Миљенко Јерговић: Новак Ђоковић само је добар човјек у зла и наопака времена

У своје име, али и у име земље коју представља, Ђоковић је наумио помоћи. И све то без икакве материјалне користи за себе. Трошио је новац, властито вријеме и енергију на нешто што му је, барем из његове перспективе, могло донијети само љубав.

Miljenko Jergović / 30. јун 2020


Новак Ђоковић вјеројатно је и највећи тенисач у повијести. На вјечно непоузданим ђубриштима и сметлиштима интернета наилазимо на податак да је у досадашњој каријери зарадио око петсто милијуна долара. По тенису, као ни по било којем другом спорту, не мјери се нечији стварни друштвени и повијесни значај, као што се по заради, нарочито у нашему жалосном вијеку, не мјери ичија људска величина, професионални успјех, као ни стварни допринос заједници. Али ако је стварно зарадио петсто милијуна долара, Новак Ђоковић егзистенцијално је осигурао своју обитељ и све своје потомке, рођене и нерођене, докле год му памет сеже и докле сежу лексеми српскога, око родбинских веза врло ангажираног, језика.

Та чињеница стоји између њега и друштва из којег је потекао, али и између њега и остатка човјечанства. Док већина људи стрепи пред тиме од чега ће убудуће живјети, и како која свјетска или локална економска криза наилази – а људски се живот, примијетили сте то, састоји од низа економских криза – и како природно стари, човјек се тако одриче, једне за другом, својих малих, жалосних материјалних жеља и жељица, Новак Ђоковић нема материјалних жеља које си не може испунити, његово богатство само је симболички овисно о економским кризама.

Тако то изгледа из перспективе заједнице, а како је из његове перспективе, то, бит ће, само он зна.

У вријеме посткоронарне пустоши, док су се балканска друштва помало прибирала и извлачила из самонаметнуте покоре, за коју су вјеровали да ће их спасити од опћег помора, њему је на ум пало да организира тениски турнир, који ће симболично започети у Београду, наставити се у Задру, па у Бањој Луци, и доживјети велико финале у Сарајеву. Оно што је повијест нагрдила, тенис ће уљепшати, оно што политика не може и неће, то ће моћи Новак Ђоковић. Лијепо је замишљати што би све тиме било изречено, у Сарајеву након свих јада.

Задарска етапа била је замишљена као дар и фантастичан прилог маркетингу хрватског туризма. У своје име, али и у име земље коју представља, Ђоковић је наумио помоћи. И све то без икакве материјалне користи за себе. Трошио је новац, властито вријеме и енергију на нешто што му је, барем из његове перспективе, могло донијети само љубав, драгост, барем неизречену симпатију. Невјеројатно колико је њему до тога стало.

Новак Ђоковић највећи је тенисач у повијести већ и зато што међу живима нема шампиона који је био толико невољен. Од турнира до турнира, од Wимбледона до УС Опена, и од Еуропе до Аустралије, пратимо звиждуке, повике и урлике на његов рачун, усред сервиса и након његове побједе, а да заправо није јасно зашто, и чиме је, рецимо, заслужио да Ницк Кyргиос, хулиган и кардашијан међу тенисачима, има своје мјесто у спортској рубрици свих провинцијских новина овога свијета да о Ђоковићу каже што мисли. А наравно да мисли лоше, јер се његова улога у тенису и своди на то да о Ђоковићу мисли лоше.

Рогер Федерер, велики шампион, један од највећих, као и Рафаел Надал, такођер један од највећих, на сваком ће вражјем турниру, и пред сваким вражјим телевизијским екраном овога свијета, имати више навијача од њега. Зашто? Зато што је Ђоковић предодређен за аутсајдера, пошто је из Србије? Може и то бити, али само донекле и само међу онима којих се ова прича заправо и не тиче. Нешто друго њега суштински разликује од Федерера и Надала, нешто што се опет не тиче тениса, него се тиче људских нарави.

