Миљенко Јерговић: Марио Варгас Ллоса или што конзервативац мисли о капетаници брода која спашава мигранте

Веома ми је важна колумна Марија Варгаса Ллосе о Цароли Рацкете и мигрантима, управо зато што ју је написао конзервативац, десни либерал, чији ставови о погуби политичке коректности знају бити иритантни.

Miljenko Jergović / 16. јул 2019

 

Марио Варгас Ллоса старински је конзервативац, десничар, углавном неосјетљив на социјалне уцјене глобалним и локалним сиромаштвом, лијеп и његован старији господин, скупо и с укусом одјевен, поборник ноншалантних шик комбинација, либерал у питањима новца, али и у питањима мањинских и људских права, мудар и са стилом, тако да његов конзервативизам никад не дјелује беспризорно и не доведе га у друштво необразованих грубијана и политичких дивљака, одистински покајник с љевице, за давних пубертетских и постпубертетских дана симпатизер марксистичких герилских покрета и свјетске револуције, један од оних којима је конзервативизам напросто посљедица одрастања, и потпуна супротност лијевоме комунистичком распуснику Габриелу Гарцији Мáрqуезу, свом животном пријатељу, с којим се на шаке посвадио, око политике или око жена, то никад, заправо, нећемо дознати. Обојица су нобеловци, само што је Гарција Мáрqуез​ ишао по награду у сиромашкој рубачи карипских сељака, а Варгас Ллоса ишао је као господин. И један и други допустили су себи да буду морално уцијењени властитим политичким ставом: Гарција Мáрqуез​ стањем људских права у Цастровој Куби, Варгас Ллоса положајем сиротиње, те етничких и политичких мањина у латиноамеричким диктаторским режимима, као и погубним посљедицама кисинджеровског интервенционизма. Али таква је цијена сваког резолутног и радикалног политичког увјерења у свијету из којег су потекли. Одбили су да буду млаки – тад би их, обојицу, Исус испљунуо из уста – што их је у књижевности учинило великим, а у публицистици и у друштвенополитичком животу грешним.

Обојицу их волим, Мáрqуез​а више као прозаиста и новинара, а Варгаса Ллосу као грађанина и грешног мушкарца. Драг ми је и стога што, премда добитник Нобелове награде за књижевност, с правом на доживотни нерад у пословима који се не тичу високе књижевности, свакога тједна исписује друштвено-политичку колумну, у којој чврсто брани и заступа своје десно-либералне и конзервативне ставове. Понекад је ријеч о опасним заблудама, понекад о разумним и добро формулираним упутама за живот и прикљученија у сувременом свијету. Волим га зато што ми је један од ријетких десних оријентира, али га волим и зато што мислим да је корисно с времена на вријеме бити изиритиран.

Захваљујући београдском Недељнику, који редовно објављује његове колумне, прочитао сам их, вјеројатно, све. Малобројне које због нечега нису објављене у Недељнику, читао сам у другим изворима.

Посљедњи чланак Варгаса Ллосе је, нетипично за њега, прецизно датиран: у Ванцоуверу, 31. липња 2019. Не знам је ли грешка његова, или су погријешили у београдском тједнику, па је липањ стекао и свој тридесет и први дан.

Али сама датација није случајна: њоме се наглашава драматичност теме о којој писац данас – тог непостојећег дана – има обавезу да пише. Тема је тридесетједногодишња капетаница брода Сеа Wатцх 3 Царола Рацкете, која се изложила пријетњи десетогодишње казне затвора и глобе од 50.000 еура, приводећи свој брод и сидрећи га пред талијанским отоком Лампедуса. Десет година робије рискирала је да од сигурне смрти или од дугог мучења и умирања спаси четрдесетеро људи, које рјечник данашњице назива мигрантима.

Дубоко сам уздахнуо видјевши о чему Варгас Ллоса пише. Ово ће бити његова посљедња колумна коју ћу прочитати, помислио сам, јер питање миграната није нешто по чему би се на двије стране и у двије колоне дијелили десничари и љевичари, него се управо по томе на двије стране и у двије колоне дијеле они који баштине еуропску цивилизацију, засновану на тековинама Француске револуције, те на античким и јудеокршћанским темељима, и заједничкој повијести и култури, од оних који негирајући цијелу еуропску цивилизацију негирају и сам начин да људима будемо људи. Једном ће, у не тако далекој будућности, оној коју ће доживјети и наш нараштај, а можда је дочека и већ стари јарац Варгас Ллоса, питање односа према “мигрантској кризи”, која ће тада, наравно, бити обухваћена неким јаснијим и озбиљније формулираним појмом, бити дисквалифицирајуће на начин на који је међу пристојним свијетом дисквалифицирајуће питање односа према Холокаусту. У Холокаусту је, истина је, страдало шест милијуна Жидова. Колико је људи страдало пред зидом који је око себе подигла Еуропа, утопивши се у Медитерану или страдавајући на копну? Колико стотина, тисућа, десетина тисућа, стотина тисућа људи? Број ће се једнога дана прецизно знати, и онда ћемо се пред тим бројем наћи на исти онакав начин на који је Еуропа након Другога свјетског рата, некако од краја педесетих, у шездесетима, седамдесетима, деведесетима, па у новом миленију, све више себе налазила пред питањем Холокауста и властите одговорности и кривње за смрт шест милијуна људи и нестанак властите цивилизације, у коју је уграђен културни, политички и егзистенцијални допринос истих оних Жидова, којима је затим ускраћено право на живот.

