Миљенко Јерговић: Леïла Слимани и страх

На почетку се већ догоди све. Прве три реченице: “Беба је мртва. Неколико секунди било је довољно.

Miljenko Jergović / 25. август 2018

Лијечник је утврдио да дијете није патило.” Петнаестак редака ниже сазна се и убојица: дадиља. Затим стижемо и до родитеља – њима ће полиција рећи што се догодило – а онда и до другог дјетета, које је још увијек живо, али и оно ће, сазнајемо, умријети од озљеда које му је нанијела дадиља. Тако у првом, врло кратком поглављу, ове врло кратке и сажете књиге, сазнамо практично све.

Леïла Слимани Францускиња је мароканског подријетла и Мароканка француског језичног идентитета и француске домовине. Из добростојеће арапско-француске обитељи: бака Францускиња била је списатељица, написала је аутобиографски роман у којем је описала како је 1944, у вријеме док је земља ослобађана од фашизма, упознала свога будућег мужа, Леïлиног дједа Мароканца, пуковника француске војске. Унука се, пак, родила 1981. у Рабату и природно је да је одрастала између двије земље. Студирала је медије и политологију, завршила глумачки течај и повремено глумила на филму, радила као новинарка, а онда се трауматизирала кад ју је ухитило у Тунису за вријеме Арапског прољећа, након чега науми да пише романе. Тако је сигурније, вјерују они који нису писци, мање је опасно у машти него у стварности. Уписала је течај креативног писања и ускоро, барем са социјалног становишта, постала писац.

Роман “Успаванка”, који почиње кратким извјештајем о оном што се управо догодило и што је, заправо, кронолошки гледано, завршетак приче којом се “Успаванка” бави, у Француској је продан у 650.000 примјерака. То значи да је књигу купио сваки стоти Француз. Продаји је придонијело то што је књига чашћена с При Гонцоурт. Тако је то у културно развијенијим земљама: постоји награда која људе наведе да купе роман и да га, можда, читају. У Србији је исти случај с Ниновом наградом. У Хрватској, на жалост, нема таквих књижевних награда, па онда и није могуће да неки роман буде у књижарама продан у 45.000 примјерака, што би с обзиром на број становника било приближно успоредиво с француском накладом “Успаванке”.

Млади брачни пар – он је глазбени продуцент, она одвјетница – одлучи да потражи дадиљу, е да би се мајка могла вратити на посао и оживјети професионалну каријеру. Истина, то јој се, барем у почетку, неће материјално исплатити, јер ће дадиља коштати отприлике онолико колико ће она зарађивати, али не ради се о новцима, него о животној и професионалној остварености. Потрага за дадиљом започиње једном од упечатљивијих сцена у књизи – мајка, која је тамније пути, на први поглед Магребка, Арапкиња, доживљава то да у агенцији мисле да се дошла понудити за дадиљање, јер им није ни на крај памети да би она таква могла тражити дадиљу. Важан је то моменат, јер одређује начин на који ће један бестселер бити прочитан. У стварности, наиме, већина паришких дадиља Арапкиње су и црнкиње, углавном жене из земаља Магреба, из бивших француских колонија, припаднице другоразредних друштвених слојева чији се социјални положај препознаје и подразумијева већ по боји њихове коже, а злочин који би, не дај Боже, починила једна од њих био би према дискриминаторној друштвеној логици аутоматски приписан цијелој заједници. У обрнутој ситуацији, када је једна од њих припадница привилегираног слоја, којој ће бијела дадиља заклати дјецу, наравно да неће бити означени и стигматизирани сви бијелци. Говори ли “Успаванка” о томе? Да, помало, у неколико реченица. Као што и о свему другом говори помало, у неколико реченица. Тако и толико да нитко не буде повријеђен и да никоме не буде досадно. Бестселери, осим ако не манипулирају расизмом и шовинизмом, као што то чини још један Француз, лијевој књижевној халаши у Хрватској омиљени Хоуеллебец, умјерени су, утишани, не забијају публици прст у око, не позљеђују, не провоцирају, него само мало плаше. И баве се страховима који су свима заједнички, опћеприсутни. Такав је, рецимо, страх од остављања дјетета непознатој особи. Страх од дадиље.

