Миљенко Јерговић: Опроштај са 2017. у петнаест књига и двије пјесме

Већ двадесетак година током посљедња два тједна просинца проводим инвентуру прочитаних, а понекад и прегледаних, књига у години на измаку.

Miljenko Jergović / 03. јануар 2018

Радио сам то по наруџби, у два тједника и једном дневном листу, уз увјет који сам стављао пред сваког уредника: да избор буде слободан и субјективан, ослобођен свих жеља и очекивања, те да обухваћа издања објављена не само у Хрватској – гдје би избор по правилу излазио – него и у другим земљама, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, чији језик (или језике) прихваћамо кроз искуство свога материњег језика. Ово нисам тражио из неких, свеједно којих и каквих политичких разлога, па чак ни због тога што јединство културног простора у нашем случају произлази из језичног јединства и међусобног разумијевања, него је разлог опет био субјективан, личан: током године купујем и читам књиге објављене у Загребу, Бањој Луци, Сарајеву, Новом Саду, Београду, Чачку, Подгорици, на Цетињу, заједно их слажем по полицама кућне библиотеке, а онда и у глави, па би онда било криво да на крају године говорим само о књигама објављеним у Загребу. Бит ће боље да то ради нетко други.

У вријеме када сам започињао с овим чудним послом, крајем деведесетих, у Загребу је, као и у Сарајеву и Београду, живо дјеловала Соросева фондација, која је финанцијски помагала не само слободољубиве новине и часописе, него и књиге, а у сва је три града стварана илузија мултикултуралности, међусобног читања и препознавања, међу колумнистима и члановима редакција вазда би се нашло припадника разних народа и народности, да Отвореном друштву и Соросу буде потаман. Након што је тога нестало сватко је, мање више, показао своје право лице, а књиге су почеле зависити од ентузијазма оних који их пишу и објављују, те од повремене милости државних структура.

Почетком новог тисућљећа појавиле су се књиге на киосцима, хрватски су дневни листови кренули да објављују моћне књишке едиције, закитивши их таблоидним слоганом: “Књига је опет у моди!” Пратили су их, с нешто више озбиљности и одговорности, киосци у Србији, а затим и у Црној Гори и Босни и Херцеговини. Захваљујући Ивану Ловреновићу и углавном само Ивану Ловреновићу, једна је босанска киоск-едиција дорасла до истинскога културног добра. Истина, касније су, у некој транзицијској трговини, формални власници складишта бесправно препродали остатке тиража, па их и данас, противно свим законима и правилима књижарске струке, налазимо по регионалним вашариштима.

Након што је књига “изашла из моде” у Хрватској се почело говорити о крају књиге. Наиме, све ће се, бива, читати на струју. Главни заступник такве тезе, иначе власник издавачко-књижарске куће Алгоритам, на крају је и учинио све да уништи књижарство у Хрватској. Својим је програмираним, ортачким стечајем и банкротом, у којем је остао дужан големе новце оним преосталим вриједним хрватским накладницима, опељешио полице загребачких књижара и претворио Хрватску у својеврсну издавачко-књижарску пустош. Данас је овдашње издаваштво свјетлосним годинама иза издаваштва у Пољској, Маџарској, Бугарској, али и у Србији. Уз још мало труда и лоповлука, наћи ће се и иза Босне и Црне Горе.

У Хрватској више не постоје новине с културним или књижевним додатном. Углавном не постоје ни новинске рубрике културе. Ниједне дневне новине немају ангажираног књижевног критичара. Ако неки новинар или колумнист има талента и интереса за књижевност, допустит ће му се да напише картицу-двије о књизи, и то је, углавном, све. Културно и књижевно далеко најрелевантније штампано гласило је Епресс, суботње издање таблоида 24 сата. Хрватска телевизија осим што се по природи ствари претворила у црквену проповједаоницу и промотора усташке реконквисте, али и чудачких ултраконзервативних покрета и појава – рецимо, ХТВ води рат против Теорије еволуције, у знанствено-популарним емисијама износи тезу о Земљи као равној плочи, али и, што је, можда, злокобније, пропагира одбијање цијепљења дјеце – потпуно је огуглала на културу и књижевности. Књигама се на ХТВ-у баве углавном пробисвијети и незналице.

