Миљенко Јерговић: Што је морална паника и како се с прољећа 2020. испољава

То је она тачка у којој у данашња доба престаје демокрација, и у којој ће слобода на Западу устукнути пред сигурношћу.

Miljenko Jergović / 10. март 2020

Foto: Ana Bogišić


Прошлог сам тједна путовао у Беч. У полупразним зракопловима Аустриан Аирлинеса видио сам једну, двије, три младе или врло младе жене, лијепо одјевене, опремљене припадајућим електронским гаджетима, и једнога младог мушкарца, одјећом, држањем и сатом на лијевој руци, претпостављам менаджера, с медицинским заштитним маскама преко лица. Према околном свијету у чекаоници, а затим и у авиону, они су се односили као према извору заразе. Пошто сам био дио тог свијета, а нисам инсект ни вирус, него сам чељаде као и они, осјетио сам се увријеђеним. Једну од те три даме, која ми је била погледу доступна, покушавао сам гледати с презиром, који је могло помутити само то што је постојала нека врло далека могућност да она има неки други здравствени проблем, а не страх од Цовида-19. Јер ако је о цовиду ријеч, још увијек је, почетком ожујка, већа вјеројатност да ће је усмртити залутали метеорит, а да и не говоримо о прснућу сасвим мале жилице у мозгу, него да ће умријети од коронавируса. Али она се, ипак, плаши једне, а игнорира све остале погибељи. Зашто?

Повремено се, већ годинама, и најчешће на криви начин и у погрешном контексту, у хрватским гласилима појави израз “морална паника”. Ријеч је о једном од данас фреквентнијих, па самим тим и важнијих, социолошких и антрополошких термина. Први га је 1971. употријебио британски социолог и криминалист Јоцк Yоунг, експерт за младалачку наркоманију, у контексту претјеране реакције медија и полиције, а самим тим и јавности, на девијантност омладинских супкултурних скупина. Појам је затим проширен и прецизно дефиниран, тако да данас означава сваку друштвену ситуацију у којој се на основи појединачних случајева, стварних или измишљених, или на основи сензационалистички протумачених статистичких података, ствара увјерење како заједници и њезином вриједносном суставу пријети смртна опасност. Прије петнаестак је година београдски Цлио објавио веома важну, али у међувремену непрочитану књигу британског социолога Кеннетха Тхомпсона “Морална паника”, у којој се, између осталога, констатира да је морална паника пратитељ сваке културе и цивилизације, али да је данашња брзина измјене информација довела до мултиплицирања случајева моралне панике и дојма да живимо у епохи моралне панике. Премда живимо у најсигурнијем и најкомфорнијем времену у људској повијести, уплашени смо, тјескобни и узнемиравани као никад прије.

Према дефиницији коју је 1972. у својој канонизираној књизи “Фолк Девилс анд Морал Паницс” дао Yоунгов колега, социолог и криминалист Станлеy Цохен морална паника одвија се у пет фаза. У првој се нешто или нетко, Цовид-19 или, рецимо, сиријски мигранти, дефинира као пријетња вриједностима или интересима заједнице. У другој фази се, у наше вријеме, путем сензационалистичких гласила и друштвених мрежа на ђаволски поједностављен и јасан начин рашири вијест о томе да нам свима пријете Цовид-19, или, рецимо, сиријски мигранти. У трећој фази забринутост јавности подиже се до разине заштитних медицинских маски и самоорганизираних грађанских стража, којима се покушава на пут стати Цовиду-19 или, рецимо, сиријским мигрантима. У четвртој фази реагира власт, заједно с полицијом и војском, и то на два начина: први, и много тежи, је обуздавање страха и колективне панике пред најездом “фолк девила” или црног ђавла уобличеног у вирусу или у човјеку, док је други начин лакши, предвидљивији и много кориснији по саму власт, а тај је да се пристане уз опћенародну емоцију и да се из све снаге удари по невидљивом или видљивом непријатељу, да се додатно умножи морална паника, али тако да је се учини корисном по режим.

