Миљенко Јерговић: Сјећање на агаву

У Дубровнику смо, у свјетлу и сунцу, цврчци монотоно цврче, стварају звук који звучи као тишина на сунцу.

Miljenko Jergović / 29. јул 2019

 

Пред очима нам се, доље дубоко, под ногама, као у салону с играчкама, као макета, приказао стари град. У сјећању лијепа слика, али такву нисам видио онда: била је обична, јер је нисам могао успоређивати, јер је то било прво вријеме, прва слика, и чинило ми се да је живот у свјетлу и сунцу, гдје цврчци монотоно цврче и стварају звук који звучи као тишина на сунцу, док нам се доље дубоко, под ногама, као у салону с играчкама, као макета, разграђује стари град, мањи од два длана, мањи од града саграђеног од лего коцкица, на поду дневног боравка, и у том старом граду кућа, ни нокат на малом прсту од Порпореле, и у њој на врху теткин стан, и у том стану Нона, и у том стану нас двојица, све до малоприје, док нисмо пошли у шетњу.

Агава! – каже.

Цвате.

Само једном у животу цвате, а затим се осуши. Сто година живи, агава.

Тако је рекао, а ја сам запамтио. С временом су се мијењала значења онога што памтим. Али остала је првотна жалост: зашто агава цвате на крају, и онда се осуши?

Чуваркућа је агава у малом. Као Дубровник што је био, док се под нашим ногама разграђивао, памтећи нас у кући од нокта мањој, у теткином стану од ичега мањем.

Цвате једном у животу, а затим се осуши. 

Сто година не живи, али једном кад процвате, теби који је гледаш пред очи дође оно што си требао видјети увијек: агава! Само од агаве мања, тако да је као сјећање на агаву.

И жао ти дође што то ниси знао прије него што је почела умирати.

Али да није не би никад знао.

 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.