У Босни и у Црној Гори је, ипак, нешто боље, док је у Србији, углавном, очуван однос какав је у медијима према књигама и култури постојао у нека боља времена. Није ни чудно када број књижара у Кнез Михајловој и у пар околних уличица надмашује број књижара у цијелој Хрватској.

И наравно, као што се некад ишло у Трст по траперице, данас се иде у Београд по књиге. Истина, покрет није тако масован, већина се Хрвата лако навикла на живот без књига, и радије ће бити неписмени, него читати књиге босанских, црногорских или, не дај Боже, српских издавача.

На крају, избор књига године ће више говорити о читатељском укусу и склоностима онога који бира, него о ичему другом. Тај је избор својеврсни аутопортрет једног читатеља, купца, библиофила, библиомана… Ако бисмо жељели објективну слику ствари требали бисмо нанизати десетак аутопортрета различитих читатеља.

Књиге нижем по асоцијацијама, у складу с драматургијом текста, а не према вриједносним критеријима.

 

    Олга Токарчук: “Књиге Јаковљеве”, Паидеиа и Службени гласник, Београд 2017.

Тако је испало да као прву спомињем књигу коју управо дочитавам. Роман од осамсто страница о Јакубу (или у српској транскрипцији Јакову) Франку, пуним именом Јосефу бен Јуди Леибу Франку, рабину, мистику, трговцу и месији, жидовском херетику из осамнаестог стољећа, вођи секте франковаца, који је одрастао у Румуњској, у Буковини, кабалу студирао у Турској, женио се у Никопољу, проповиједао у Солуну и гдје год је стигао, представљајући се као трећи по реду месија. Први је био Шабатај Цви, други Барухја Русо. Франкисти су вјеровали да је Јакуб Франк онај коначни месија, Исус Параклет, који ће спасити човјечанство, и још су вјеровали да прије спознања коначне вјере ваља проћи кроз све вјере. Тако је и Шабатај Цви примио ислам, а Јакуб Франк се са скупином истомишљеника покрстио.

Олга Токарчук пољска је прозаистица и један од најзначајнијих писаца данашњице. “Књиге Јаковљеве” велики је повијесни и друштвени роман, какви траже цијелог читатеља и сво вријеме овога свијета.

 

    Јавиер Церцас: “Преварант”, Фрактура, Запрешић 2017.

Нонфикционални роман, дакле роман у којем ништа није измишљено, о Енрицу Марцу, човјеку који се представљао као ветеран шпањолског републиканског рата, анархосиндикалист, заточеник нацистичких концентрацијских логора. А није био ништа од тога. Био је добар и пожртвован човјек, који је, међутим, жудио за тим да га воле и да увијек буде тамо гдје је већина. Прича о њему прича је о шпањолској транзицији из фашизма у демокрацију, силно блиска народима и менталитетима бивше Југославије, који, такођер, бјеже од сваког мањинства, радо се осјећају жртвама и спремно лажу о себи, непрестано преправљајући властиту прошлост и прилагођавајући је потребама новог времена.

Јавиер Церцас, Шпањолац и Каталонац, писац фикционалних романа с темама новије шпањолске и каталонске повијести, након нонфикционалног романа о неуспјелом војном удару у Мадриду 1981. и о тројици људи који су Шпањолску превели преко провалије у демокрацију, написао је роман о Енрицу Марцу, питајући се на крају је ли и он, Церцас, преварант и фантаст попут Марца. Такво ће си питање за себе самог постављати и његов читатељ.

 

    Иван Хркаш: “Бамитбах”, Култ Б, Сарајево 2017.

Ово је фотографска књига с мало ријечи, о јавној кухињи Јеврејске општине у Сарајеву, али и – посредно и неизречено – о нестајању заједнице чији је идентитет, чији је рад и труд у темељима овога града. Хркаш је бриљантан фотограф, чији објектив биљежи једну живу повијест и наслућује све оно што је тој повијести претходило.

