Миљенко Јерговић: “Придошлице”, један од пет најважнијих јужнославенских романа 20. стољећа

С једним од несумњиво најважнијих прозних дјела преведених на хрватски у протеклих десет година и најважнијим романом икад преведеним са словенског један је велики проблем: немамо појма да је објављен!

Miljenko Jergović / 10. август 2019

 

 Случајно је то сазнао и овај читатељ, који је о изласцима прозних и пјесничких књига у Хрватској вјеројатно боље обавијештен него што су то и њихови накладници, а осим њега, читатеља, у тајанство речене објаве јамачно је упућен још само преводитељ Божидар Брезиншчак Багола. Вјеројатно се још од Божје објаве није догодило да тако мало људи буде упућено у излазак неке књиге.

Но, ту не стајемо с проблемима. Као ни у случају романа “Кристално вријеме”, тисканог у Меандру, тако ни роман “Придошлице”, што га је у два тома објавила Алфа, пријевод није доживио ни елементарну лектуру, него је, чини се, објављен онако како га је преводитељ предао накладнику. Како су господа Бранко Чегец и Божидар Петрач иконичне фигуре два политичка пола хрватске културе и књижевности, Чегец бивши лијеви доминистар културе, Петрач десно све и свашта, ово је заправо сјајна потврда колико је и у једних и у других поштовање према књижевности, књижевноме тексту и аутору чије дјело објављују. Није ријеч о трошковима: Меандар је књигу објавио уз потпору међународне литерарне мреже Традуки, док се Алфа финанцијски потпомогла преко Јавне агенције за књигу Републике Словеније и преко Трубарјевог склада.

Сваки писац или преводитељ препознаје се и по погрешкама, које опсесивно понавља из странице у страницу, из текста у текст, из књига у књигу. Лекторски посао се, поред осталога, састоји у исправљању таквих погрешака те ослобађања будуће књиге од таквога непотребног и нежељеног ауторског печата. Божидар Брезиншчак Багола грешан је и погрешљив као и сваки други писац и преводитељ. Његову опсесивну погрешку (или погрешке) не канимо без велике потребе одавати, јер се она (или оне) не тиче његова пријевода, него уређивања књиге и односа накладника према њој.

“Придошлице” су тродијелни прозни текст од око тисућу и сто страница, што га је Лојзе Ковачич писао између 1982. и 1985. Тема је, као и у већини његових прозних, фикционално-нонфикционалних књига иста, аутобиографска. Једну исту причу он приповиједа по неколико пута, на врло сличан начин, али у различитим контекстима. Мотив ових понављања је интимни и књижевни: као да у Ковачичу његов живот дораста до књижевности, и као да то дорастање траје све до смрти. А живот, то је оно што му се догодило до навршене двадесете. Све даље је покушај интерпретације, суживљавања и уживљавања у идентитете, особне, породичне, националне. Идентитети Лојзета Ковачича једна су од најкомплекснијих тема словенске, јужнославенских, а све више и еуропских и свјетских књижевности, будући да Ковачич коначно бива превођен, те је у издању њујоршког накладника Арцхипелаго, под насловом “Неwцомерс”, 2016. објављен први том “Придошлица”, и то уз необично тачан и исправан пратећи апел: “Лојзе Ковачич, тхе Греатест Ундисцоверед Цосмополитан Wритер оф тхе Соутх Славс”.

У том првом тому писац се, уз мање временске екскурсе, бави раздобљем од 1938, када је као десетогодишњак заједно с обитељи протјеран из Швицарске, до 1945. и уласка партизана у Љубљану. Стриктно говорећи, ријеч је о аутобиографском и привидно нонфикционалном тексту, којег би се понеки у развоју заостали чистунац одважио третирати као мемоарску прозу или, не дај Боже, публицистику. Али како је текст стилизиран у врхунску умјетничку прозу, чињеница неизмишљања и неимагинирања, те преношења и преписивања из властите меморије и из онога што је као дјечак преживио и осјећао, не може одређивати ни врсту, ни жанр Ковачичевих “Придошлица”. Оне јесу роман, јер су стилизиране и исприповиједане на начин романа, и јесу фикција, јер су, управо таквом стилизацијом, стварни ликови претворени у фикционалне. Између писца који пише књигу и приповједача кроз којег у књизи приповиједа постоји јасна разлика; та разлика у овом случају фикцију чини фикцијом. “Придошлице” су писане тридесетак година прије Кнаусгаардове “Моје борбе”, али има неке више правде у чињеници да Арцхипелаго објављује америчка издања обојице писаца. Узбудљиво је и изазовно читати их у заједничком контексту, премда потјечу из различитих култура, а Ковачичева судбина темељито се разликује од Кнаусгаардова живота (Кнаусгаард још увијек има тек живот, али не и судбину).

