Миљенко Јерговић: Севдах на Блајбуршком пољу

Химзо Половина био је пјевач, велики. Пјевао је севдалинке, био је лијечник.

Miljenko Jergović / 11. март 2020

 

Одавно га већ нема, умро је у Плаву, гдје је путовао на концерт, на једном од најдаљих и најљепших мјеста нашега свијета. Био је пјевач, велики. Неке од његових интерпретација неуспоредиво су лијепе и астралне. Пјевао је севдалинке, био је лијечник.

Ево једног од текстова о Химзи Половини, који говори о трауми из времена његове адолесценције

Химзо Половина био је осамнаестогодишњак, питомац Часничке школе у Загребу, када су их почетком свибња 1945. обукли у свечане униформе – заједничке свим припадницима Оружаних снага, домобранима као и усташама – па их повели преко Словеније у Аустрију, гдје ће их дочекати западни савезници, окријепити их и запутити назад, да на челу с Поглавником крену у одсудни бој противу азијатске црвене напасти и Стаљинова Совјетског Савеза те за коначно ослобођење Независне Државе Хрватске. У том се друштву, међу вршњацима из свих крајева Босне и Хрватске, Химзо затекао као градско дијете. Родитељи су, као и у толиким другим случајевима, рачунали да ће у Часничкој школи најсигурније преживјети рат. Друкчије би га као осамнаестогодишњака могли послати на фронту, а овако, док се дјечак ишколује, рат ће већ трипут бити готов.

Ксенији Брацовић било је шеснаест. Пошла је у збјег с обитељи када се чуло да би партизани сваки дан могли напасти Подгорицу и да ће се грдно провести они који нису сурађивали с комунистима, а поготову ако су, зло и наопако, били у четницима или су шуровали с Талијанима и с војском Секуле Дрљевића. Од које су невољничке феле били Ксенијини – од црногорске Секулине или од српске Павла Ђуришића – не знам, и нећу се распитивати, иако би ми лако било дознати. А нећу зато што је то за ову причу свеједно. Пјешице су прешли сву Босну – негдје на пола пута умро Ксенијин отац Радивоје Брацовић, сахранили су га, али му касније више нису могли пронаћи гроб – па су их у Хрватској ухватили усташе: један је шчепао Ксенију за косу и одвукао је на клање. Смиловао јој се кад му је њезин брат дао скривено очево прстење и украдени пиштољ. Послије су имали више среће: прошли су Словенију, ушли у Аустрију и нашли се у бескрајној маси свијета на Блајбуршком пољу.

Химзо је од оца Мушана, познатог свирача шаргије, наслиједио глазбени дар. Бабо је њега, као и осталу дјецу, слао у Муслиманско друштво Итихад да се уче пјевању, а пред рат га је дао Карлу Малачеку нека учи виолину. (Тај Малачек је прича за себе: подријетлом Чех, мостарски глазбени педагог, и легендарни градитељ виолина, чија је вјештина у локалним причама преувеличавана до размјера херцеговачког Страдиварија…)

Ксенијина музикалност била је јединствена. Одрана је пјевала, колико год то и не приличи дјевојци из боље куће, тако да је – зли гласови говоре, а вјеројатно је да говоре истину – као петнаестогодишњакиња пјевала талијанским официрима. То ће, убрзо затим, постати велика срамота, и још веће злодјело, због којег ће се губити глава. Тко зна, може бити да је управо Ксенијино пјевање пресудило да породица крене у збјег.

Химзо је имао среће што је двадесет и седмо годиште, гранично при утврђивању кривње. Да се родио само три мјесеца раније, у 1926. години, можда би пострадао, изгубио главу у некој анонимној егзекуцији, тако да се никад ништа о њему не сазна, или би завршио у Зеници, на робији, која би га доживотно означила и преусмјерила. Овако, одслужио је редовни војни рок у новој војсци, и смртно преплашен вратио се у Мостар, одакле је двије године касније отишао у Сарајево, на студије медицине.

Ксенији је било теже. Рат који је посвуда завршио 1945, у Црној Гори је настављен, само што је с међународне и међудржавне спуштен на породичну, родовску и особну разину. Сљедећих четрдесет пет година они који су били на страни побједника – или су се на вријеме успјели приказати побједницима – наплаћиват ће рачуне пораженима. Тако је требало бити и са Ксенијом. Једнога од оних дана двојица ознаша стрпали су је у джип, и одвели у неку недођију да је обешчасте и напију јој се крви. Е, да се спаси, она се сјетила некога даљег рођака који је био партизан, те је за њега рекла да јој је тај рођени ујак, и да ће им се осветити учине ли јој што. То је било довољно да ју пусте. Провјерит ће они то, па ако је слагала… Али, опет је, каже легенда, имала среће: није је спасио рођак, него особно Блажо Јовановић, који је тих година имао апсолутну моћ и владике, и комесара, и бога на земљи… Рекао је нека ту цуру нитко не дира. Бит ће да је знао како пјева.