На књигу сам случајно наишао, у књижари Свјетлости, некада славној Стипиној књижари, на Титовој улици, и понио је са собом као живу драгоцјеност. Да сам богати мецена, па да имам своју годишњу награду за добре књиге, пјесме, филмове, слике, концерте, изложбе и ресторане што сам их током године прочитао, видио, чуо, доживио и посјетио, наградио бих “Бамитбах”.

 

    Марк Мазовер: “Солун град духова, хришћани, муслимани и јевреји 1430-1950.”, Бош, Досије студио, Београд 2017.

“У Солуну динар – сомун. До Солуна сто сомуна!” Тако је говорила стара узречица, која је заборављена као и све друго што је отишло с јучерашњим свијетом. Солун је некад био град у којем су се говорили сви језици Леванта и у којем се успоредно рађала велика кршћанска, муслиманска и жидовска култура, трговачки град који је истовремено био средиште културе и духовности различитих идентитета. Марк Мазоер, британски повјесничар и највећи живи познаватељ и повјесничар Балкана, написао је књигу о настанку и нестанку Солуна, која се истодобно може читати с мишљу на све друге ишчезле балканске и источноеуропске вишенационалне и мултиконфесијске градове, који су се рађали у интеракцији различитих идентитета, е да би данас постали градови духова.

 

    Игор Мандић: “Предсмртни дневник”, ВБЗ, Загреб 2017.

Још мало па осамдесетогодишњак, сам са женом и с малом пензијом, кћи јединица им се убила, има томе и десет година, социјално декласиран, умјерено прогоњен од владајућег режима, у својим записима свакодневно медитира о својој што скоријој смрти. Ето, на то би се, отприлике, могла свести овогодишња Мандићева књига. Али погријешит ће сватко тко од ове књиге побјегне из увјерења да је мрачна, депресивна, окренута против живота. Управо супротно, Мандић је ведар, дрзак, провокативан и животан. “Предсмртни дневник” ваљда је и најживахнија хрватска књига ове године.

 

    Алмин Каплан: “Тргање”, Снопсис, Загреб – Сарајево 2017.

Пјесник и прозаист с Дубравске висоравни Алмин Каплан несумњиви је добитак своме читатељу, одакле год да је, само да разумије и да као свој чита овај језик. Писац неке друге Херцеговине, а не оне за коју се знало по вину, сунцу и камену, и по снажним егзалтацијама провинцијских бардова, Каплан наилази послије Дретеља и Хелиодрома, колективне виктимизацијске аутохипнозе и национализма као јединог опћеприхваћеног идентитета. Тих и прецизан писац, један од оних који су истодобно и ковачевског и кишевског рода, толико тих да су га радо и спремно пречули и превидјели, па га онда нису ни читали. За Алмина Каплана то, међутим, није ни важно. Он је писац који неће овисити од интереса публике, од телала и од телалбаша, који ће, пролазећи чаршијом, оглашавати тко је ове године наш најбољи књижевник. “Тргање” је роман о самоћи и о одрастању, о транзицији, о рату и о национализму. А заправо не, то је роман о овоме: “У нашој кући никада није свирала музика. Отац и мајка су били шутљиви и на музику су гледали као на нешто неозбиљно – чему се немају право препуштати. Вјеровали су да је музика за дјецу и незреле, и да они такви нису, да су они озбиљни људи.”

Због реченице “Вјеровали су да је музика за дјецу и незреле, и да они такви нису, да су они озбиљни људи.” вриједи писати и читати. Та реченица потврђује какве су хаблечине такви који мисле да је све већ речено.

 

    Вислава Шимборска: “Похвала лошег мишљења о себи”, Кућа поезије, Бања Лука 2017.

Кућа поезије није међу већим издавачима у Босни и Херцеговини, али је, сасвим сигурно, издавач с најсолидније израђеним и одштампаним књигама, на добром папиру, са чврстим и пажљиво обрађеним корицама, бриљантним тиском и преломом.

