедној политици Бероша, Цапака, Маркотићке и иних епидемиолошких комесара, али њихови животи, животи тих наших стараца, савршено су ирелевантни са становишта елементарне логике либералног капитализма. Они нису циљана скупина нити за један производ, нису циљана публика нити за једну јавну манифестацију. Живимо у свијету у којем више не осјећамо да смо нечији унуци. Остали смо сирочићи, без дједова и бака, а да тога ни у једном тренутку нисмо постали свјесни.

Постоји, међутим, и живот, веома важан дио човјекова живота и живота заједнице, који се одвија мимо логике светога либералног капитализма. То је исти онај живот који се одвијао мимо логике комунистичког система, и мимо свих система који су му претходили, живот неовисан од свих политичких уређења, од власти и од властодржаца. У том животу с одласком сваког деведесетогодишњака, без обзира на све његове коморбидитете, без обзира на стања у мировинским фондовима и број слободних постеља у хрватским болницама, наше заједничко сјећање бива све сиромашније, нестаје колективног искуства заједнице, а једно се претходно повијесно вријеме претвара у фикцију и у хисторијски документ.

Док свакодневно читам годишта оних који су ових дана и мјесеци умрли с цовидом-19, мушкарце и жене из 1926, 1930, 1932, 1938…, осјетим тугу за све те углавном непознате људе, па ми се учини као да се спаљују старе књиге и рукописи. Кажу, бит ће више мјеста за нове. Кажу, све је пролазно, људи умиру. Али што се догодило с нама и са свијетом ако не пружамо отпор том пролажењу и умирању? Или ако умирање почињено оправдавати логикама либералног капитализма?

Нама и не може бити горе вијести од оне о уласку короне у домове за старе и немоћне. Али не само зато што је за те људе болест најпогубнија, него зато што свих ових мјесеци није учињено скоро ништа да се циљано они штите. И да се штите умировљеници, стари људи, дједови и баке по њиховим кућама и становима. Осим што они више нису дужни да гину за либерални капитализам, нити да се баве физичким одржавањем заједнице – а управо то је оно за што би се, што год они мислили о томе, морали у разумној мјери жртвовати грађани радне доби – стари људи драгоцјени су за духовно, ментално и емоционално функционирање заједнице. Куку свијету који се одрекне стараца! Одрекао се властите будућности, одрекао се своје дјеце и њихове добробити. Јер куку унуцима који нису упознали дједове и баке!

Ових дана наоколо се расправља о томе кога би, кад дође цјепиво, најприје требало цијепити. Уплашила ме та расправа, јер ми се од првих дана епидемије подразумијевајућим чинило да прво треба цијепити све старе људе. Капиталистичка логика друкчије говори. У оваквим је случајевима капиталистичка логика смртоносна. И по старце, и по заједницу.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.