Химзо је сакрио гдје је био и што је радио у прољеће 1945, а Ксенија није могла сакрити, него се носила са својом кривњом без кривње, тако да никада никоме не стане на пут. Обоје су били обвезани завјетом шутње: да никада, ни у једној прилици и ни пред киме не спомену Блеибург (који, врло могуће, нису ни знали по имену, као ни она два страшна марша, тамо и овамо). Тај завјет шутње био је њихова приватна мука, и не знамо како су се у себи с њом носили, али је око тог истог завјета била окупљена друштвена заједница. Гадно је то када држава удари своје темеље на најприватнијој човјековој трауми. Гадно по човјека, а на крају и по државу.

Она се удала, и с пилотом Николом Новаковићем изродила двоје дјеце. Он је пао као информибовац: оставио је жену и дјецу и неко вријеме бјежао пред Удбом, све док није ухваћен и затворен у неки логор. Пред двоструком издајничком стигмом Ксенија с дјецом бјежи у Македонију, али ни тамо не може остати. Нигдје је не примају, па се враћа у Подгорицу, гдје за купоне за храну пере војнички веш и ради као чистачица у опћини. И пјева да олакша душу, онако за себе, па у једном аматерском збору. Све бива боље након што је 1949. основан Радио Титоград, и затребало им радијских пјевача. Преудала се за Чачанина Милоја Цицварића, такођер пилота, који јој је оставио презиме уз које ће постати славна.

Химзо је завршио медицину, специјализирао неуропсихијатрију, и запослио се у Болници за менталну рехабилитацију Јагомир, у, речено некоректним језиком свакодневице, сарајевској лудници. Бавио се музикотерапијом, писао знанствене радове, и био један од угледнијих и позванијих сарајевских медицинара. Али истовремено се, цијелом својом душом и енергијом, бавио другим својим звањем: пјевао је и снимао севдалинке, наступао на радију и телевизији, судјеловао на мјешовитим концертним турнејама југославенских пјевача, забавњака и народњака, сакупљао народну баштину, оживљавао заборављене пјесме… И све је то било некако природно и нормално. Сарајлије су биле навикнуте на двоструки живот Химзе Половине, тако да пјевача никад нису питали за неуропсихијатра, и обрнуто… Али нису знали да постоји и оно треће: прољеће 1945, један међу тисућама невољника на Блајбуршком пољу.

Ксенија је, након прве подгоричке славе, пошла у Београд, гдје с оркестром Властимира Павловића Царевца, генијалног виолиниста и диригента – иначе по занимању адвоката – пјева најважније пјесме свога живота, подгоричке, санджачке и босанске севдалинке. Али иако је с Царевцем досегнула врхунце, остала је везана за Црну Гору. Имала је велику обитељ, у животу су је сустизале несреће, све једна за другом, тако да никад није изашла на велике позорнице. Ксенија Цицварић остала је у коморним оквирима, што више говори о њеној судбини него о пјесми. Данас, двадесетак година након смрти (умрла је у вељачи 1997.), Ксенија је амблематска фигура једне културе. Када би Црна Гора могла запјевати, пјевала би њеним гласом.

За Химзу Половину знали су сви. Иако је био крајње урбана појава, волио би наступати у народној ношњи, с фесом на глави и наочалама велике диоптрије. Пјевао је посебним начином, који се воли или не воли, онако како ниједан други пјевач севдалинке није пјевао. Уз мушке радо би изводио и женске пјесме. Када то не би звучало увредљиво, рекли бисмо да је Химзо Половина био андрогина, керубинска појава босанске народне пјесме. Умро је изненада, у мјесту Плав, у Црној Гори, тамо на граници с Албанијом, гдје је био пјевајући.

Пјесма није бацање камена с рамена, па да се каже тко најдаље баца, али ако бисмо допустили таква неприлична вредновања, не би се о пјесму превише огријешио онај тко би рекао како су Химзо Половина и Ксенија Цицварић били најбољи пјевачи севдалинки. А мало што о нарави оног што се збивало у прољеће 1945. говори на тако јасан и тачан начин као то да су њих двоје били на Блеибургу, и да су претходно прошли збјег, и да су накнадно прошли пробир као поражени међу побједницима. Наравно да тамо није сватко био што су били Химзо и Ксенија, али нити ће злочинци невине учинити кривима, нити ће невини ускрисити злочинце. Не може се то довољно пута поновити.

Њих обоје доживотно су шутјели о оном што им се догодило. Да је поживио и дочекао вријеме када ће сви говорити о оном о чему је он шутио, би ли Химзо био у стању ишта рећи? И што је, уствари, били теже: проћи оно што су њих двоје прошли или бити осуђен на шутњу о томе?

Разликује ли се вријеме када стотине и тисуће непозваних брбљају у исти глас од времена у којему су позвани морали шутјети? Жамор је облик шутње. Блебет је еколошко загађење људским гласом. Када о нечему сви блебећу, не примјећује се више да о томе сватко шути…

На крају остаје само то чудо од велике невоље: на једном крају поља Химзо, на другом крају Ксенија. Да их је убило, што би остало од њихове пјесме?

 

Текст преузет са блога аутора


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.