Књига изабраних пјесама исłае Сзмборске, у пријеводу двоје великих београдских полониста, Петра Вујичића и Бисерке Рајчић, требала би бити велики догађај за босанскохерцеговачку културну јавност. О њој би се требале расписати бањалучке Независне, Ослобођење би им требало посветити темат, а Телевизија Босне и Херцеговине специјалну емисију, све с укључењима из Београда и Загреба. Заинтересирана би читатељска јавност, коју не сачињавају само љубитељи поезије, будући да Сзмборска није тек тако пјесникиња, него је и шире и више од тога, требали би опсједати издавача, који би затим био приморан примјерке књиге продавати на аукцији, будући да је “Похвала лошег мишљења о себи” тискана у само тристо примјерака.

Како год било, врло сам задовољан што је један примјерак код мене, купио сам га у Београду, и ником га не бих посуђивао.

 

    Луциа Берлин: Приручник за спремачице, ОцеанМоре, Загреб 2017.

Не, нисам баш поносан на то, паче забринут сам: ево још једне књиге коју сам, по њезину изласку, откривао хрватској и широј југославенској (регионалној) јавности. Више бих волио да је то учинио нетко други, јер би у том случају ја био приматељ, а не одашиљатељ поруке. Читатељу је, наиме, много драже да му нешто буде откривено, него да он буде откривач.

Луциа Берлин била је самозатајна ауторица кратких прича, каквих у Америци, ваљда, има на тисуће. Издвајала се само по томе што је била још и – генијална. Нјезине приче припадају самом врху жанра, она је откриће равно открићу Рамонда Царвера. Американци су свега тога постали свјесни када је Луциа већ била мртва, тек тада објављене су њезине сабране приче, које су одмах затим постале бестселер и својеврсно књижевно чудо.

Најснажнија прича у књизи, у којој се сабрало и приповједачко умијеће и сав ужас нашег вијека и женскости у њему, има наслов “Угризи тигра”. Говори о жени која прелази Рио Гранде, одлази у Мексико, гдје је абортус легалан, да побаци нежељени плод. Прича се већим дијелом одвије у клиници, у том суморном центру за абортивни туризам, и нема сретан крај. Приче Луције Берлин опћенито немају сретан крај. Протеку онако како протекне живот, одлазећи у фаде оут.

 

    Семездин Мехмединовић: Ме’мед, црвена бандана и пахуљица, Фрактура, Загреб 2017.

Опћенито говорећи, није ни најпристојнија ни најпримјеренија ствар вриједносно успоређивати књиге. Могу се успоређивати естетике, мисаони токови, линије нарације, делте низ које се фантазија разлијева у причу, али двије књиге, то не. Ако су обје добре, успоредба је сувишна и немогућа. Ако је једна лоша, успоредба је бесмислена. Али ако би се нетко, рецимо неки писац, већ хтио поредити, било би важно да пристане не само на књигу наспрам које се супарнички поставља, него и на живот који је до те књиге довео. Дакле, ако бисте да се надгорњавате с Мехмединовићем, онда се надгорњавајте и с његовим животом. Или с оним дијелом живота од којег је начињена ова књига.

Да, безбели да има и тежих и горих ствари. Није о томе ријеч. Него је ријеч о писању о ономе о чему је немогуће писати. А о чему опет једино и има смисла писати. “Ме’мед, црвена бандана и пахуљица” књига је с којом почиње и завршава једна повијест књижевности. Најусамљенија књига овога језика о мушкарцу, дјечаку и жени.

 

    Дарко Цвијетић: Јежене кожице, Вријеме, Зеница 2017.

Писац који искупљује гријехе свијета. Писац који искупљује гријехе нашега свијета у оном рату што је започео 1992, а на различите начине траје и данас. Писац који се бави послом који је још од времена Исуса Криста најузалуднији посао на Земљи, али од баш тог посла ништа није књижевније ни пјесничкије. “Јежене кожице” књига је пјесама и кратких пјесничких проза, још једна којој је зајамчена апсолутна самоћа. Књигу отвара пјесма “Закопавање сестре”, коју на крају 2017. вриједи у цијелости цитирати:

 

Школску из клупе, Аиду, први сам пут након рата срео 2001. године Живјела је у Низоземској удата за Нијемца Имају већ велике кћерке Јавили крајем године да су јој идентифицирали Брата у масовној

И она покопала неколико костију

Други пута сам је срео 2005. Опет јој нашли брата

Па су је звали 2008. – у новонађеној масовној Још јој брата ископали

Ове 2015. била мирна и пуно старија Нашли га опет, шапће и осврће се

Докле ћу ово сваких четири пет љета? Шта ћу, мој школски, ако ми догодине нађу Још брата?