Федерер и Надал су принчеви, недодирљиви су и високо уздигнути над онима који их гледају и за њих навијају. Између њих и друштвене заједнице, између њих и човјечанства управо је она на почетку споменута разлика која би требала проистећи из Новакових претпостављених петсто милијуна долара. Не постоји ништа што је заједничко принчевима тениса – или, опћенито, принчевима било чега другог у животу – и њиховој публици. Публика живи од њихове недодирљивости, од презира који показују према јавности.

Новак Ђоковић није принц, јер њега уз заједницу и укупно тениско човјечанство везује његова потреба да буде вољен. Као и потреба да се увијек, на сваком мјесту, у свакој гести и поступку искаже као добар човјек. И када покушава говорити кинески, и када плеше насред тениског терена, и када изиграва луду и забављача, и када имитира тениске шампионке, и када пјева, он своју публику – и, на неки начин, све људе на свијету – настоји увјерити да је добар човјек. Само добри људи се тако својски труде да остану смијешни и кад су у нечему најбољи на свијету. Није политичар, тако да му није стало да га изаберу између свих других. Није му стало ни да буде моћан, али би, ето, хтио да буде вољен. Уз то што у тој потреби да сви у теби виде доброг човјека, и да те воле, има нечега месијанског, тиме ћеш најгоре изиритирати руљу. Колико год шутјели о томе, управо о тој иритацији говори темељна приповијест кршћанске цивилизације, не усуђујем се рећи која, ви ћете то сами знати. Добар човјек, који није искао ништа осим љубави.

Новак Ђоковић имао је тридесет и три када је дошао у Задар. Уза се је довео веселу скупину тенисача, и у њој Григора Гришу Димитрова, Бугарина и одличног тенисача, који је изгледа био мало прехлађен. Али живимо у вријеме када има прехлада и прехлада, и када човјек више не смије ни гласно кихнути, у страху да ће га разапети. Гриша је, међутим, кихнуо и све је отишло дођавола.

Турниру је назочила цјелокупна државотворна Хрватска. Подржавши Ђоковића, они су подржали хрватски туризам, као и илузију да је њихов Стожер цапаковао епидемију и дохакао вирусу. Ђоковић је хтио помоћи свима у Хрватској, а они су то, наравно, искористили. Да Бугарин Гриша није кихнуо, био би то највећи маркетиншки успјех у повијести хрватских туризама и демокрације. Али маркетиншка је памет и иначе таква: између успјеха и катастрофе разлика је у томе хоће ли нетко случајно кихнути.

И што се онда догодило? Новак Ђоковић не само да је био крив за (наводни) крах хрватског туризма, него је од вазда одговорне хрватске интелигенције, која не скида маскице с губица, и заборавља да се још у ожујку, травњу и свибњу на сав глас цапаковало да речене маске не служе ничему осим “психолошком ефекту”, проглашен за неодговорну будалетину. А непознати му је графитер на сплитскоме зиду поручио исто што ће мени на једноме виртуалном зиду поручити бивши предсједник и актуални члан Управе Хрватског ПЕН Центра, нека што прије цркне од цовида-19.

И тако је, на први поглед катастрофално, завршио покушај Новака Ђоковића да помогне земљама које доживљава својим, и да их покаже свијету као драге и мирољубиве, какав је, уосталом, и сам. Наравно да ово неће бити његов посљедњи покушај, и наравно да ће Новак и убудуће радити исте ствари. Јер човјек не може против властите нарави. Велики новци, као ни велика несрећа, као рецимо рат, не само да не мијењају човјекову нарав, него само додатно наглашавају њезине темељне особине. Добре људе учине још бољима, лоше још много горима. А оне који нису ни добри ни лоши, каквих је увијек и свугдје највише, наведе да се понашају онако како их вода носи. Њима је најлакше, њима је увијек добро, јер новцем могу купити све. Гледано с капиталистичког становишта, они су, и кад немају новаца, материјално богатији од Новака Ђоковића. Његова нарав је таква да жуди за оним што се не може купити ни за петсто милијуна долара, за оним што се, заправо, не може купити ни за какве новце овога свијета. То је разлог што га не воле они каквих је посвуда већина. 

 

Преузето са блога аутора


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.