Миљенко Јерговић: Новчаник

Није то било први пут да нешто пронађем чистећи вагоне, ама какви, не бисте вјеровали што све људи губе, а још и више, по што се све враћају.

Miljenko Jergović / 11. август 2020

 

Заборави човјек онај једнократни пластички упаљач, па му није тешко сјести у трамвај и вратити се на жељезничку станицу по њега. Каже, успомена, пише на њему Хидроградња. Мислим се, каква, болан, успомена, него си ти, друже, шкрт, ти си стипса, не би ти да други пали тим твојим биједним упаљачем.

А бива да забораве дјечја колица, врећу с крумпиром, писаћу машину, али најчешће путни куфер или торбу. Било је времена, као оно када су се они емигранти спустили код Бугојна, па послије, кад је умро друг Тито, да је било правило да се ништа заборављено не смије дирати, него зови милицију, па дођу они са справама и апаратима, да провјеравају је ли паклени строј, је ли бомба у питању. Иначе не, иначе ако је нешто веће загубљено и остављена, ја однесем на гардеробу, или на шалтер изгубљених ствари, док је тог шалтера било на станици, па нека се они сналазе.

Али новчанике ријетко губе. Мислим да ми је ово био други новчаник откако радим на жељезници.

Фин, црвени, прави женски, нов, још мирише на свјеже обрађену кожу, у новчанику двјесто хиљада динара, пола радничке плаће, лична карта, чланска књижица Црвеног крста, мјесечна за трамвај, двије-три кованице њемачких марака и медаљон, мало већи од кованице, с Исусом, и неким натписом на латинском.

Али не бих се ја у све то толико ни загледао да нису биле и те двије фотографије. На једној, старој, црнобијелој, млади војник, у оној послијератној, дебелој зимској униформи, с петокраком на накривљеној капи – дакле, све у реду и по пропису – слика се, бит ће, за вријеме изласка у град, код чаршијског фотографа, а на другој двоје старијих људи, види се сељаци, сједе уз баштенски стол, а над њима млада, лијепа жена. Иста она с личне карте, њен је то новчаник.

Дуго сам гледао ту слику, и баш ме нека милина ухватила. Мислим се, видиш како је добро да јој ја пронађем новчаник, а не нетко други.

Пођем ујутро на адресу с личне карте, звоним на звоно с тим именом, али нитко не отвара. Вратим се предвечер, послије посла, опет никога нема.

Гледам у прозоре на првом кату, вјерујем да су то њезини прозори, угашено свјетло, мислим се, хоћу ли мало попричекати, мора жена ускоро наићи, па да се не брине за новчаник… И вјеројатно сам се ту мало и задржао.

Долазим кући, а испред куће двојица у цивилу:

Пођи са нама, говори и граби ме чврсто за мишицу, као да ћу му бјежати, и ту већ видим да је враг однио шалу, али не повезујем то с новчаником.

Тко ти је та и та, прво је што су ме питали у станици.

Нитко ми није, рекох, путница, нашао сам њезин новчаник док сам чистио вагон.

А он не чује што му говорим, него даље пита:

Колико је дуго познајеш, откад сте у контакту, гдје се налазите…

Испитивали су ме цијелу ноћ и сљедеће јутро, без престанка. Дођу двојица, па их пар сати касније замијене друга двојица, а постављају стално иста питања. И пријете. Не туку, него само пријете. И говоре знамо ми све, а теби ће бити лакше ако признаш. Ја бих на крају и признао, да сам знао што треба признати.

Послије су ме пустили.

И данас ми пред очи излази слика: њих двоје крај баштенског стола, он десним, она лијевим лактом на столу, он у разгаћеним радничким хлачама и гуменим опанцима, она са шареном марамом на глави и оним чвором под брадом, а млада стоји изнад њих у костиму, као за посао, смије се некоме тко све то снима.

 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.