А мени пун мезар

 

    Амила Кахровић Посављак: Смртова дјеца, Бубоок, Сарајево 2017.

Још једна књига о дјетињству? Заправо, да. О несретном и мрачном дјетињству? И то. Само што у овој књизи није поновљено ништа од онога што је прочитано у претходним књигама, и све се догађа испочетка, још једном и још једном и још једном, као да се догађа први пут. Књига писана с много ризика, с највећим уложеним егзистенцијалним залогом, без ичега споредног и изванкњижевног, без испомоћи у идеологијама, нити бјежања у родне, мањинске или стилско-естетске торове, ладице, забране… Иако сам пуно старији од Амиле Кахровић Посављак и одрастао сам у неком сада већ врло давном Сарајеву, иако сам опсаду, као и оно што је дошло послије, доживио као одрастао човјек, нешто као да је и моје од атмосфере њезиних бетонских завичаја. Дијелом, то је ефект Сарајева у књижевности, али, што је важније и веће, то је и ефект књижевности саме. Добро испричана прича слушатеља или читатеља доводи у блудњу и помисао да је и сам некако у њој судјеловао.

 

    Дејан Јовић: Рат и мит, Фрактура, Запрешић 2017.

И још један жестоко проказани и умјерено прогоњени аутор из Хрватске. Професор на загребачком Факултету политичких знаности, политолог и повјесничар, широј јавности познат углавном по потјерницама које за њим издају режимски и клерофашистички медији, те по томе што га је Иво Јосиповић, попустивши притиску екстремне деснице, својевремено смијенио с положаја главног аналитичара у предсједничком уреду. Књига “Рат и мит”, поднаслова “Политика идентитета у сувременој Хрватској”, осим што реконструира јавну легенду, илити наратив, на којему почива данашња Хрватска, представља и крајње артикулиран покушај да се исприповиједа оно што се у протеклих четврт стољећа с овом земљом догодило, те да се покаже како је створен владајући мит и што су његове посљедице. “Рат и мит” добро је и јасно написана књига, једно од оних у нас изнимних знанствених дијела писаних на литерарно узоран начин, која онда могу читати и такви читатељи који немају ужих специјалистичких интереса за знанствено поље којим се књига бави. С обзиром на Јовићеву тему књигу би могли, а вјеројатно и требали, читати сви писмени грађани.

 

    “Између двије империје, Босна и Херцеговина на фотографијама Франтишека Топича 1885. – 1919.”, Земаљски музеј Босне и Херцеговине 2017.

Посљедњег дана једног од својих овозимских боравака у Сарајеву набасао сам у Цоллегиум Артистицум, на Зимски салон књиге. Једно је то од оних отужних вашаришта, каквих је данас у свим југославенским метрополама, а циљ им је да некако надомјесте недостатак правих књижара, а онда и правих сајмова књига. (Само један је, на жалост, и прави и велики – онај београдски.) Не знам зашто сам ушао, јер сам од уласка био више него сигуран да ту нема књига које ме занимају, а да их већ нисам набавио. А не знам ни што ме је то привукло штанду Земаљског музеја – јер какво би то издаваштво данас могао имати тај величанствени реликт некога бољег, јучерашњег свијета, чији се радници јуначки боре да га сачувају, макар и само као реликт – све док на том штанду нисам угледао ову књигу. Начињена од најбољег папира и картона, отиснута онако како се – усудимо се и то рећи – књиге у Босни и Херцеговини нису могле, тојест нису имале гдје, штампати ни у најбоља и најбогатија времена, с фотографијама које су обрађене и припремљене за штампу како би се то учинило било гдје у оном књишки врло богатом и развијеном свијету, у Нјемачкој или у Пољској рецимо, књига фотографија једнога давнашњег дјелатника Земаљског музеја, Чеха и куфераша Франтишека Топича, на којој гледамо слике онодобне Босне и Сарајева, неочекиван је и у сваком погледу необичан предмет. Не само да овакву књигу нисмо очекивали од Земаљског музеја, онаквог у каквом је стању данас, него бисмо тешко могли замислити да је она у данашњој Босни, међу постојећим издавачима и у актуалном суставу финанцирања културе могућа.