На мјесто Жидова којих више није било, након Другог свјетског рата у баштину еуропске цивилизације уграђен је однос према Холокаусту. На мјесту живе и плодне заједнице нашла се баштинска и цивилизацијска заповијед. Онај тко ју прекрши није Еуропљанин и није човјек, јер Еуропљанин нема начина да буде човјек, уколико није Еуропљанин… Тако ће бити и с мигрантима, тако ће, у то нема баш никакве сумње, завршити прича о њима. Преживи ли Еуропа властити однос према мигрантима, побиједи ли властите антиеуропске тенденције, претходни еуропски злочин довести ће до нове баштинске и цивилизацијске заповиједи. Тако ће бити, или Еуропе неће бити. Ето, то је био смисао мог уздаха, прије него што сам кренуо у читање Варгаса Ллосе. Посљедње читање неке његове колумне. А можда и избацивање његових књига из куће. Хамсуна могу поднијети, могу га и вољети, као што га заиста волим, зато што је националсоцијализам поражен и што је антифашистичка коалиција побиједила у Другоме свјетском рату, али ово се сад збива, и оводобни ми хамсуни не могу бити драги…

Али онда се догоди преокрет, који заправо и није преокрет, него се тиме само потврђује моје увјерење да питање односа према мигрантима, као ни питање односа према Холокаусту, није нешто на чему се дијеле лијеви од десних, него нешто на чему се дијеле цивилизирани од беспризорних. Варгас Ллоса написао је текст у којем нема ниједног хуљског ни издајничког “али”: “Када су закони, попут оних на које се позива Матео Салвини, нерационални и нехумани, онда је наша морална обавеза да их не поштујемо, баш као што је учинила Карола Ракет. (…) Млада Немица је прекршила груб и суров закон, у складу с најбољим традицијама демократског и либералног Запада, чији је антипод управо то што представљају Лига и њен вођа Матео Салвини: притом не мислим на поштовање законодавства већ на карикатуру правне државе, расистичку и пуну предрасуда. А управо он и његови следбеници (дакако, превише бројни, не само у Италији већ и у готово целој Европи) оличавају дивљаштво и варварство за које оптужују имигранте.” Не одупре ли се Еуропа Салвинију, чије дјеловање Варгас Ллоса назива неофашизмом, и ставља га у дјелатни низ с Торqуемадом, Хитлером и Муссолинијем, бит ће разорена низом брегзита, а након тога ће, попут источне Украјине, “доживети тужну будућност у настојању да се одупре смртним загрљајима руског медведа”.

Веома ми је важна колумна Марија Варгаса Ллосе о Цароли Рацкете и мигрантима, управо зато што ју је написао конзервативац, десни либерал, чији ставови о погуби политичке коректности знају бити иритантни. Тај текст потврђује да је наш свијет јој увијек интегралан и цјеловит у својим свјетоназорним и идеолошким супротностима, па је у њему Гарциа Мáрqуез​ лијево, а Варгас Ллоса десно, и да и даље постоје начини да се одупре беспризорним дивљацима који раде на његовом уништењу.

Или ће Еуропа, за своје и за њихово добро, прихватити избјеглице, или Еуропе неће бити. А ако је не буде, слиједом начина на који мисли Варгас Ллоса, завршит ће као низ удаљених и завађених западних руских губернија, које ће, када се свако мало међусобно покољу, мирити и обилазити велики руски цар.

“Треба имати на уму да те хиљаде и хиљаде убогих људи заправо одају почаст Европи бежећи из подсахарских земаља којима управљају банде лопова, а неретко и фанатици који су националну баштину претворили у Али-бабину пећину.” И то је, заправо, најинтересантније: како ти тупани и тупанке, еуропски тулипани и тулипанке, које Микромусолини (Матео Салвини) успијева изманипулирати, не примјећују управо ту почаст?

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.