Разлози за протјеривање обитељи чији се отац доселио у Швицарску тридесетак година раније, а мати је рођена Њемица, тиче се повијести и повијесног тренутка: те су године, у освит Другога свјетског рата, Швицарци из своје земље протјерали све који нису били њихови држављани. Сљедеће протјеривање догађа се седам година касније: година је 1945. и власти нове Југославије протјерују из земље све Нијемце, поготову ако су сурађивали с окупатором. Ово ће погодити матер и сестру главнога јунака – тојест, самога писца – док ће њега, о чему већ читамо у другом тому – спасити случајност. Наиме, отац његова најбољег пријатеља је на високом положају у словенској власти, предсједник је Президија Народне Републике Словеније. Ковачич га не спомиње по имену, али ми знамо да је то Јосип Видмар. Крлежин пријатељ, есејист, казалишни критичар и драматург, таман да ништа у животу није написао и да је по свему другом био безначајан – као што безначајан нипошто није – пред повијешћу словенске културе и књижевности морао би по добру бити упамћен као онај који је, макар и нехотице, за ту културу и књижевност сачувао Лојзета Ковачича. Да није било Видмара, седамнаестогодишњи би се дјечак затекао у избјеглиштву у Аустрији, и сав би му живот протекао мимо Словеније, а врло вјеројатно и мимо књижевности. У то вријеме, године 1945, он већ помало пише – преко тога се и упознаје с млађим Видмаром – али још увијек није до краја сигуран у словенском језику. Њемачки му је и материњи, и очињи, те га кроз све године његова пријератног и ратног прогонства подбадају да у словенском брка падеже и да га говори с неким смијешним и ружним швајцерским нагласком. То је једна од готово успутних тема првога тома: мука са словеншчином и тиха, потмула мржња према том другом језику, с којим су започеле Лојзетове животне муке и невоље. Берн, Швицарска, рано дјетињство, то су била времена идиле и живота у рају. Њемачки је њему језик раја.

Мајка словенски није научила. Скоро ни ријечи у свих седам година живота, најприје у некој страшној сиротињи, на селу код Новога Места, а онда у Љубљани, у некој врсти полуизолације, и међу њемачки говорећим свијетом. Љубљана је, као и сваки наш град, вазда била спремна и за један и за други исход. Да је четрдесет и пета окренула на другу страну, сви би били Нијемци и читав би град говорио њемачки. Овако, мањина је била дужна платити превртљивост већине. Иако су и даље живјели као сиротиња, Ковачичима је за вријеме окупације било боље. Функционирао је очев крзнарски обрт, све док 1944. стари није умро. Прави се пакао отвара у данима ослобођења. Тих стотињак страница Ковачичеве 1945. јединствене су по теми и угођају не само у јужнославенској, него, чини ми се, и у цјелокупној еуропској књижевности. Доживљен и написан из перспективе поражених, догађај ослобођења пред читатељевим се очима приказује као једна од најстрашнијих слика човјекова страдања коју је видио наш вијек. Између Жидова који би се једнога јутра пробудио у травањском Загребу 1941. и обитељи Ковачич у Љубљани 1945. као да разлике нема. Или је разлика само у повијесно-политичком и идеолошком предзнаку страдања те, у сасвим малој мјери, у степену претходне кривње. Мати, која по Љубљани што управо слави ослобођење пролази правећи се да је глухонијема, јер је, чини им се, више неће бити чује ли свијет иједну ријеч из њезиних уста, будући да је свака ријеч коју она може изговорити њемачка, крива је само по томе што је претходно била само Њемица. Већ покојни отац био је кривљи, чак је и Лојзе био кривљи, обојица су наситно, и у складу с приликама, колаборирали. Она није. Њезина колаборација није била изабрана, него је била идентитетна. Је ли то могуће?

“Придошлице” или у оригиналу “Пришлеки” роман је који чека читатеље источно од Сутле и који ће, у то нема баш никакве сумње, снажно обиљежити не само будуће јужнославенске књижевности, него наш доживљај повијести и другога у повијести. Макар тај други био и предестинирани непријатељ. Уз “Травничку хронику”, “Киклопа” и Зимско љетовање”, ово је најважнији роман нашега двадесетог стољећа. Захвални смо преводитељу Божидару Брезиншчаку Баголи што га имамо и на хрватском, а он ће, надајмо се, дочекати и неко будуће издање које ће бити достојније великог посла који је обавио.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.