Важно је напоменути, а по могућности и опјевати, да је књига произведена у Графотиску из Груда, једној од очито најбољих тискара у овом дијелу свијета, као и да је њено издавање помогла Лутрија Босне и Херцеговине. Књига кошта колико кошта. Вриједи сваке марке.

 

    Владимир Пиштало: “Сунце овог дана”, Агора, Зрењанин 2017.   

Књига обраћања, фиктивних писама Иви Андрићу, а можда и својеврсна Пишталова љубавна књига о Андрићу. У вријеме када су мондене и модерне потјернице за највећим писцем овога језика, било да их пишу они који би у име народа да мртвом и непрочитаном Андрићу забију глогов колац у груди, било да их пишу академици у специјалној војно-редарственој акцији доказивања како је Андрић, макар био и издајник и изопћеник, потекао из њихова народа, па се онда и његова Нобелова награда има сматрати њиховом, Владимир Пиштало је, гласом и маниром великога српског писца, потеклог из Сарајева и из Херцеговине, написао нешто што има неуспоредиво мање амбиције, а већи досег. Осим што је написао добру и важну књигу, тиме је и себе, и нас као Андрићеве читатеље, препоручио за потјерницу.

 

    Горан Бабић: “Чађ”, самиздат

Ово је и најнеобичнија књига с којом сам се сусрео ове године. Није регистрирана нити у једној националној библиотеци свијета, нема цијену, није у продаји, те самим тим и није књига, иако је лијепо дизајнирана. Обликовао ју је и израдио Драгољуб Теофиловић, објавио писац Бабић у 150 примјерака, 75 ћирилицом, 75 латиницом. Мене је, по критерију случаја, допао латинични примјерак. “Чађ” је књига пјесама, Бабић је велики пјесник. Али чему и то понављати.

За опроштај с 2017, из Чађи ево пјесме “Рад на човјеку”, написане 30. децембра 2000.:

 

Видим – људи су одједаред настали лијепи, а сјећам се, прије стотињак година, много је било сакатих, кљастих, хромих и ћоравих, грбавих, краставих… Читавог човјека готово да ниси могао срести. Бар не у механи или на друму којим су лутали хајдуци, пустахије.

Народ се, једноставно, прољепшао. Нема неправилних, разроких, хиљавих, склонили смо негдје чак и сумануте, готово да ниједан разуман не муца у иоле пристојном друштву или на јавном мјесту.

Гдје нестадоше толике наказе, многобројна чудовишта? Гдје су они с једним оком, без ногу гдје су инвалиди?

На срећу, памет је остала иста те се мисао ослања на силу баш као у прво вријеме. И то ме тјеши, чини ме спокојним.

Јер прије хиљаду година био сам Барбарин, који се иза границе, лимеса, искрено дивио Риму. Био сам Хун и Авар, Гот и Визигот, био сам Травуњанин, Друид, Гал и Дачанин. Либурн и Делмат, Јапод, можда Илир.

И тад сам се први пут упитао – како бисмо издржали доброту, ми који смо од памтивијека на зло навикнути?

Овако знам – све ће, ма колико постало прекрасно, једнако бити похарано, разорено, попаљено, опљачкано, уништено.

Кад дође час који ће свакако доћи. Кад се огласи рог у мрачној шуми и из шипражја измиле приказе с мочугама. Подлаци на челу с херојем.

 

 

Објављено на порталу Радио Сарајево

 

Извор јерговиц.цом

 

 

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.