Миљенко Јерговић: Мудро је бојати се Бога и судбине, па не судити несретном оцу

Отац је заборавио одвести сина у вртић...

Miljenko Jergović / 19. јун 2021

 

Отац је заборавио одвести сина у вртић. Оставио га је у ауту на сунцу, и дјечак је умро. Овај догађај, сам по себи страшан, трагичан у својој елементарној људскости и обичности, јер доиста, сваком се то могло догодити, био је тест за публику. Од тога имате ли разумијевања за оца овиси у каквом вам је стању имагинација. А најприје од ње, од имагинације, овиси какви сте с емпатијом.

Ево једне приче из давних времена. Није доспјела до онодобних новина, јер се оне нису бавиле појединачним људским несрећама, него се дуго и с језом препричавала и преносила у мојој породици. Имена у њој су аутентична – јер сви су актери одавно мртви, свиснули од бола и несреће – само се назив мјеста не спомиње, премда ће га боље упућени лако наслутити. Ријеч је о маленој средњобосанској рударској касаби, у којој је живио и своје земаљске вјекове проводио дио моје шире обитељи, код којих смо често ишли у госте.

Јанез Колшек звани Ђузо, механичар по занимању, радио је, као и сви други, у руднику. Посао му и није био тако тежак. Лакше је радити на одржавању машина и стројева, него негдје на седмом хоризонту копати угљен. Оженио је Рајку, католкињу негдје од Котор Вароша, радницу у мензи. Девет мјесеци касније, таман по реду, чаршијском и сваком другом, роди им се син Јаков, којег ће сви звати Јакица. Ђузу, који је по природи био мекши и осјетљивији него што поднебље допушта, рођење дјетета додатно је лишило нужнога људског опреза, обзира и мушког самопоштовања. Ругали су му се како за Јакицом трчкара низ калдрму, све пазећи да дијете не падне и не одере кољена. Док су завијале сирене, а све мушко и женско, старо и младо, као без душе трчало према руднику, гдје се догодила несрећа у којој је изгинуло стотину двадесет и осам рудара, он није ишао с њима, него је све треперио над Јакицом по авлији, јер је дијете претходне вечери нешто повраћало. Људи су то видјели, и нису Ђузи опростили. Није код нас обичај да очеви над синовима тако бдију. Мајке још и некако, али очеви никако. У каква ће човјека такво дијете израсти?

Јакица је био опчињен упаљачима. Кад би отац палио цигарету, њему би се очи зажагриле, и све би руке пружао према пламену. Ђузо би му онда давао упаљач да се игра. Матер би то љутило. Није за дијете да се игра ватром! А мали није ни пету напунио кад је већ знао стручно укресати пламен на очевом војном енглеском упаљачу-бензинцу, што га је Ђузо за скупе новце откупио од некога старог партизана, којег је упознао у зеничкој болници, када је био на операцији слијепог цријева.

Јанез Колшек звани Ђузо и његова Рајка градили су повише Колоније кућу. Обоје вриједни, а у њега златне руке. Све је сам знао, никакви му мајстори нису требали. Људи га одговарали. Није шала кућу саградити, а вријеме је такво било, година 1968, кад је по касаби само држава градила, и понеко бољестојећи. Тек ће се седамдесетих и радништво осмјелити да гради. Ђузо ће задуго бити први.

Ископао је добре, дубоке темеље, као прави темељити Словенац, на њима подрум, а поврх подрума лијепу и пространу приземницу. Све то без ичије помоћи. Горе ће ићи још један кат, а можда и други, кад за то дође вријеме. Људи су гледали, једни се чудили, други му завидјели, а трећи су говорили, или су то говориле рударске удовице, да ово не може на добро изаћи. 

Након што је сретно излио плочу, Ђузо ће, ради изолације, преко плоче ставити премаз од катрана. Закухао је, све по пропису, у црној металној бачви катран, и онда је, опет сасвим сам, премазао плочу будућег дома. Јакица је стајао са стране и гледао. Дивио се оцу, или му се није дивио, тко ће га то знати. Дјечаковим мислима и осјећајима боље се не бавити. И док се премаз сушио, Ђузо је негдје отишао, можда на заход, или да након рада запали цигарету, а дјечак који је увијек ишао за њим, први пут је остао сам. Можда му се у памет завукло то да је на том мјесту нешто опасно и забрањено, можда га је забављало што је отац заборавио да му узме упаљач, који му је претходно дао на игру.

Што се даље догађало немогуће је реконструирати. Можда је Ђузо хтио запалити цигарету, па му није било упаљача, а можда је примијетио да му нема сина. Пламен је био као огњена круна на кући, а усред пламена шестогодишњи Јаков Колшек, изненађена погледа, с упаљачем који није испуштао из руке. Догађај у којем је страдао један дјечак у касаби је снажније одјекнуо од оне несреће у којој је изгинуло стотину двадесет и осам људи. Рударска несрећа нешто је од чега се стрепи, али и што се очекује, на што се заједница припрема, и сваки муж и свака жена у заједници. Ово је било нешто на што се нитко није припремао. И овдје је постојала поука, баш као у Старом завјету, баш као у недјељној проповиједи. И постојао је кривац, који ће окајавати све своје и све њихове гријехе.

Три се тједна у сарајевској болници Јакица растављао од душе. Било је то таман довољно вријеме да у Бога престану вјеровати они који су у Бога вјеровали, и да почну вјеровати они који у Њега нису вјеровали. Спровод је био огроман, какав није у касаби виђен за тако маленим ковчегом. Ковчег је био бијел као кухињски креденац. Ни једно ни друго нису плакали. Били су престрављени више него ожалошћени. Нитко се није усуђивао судити о томе што је у њиховим душама.

Рајка и Ђузо нису више имали дјеце. Започета кућа никад није довршена ни усељена. Зарасла у шибље и невољу стајала је над чаршијом све док једне године, крајем седамдесетих, нису стигли багери и све то разнијели и рашчистили. На том је мјесту подигнута петокатница, с новим рударским становима. У то вријеме Ђузе више није било. У зиму 1973. срушио се мртав насред улице. Управо се враћао с посла. Рајка се вратила својима у Котор Варош. Говорила је да иде чувати братову дјецу.

Било их је који су говорили да је отац крив, јер је сину давао да се игра упаљачем. А било их је и који су говорили да је крив, јер га је оставио самог на грађевини. Они који су се плашили Бога или судбине, нису говорили ништа, него су жалили Ђузу Колшека и његову Рајку, која је радила у рудничкој мензи, па би уторком сукала јуфке за бурек, каквог није било у цијелој касаби. Дуго се памтио њезин бурек. Можда и дуже од сина Рајкиног Јакице.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.