Миљенко Јерговић: Монтено

Прелазио је границе. Пјевао је на све стране, гдје год га је било прије рата, и тамо гдје га прије рата није било. Људи су га доживљавали као своју живу успомену. Требао им је да се у себи поштено исплачу

Miljenko Jergović / 18. септембар 2019

 

Било је прољеће, година 2009. или 2010, не знам више; позвани смо на дернек уз циганске тамбураше, на један салаш близу Вуковара. Нисмо познавали власника салаша, али он је познавао једнога Осјечанина с којим смо се тада помало дружили, и пожелио је да му дођем на славље. Бива чита моје новинске чланке, и неку је књигу прочитао, свиђа му се мој осамљенички став, па би ме, ето, хтио упознати. Пао сам на ласку, па смо из Загреба потегнули у Вуковар. Тамо ће се, кажу, скупити још драгих људи, укључујући и наше београдске пријатеље, тако да се зна, да случајно што не посумњам и да ми не омрзне толики пут. Када о томе данас мислим, само пет или шест година касније, све ми се то чини невјеројатним. С људима с којима сам се тада дружио више се, углавном, не дружим, а идеја да идем у госте некоме кога не знам, па још на салаш близу Вуковара, и с вјером да ће све бити у реду и да живимо у временима благости и помирења, када се треба за нешто и жртвовати, макар та жртва била и тако будаласта, данас ми је сасвим неприсподобива и с мојом нарави, али и с друштвеним приликама у Хрватској и около ње. На крају, данас у овој земљи, бит ће, нити нема човјека којему се свиђа моје јавно исказано осамљеништво, па да ме тако упознаје на некоме свом приватном групњаку.

Не сјећам се више чиме се тај човјек бавио, не памтим ни како је изгледао, не бих га препознао да га сретнем на улици, али знам да је салаш био његова дједовима. Запамтио сам цијелу причу, коју бих сад прескочио, о томе како је салаш пострадао у рату. Причу коју ми је испричао, о псу што је преживио рат чувајући посјед, али више није препознао своје господаре када су се након рата вратили, написао сам и посветио му је. Касније сам посвету избрисао. То је, мислим, једини случај да сам брисао већ написану посвету, с којом је прича негдје била и објављена. Није поштено, а ни часно брисати посвете. Осим када се то мора учинити.

Велике паре уложио је у обнову салаша. Све изгледа јако лијепо и складно, свака ту ствар има своје мјесто и свој разлог. Мјесто је до у најситније детаље прилагођено нечијем сутрашњем животу. Само што тог живота неће бити, и то се осјети, као што се то увијек осјећало у оним кућама што су их по Босни градили гастарбајтери. Испуњавајући тако своје имагинарне дугове према завичајима, градили су високе бетонске зидове, да их населе својим носталгијама и намијене оној будућности за коју се у тренутку грађења већ знало да никада неће доћи. Тај салаш био је огледно мјесто једне празнине. Требало је направити дернек, запити и заложити какво празно и безпразнично славље, да се намири оно што фали.

А што то, заправо, фали? И каква се то празнина могла намирити мојим доласком из Загреба? И још много више од тога: доласком Кемала Монтена?

Монтена је познавао власник салаша, али га је боље знао неки његов друг, који је пјевачу организирао некакве наступе по Винковцима и околици. Има свијета који је богат изашао из рата, па кад синове жене или удају кћери, онда доведу Кемала Монтена да им запјева на свадби. А није њима до пјесме, него до тога да селу покажу што све могу и каквом великом и славном свијету припадају.

Али није он дошао на салаш да пјева, него само да буде ту и да се сви заједно дружимо. Дошао је да ужива у дернеку, као и ја што сам дошао да уживам у дернеку, само што је он представљају једну, а ја другу врсту социјалне декорације.

Тако је и било. Док је тамбурао цигански оркестар, доведен однекле из Војводине, Кемал Монтено сједио је и помало пио. И све би, са сваким гутљајем, говорио: не смијем, не смијем… Тако је бивало у оном његовом, некадашњем Сарајеву: када човјек дође у неке године, или кад га спопадну болести, па му доктори забране све оно што се још у античка времена уобичајило да здрави болеснима забрањују, а прва се забрана, одувијек, односила на пиће, тада они који су навикли пити, они којима је алкохол средство друштвене комуникације, интроспекције и преживљавања сваког јада, и који без ракије, пиве или вина не умију сједити и разговарати с људима, пију уз ту мантру: не смијем, не смијем… Или пију тако, или се више не појављују међу људима. За треће не знам.

Био је тјескобан, уморан, помало и очајан. И све је то јако дуго трајало. Развукло се весеље, одужила се ноћ, никако да дође час да нас власник салаша све поразмјести на спавање. Кемал се сав стис’о и смањио, понекад само шапне: не смијем, не смијем…

У нека доба кренуше га наговарати да, ипак, нешто отпјева. Неће. Не може. А онда, ипак, накратко попусти.

Некад га није требало наговарати. Ама не да није, него би се сам нудио, удјенуо би се, као неки дјечарац између двије туђе пјесме, тако да не смета и другима ништа не отима, али опет да и он пјева. Било му је весеље.

А сад, ето, не би.