То је она тачка у којој у данашња доба престаје демокрација, и у којој ће слобода на Западу устукнути пред сигурношћу. У петој фази се по Цохену морална паника повлачи, или резултира друштвеним промјенама. Тако, између осталога, настају антисемитизам, расизам, шовинизам. Тако расте промет у самопослугама и продаја медицинских маски.

Страхови нас дефинирају као припаднике заједнице. Страх је, напокон, у темељу Еуропе. Када бисмо доиста жељели знати из чега је настала модерна Еуропа, вјеројатно бисмо се свели на кугу и кршћанство. Из страха од куге рађа се наш однос према штакорима и којекаквој кућној и ококућној гамади. Нешто нам у нама говори да су они извор заразе. Али чим изгубимо контролу, а губимо је свако мало, тако да то више и не примјећујемо, штакорима и одвратним инсектима (јер постоје и драги инсекти: пчеле, бубамаре, кријеснице…) придодајемо људе или читаве друштвене скупине. Ето, на примјер, Кинези и Талијани! Ето, на примјер, ја и сви остали незамаскирани путници на лету из Загреба за Беч и из Беча у Загреб! Између нас и штакора који преносе кугу разлика у једном тренутку престаје постојати.

У већини случајева морална паника заснива се на барем једној истинитој премиси. Доиста, нешто је вјеројатније да ћете ових дана Цовид-19 фасовати од Талијана него од баке из Винковаца и тетке из Сопота, али све друго је лаж. А невоља је и у томе што човјек, када се нађе жртвом моралне панике, није у стању разумно разложити од чега му пријети већа опасност, од болести или од панике, од сиријских миграната или од хајке на сиријске мигранте. Није то свјетоназорско питање, него је питање ауторефлексије и моћи да се на себе гледа у контексту заједнице, а на заједницу у контексту других заједница.

Чега се плаши свијет, уствари чега се плаши наша цивилизација када се плаши Цовида-19? На ово питање још нитко није дао одговор, па онда можемо претпостављати. Тако ја претпостављам да се наша цивилизација не плаши неких стварних и предвидљивих посљедица, броја мртвих и медицинско-господарске катастрофе, него се плаши нечега над чиме, након толиких десетљећа, а можда и стољећа претпостављене сигурности, нема никакву контролу. Вирус је, зачудо, већи од свију нас. Вирус као неко чудовишно и не баш добро божанство. Само што нас у овакав положај није довео он, него наше сазнање о њему, које није било праћено сазнањем о себи и својим реакцијама. Катастрофа која нам пријети не тиче се биокемијских ни виралних карактеристика Цовида-19, него се тиче наше неспремности и немогућности да о њему мислимо. Цовид-19 вјеројатно нас неће убити, али бисмо могли полудјети од њега.

Што се догађа када се јаве они који о Цовиду-19 неуспоредиво компетентније слуте, колико год га ни они добро не познају? У хрватском случају то су Алемка Маркотић, Иван Ђикић, Игор Рудан. Њој не вјеројемо, као што смртно уплашени хипохондар не вјерује лијечнику који му износи умјерено повољне процјене његова стања. А Ђикић и Рудан, који покушавају интервенирати на друштво у моралној паници, или се наједном проматрају као равноправни суговорници у жамору незналица, или их се чак сумњичи као неке ангажиране алтернативце. Умјесто да смирују, њихове ријечи као да изазову бијес и презир. Зашто? Зато што човјек усред моралне панике више вјерује мање вјеројатним, па и идиотским вијестима, лажима и дезинформацијама, које би, да су истините и вјеројатне, свједочиле о његовој угрожености, него вијестима које би компетентно потврђивале да он, можда, јест угрожен, али не толико.

И тако, док сам покушавао с презиром гледати своју супутницу при повратку за Загреб, с њезином ултрамодерном маском, изнад које су се видјела само два крупна, пажљиво нашминкана црна ока, полако сам схваћао колико је страх неизбјежан. Она се плаши Цовида-19, а ја се још много више плашим њезиног страха

 

Преузето са блога аутора: Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.