Жена која је још прије почетка књиге убила дјецу, тако што их је заклала оштрим керамичким ножићем за суши, а затим трескала њима о зидове, декласирана Францускиња, потекла с дна пролетаријата, идеална је дадиља, те на неки начин и идеална радна жена. Леïла Слимани јако добро, али опет у неколико реченица, у скици и у назнакама, оцртава њезин профил. Лоуисе свој живот већ одавно нема под контролом. Беспризорну кћер истјерали су из школе. Лјубавни и породични живот расули су се тко зна кад, те се сав Лоуисеин живот своди на дадиљање и на краће или дуже епизоде с туђом дјецом и њиховим родитељима, у туђим домовима које – премда јој то није посао – чисти и уређује онако како није никад била у прилици да уређује свој властити. Нјезина егзистенција, физичка, интелектуална и емоционална своди се на стварање симулакрума који, један за другим, замјењују стварност. С тим да ствар бива језовита пошто симулакрум не ствара од ријечи и реченица, нити од лего коцкица, него од туђих живота, од онога што је некоме једина стварност.

Леïла Слимани​ нема снаге ни имагинације да прати процес Лоуисеиног силажења с ума. Дадиља је скоро од почетка с ума сишавша, прикривено луда, и ту, на жалост, нема никаквог развојног тока. Опћенито, “Успаванка” је статична прича, ретроспекција у којој се одсуство развојног процеса изванредно вјешто прикрива измјенама приповједних и временских перспектива. Али што је најважније, то је прича која се умиљава и улагује оном колективно уписаном страху од којег је све и започело: страху да своје дијете оставите непознатој особи. И као у сваком правом бестселеру, у овој књизи ништа није противно нарави и претпостављеном погледу на свијет некога опћенито доживљеног и пројицираног читатељства. “Успаванка” је, заборављеним језиком некога оновременог форумског социјалистичког активизма, савршен примјерак малограђанске књижевности.

Али, истовремено, ријеч је о доброј, истински напетој књизи. О ријетко успјелом примјеру жанровске књижевности, можда психолошком трилеру, можда хорору, који потенцијалног читатеља не вријеђа тривијалним реченицама или тривијалним приказом екстремних животних околности. Супротно оном што је уобичајено у жанр-романчићима, супротно оном што је уобичајено у књигама које постају бестселери, Леïла Слимани​ нити на једном важном мјесту није тривијална ни банална. Притом, она у свему остаје на разини скице, као да пише дајџест верзију неке много шире и веће романескне приче, коју ће читати само пробрана публика, она која има довољно стрпљења и концентрације.

“Успаванка” је роман који би, чак и у Хрватској, међу пуком чији су мозгови већ фатално и непоправљиво оштећени нечитањем, а чија је моћ концентрације, захваљујући зурењу у телефоне, на разини дјетета с аспергеровим синдромом, могао – а можда и требао – постати бестселер неслућених размјера.

“Успаванка” је, наравно само потенцијално, веома важна књига. Осим што је важан и поучан однос између послодаваца и дадиље, између социјално привилегираних и социјално одбачених, који би се на основу приче Леïле ​Слимани лако могао универзализирати и пренијети на мисли и маштарије о нашој свакодневици, још је и много важније то што је “Успаванка” једна од изнимно ријетких књига у посљедњих двадесет и нешто година коју могу прочитати сви и о којој могу разговарати сви. Наиме, проблем с бестселерима у једном је истовјетан проблему с перцепцијом и рецепцијом озбиљне књижевности. Неначитан и некултуран свијет – с нагласком на оне који имају формалну или неформалну потврду о свом високом интелектуалном статусу – напросто није у стању разумјети што то пише у некој књизи, чак и ако се присиле да ту књигу прочитају. Једнако тако они други, мањински и читајући, нису у стању читати једносезонске или вишесезонске бестселере, све те опскурне џудите кранц, арчибалде кронине и остале загорке јурић, којима они први, некад већински, намирују своју потребу за нарацијом. У међувремену, истина је, голема већина хрватских читатеља бестселера престала је читати било што, па тако и џудите кранц, тако да је елитна књижевност у Хрватској, вјеројатно, и најчитанија књижевност – што, опет, не схваћају новински и уредници таблоида, кад својој слијепој публици нуде неке њима савршено незанимљиве ауторе свјетске бестселер књижевности – али то је, опет, нека локална, културолошка специфичност…

“Успаванку” је на хрватски превела Влатка Тор, а објавила запрешићка Фрактура. На интернету најпознатија фотографија Леïле Слимани она је с Еммануелом Мацроном, који ју је, као значајну списатељицу и француску културну икону, примио у предсједничкој палачи. По мојој рачуници, посљедњи хрватски предсједник који је примио неког писца – не рачунајући страначке дужноснике који се представљају као писци – био је Стипе Месић. А писац је, авај, био Пауло Цоелхо.

 

јерговиц

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.