Али када је, ипак, попустио, када је запјевао, могао си затворити очи, и било би као што увијек бива. Можда му је само мало окраћао дах, али је све друго било као што бива одувијек, откако се нашим радио апаратима, грамофонима и телевизорима шири његов глас. Чист, неоштећен и неизрањављен, недирнут и некако бесмртан. Као да и не излази из тога невољког и маленог, остарјелог и болесног тијела, које се већ мири са својом излишношћу на овоме свијету и салашу, међу овим људима који нису његова раја, јер је његове раје нестало ваљда с првим бомбама које су почеле падати по једној несталој земљи. Пјевачима старе гласови, чује им се што су све преживјели, утисну им се у гласове све попушене цигарете и испијене ракије, грла им стисну све смрти, животна незадовољства, стресови. Монтену се у гласу ништа није чуло. Пјевао је као и прије четрдесет година, гласом дјечака, младића, талијанско-сарајевског анђела, муслимана и Монфалконера, чији је глас изнад свих животних околности, повијесних и политичких збивања. И да су га спалили у крематоријима Аусцхwитза, његов би глас остао исти. Све је око њега већ било сагорило.

А онда је након двије пјесме зашутио, и опет се смањио и снуждио: не смијем, не смијем…

Негдје око два уздахнуо је и шапнуо ми, да људи не чују:

– А знаш како ми је? Ко да сам на жељезничкој станици, а убрзани воз за Плоче касни сто осамдесет минута!

Рекох, сад ће то, и Цигани су се уморили.

– Ма не, лако ћемо за то. Него ми је живот такав да чекам да прође, а он не пролази.

Погледао сам га, рекох дај немој се зајебавати, али ме није нажуљало то што је рекао, чак бих и заборавио ту лијепо сложену слику сарајевске жељезничке чекаонице, и воза за Плоче који касни три пуна сата, ти сједиш и чекаш, а вријеме успорило као да ће сваког тренутка стати. Можда је и стало. Ако промислимо: они којима је убрзани за Плоче каснио 1978. или 1984, и вријеме им је успоравало од чекања, можда и дана данашњег чекају у неком паралелном трајању да воз коначно уђе у станицу, и у свом су дугом чекању пропустили и ратове, и растанке, и мржње, и властита умирања. Дочекају ли га једном, тај воз који Кемал спомиње, изненадит ће се што се све промијенило док су они тако чекали…

Али не бих ништа од свега тога упамтило, не би било ни ове приче, да ми ујутро, док смо мамурали за доручком, Кемал није рекао:

– Знаш оно синоћ што сам ти рекао. То сам се ја шалио.

Одговорио сам му да знам, наравно да се шалио, никад не бих ни помислио да је њему таквом додијао живот.

Присјео ми је тај дернек на салашу, негдје код Вуковара. Неколико мјесеци касније дошао је до мене глас како се онај који ме је звао жали да му је његов пријатељ, неки Бубало, функционер странке Бранимира Главаша, замјерио што је доводио Јерговића на свој салаш. Ако и јест тако, ако му је тај Бубало нешто замјерио, морао се потрудити да тај глас никада до мене не дође. Овако испада да бих му требао бити захвалан што ме је звао ту међу људе, што је псу пружио илузију људскога достојанства. Тако сам и избрисао посвету на причи о псу сломљеног уха.

Задњих година Кемала Монтена видио сам двапут. Оба пута у пролазу.

Први пут, зауставио ме је на улазу у фирму, чуо је да ми је умрла мајка, па ето… Било је то сијечња 2013.

Други пут смо се срели лани, у неком трговачком центру.

Наравно све се то догађало у Загребу. Гледано из пребивалишне перспективе – а из које бисмо друге на те ствари још и гледали? – обојица смо били Загрепчани.

Данас је петак, 23. сијечња 2015. Неће ме бити на Мирогоју када у понедјељак Кемала Монтена Загреб буде испраћао на његово путовање у Сарајево, тачније на сарајевско гробље Баре. Неће ме бити ни на Барама, када Сарајево буде дочекивало Монтена да га сахрани у своју иловачу. Не идем по спроводима. На Барама сам био, јер сам морао бити, кад ми је умрла мајка. Такав је ред. Имала је само једно дијете.

Не волим спроводе, јер се на спроводима увијек мијења однос неке заједнице, породице, комшилука, цијелога једног града и земље, или многих градова и земаља, према човјеку којег више нема. Људи с покојником разговарају као с властитом идеализираном успоменом. Придају му значења каква још до јучер није имао. Воле га онако како га нису вољели док је био жив. То је најгоре. Волио сам Кемала Монтена, и зато не бих био на његовом спроводу.

Прелазио је границе. Пјевао је на све стране, гдје год га је било прије рата, и тамо гдје га прије рата није било. Људи су га доживљавали као своју живу успомену. Требао им је да се у себи поштено исплачу. У задњих двадесет година Кемал Монтено био је гласник колективне носталгије, жала за невиношћу свијета и за временом када нам руке свима нису биле крваве. Једнима што су клали, другима што су преживјели.

Напатио се у тој улози туђе успомене, у том дугом комеморирању предратног доба. Требали су га јер нису умјели изнова започети неки други живот. Тако му нису допустили да он живи свој. И да буде само пјевач.

*

Текст написан за Радио Сарајево (25. 1. 2015)

јерговиц.цом

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.