Миљенко Јерговић: Што се догађа кад би гениј да поправља националну химну

Када је схватио да је враг однио шалу, Игор Стравински је емигрирао у Сједињене Америчке Државе.

Miljenko Jergović / 25. фебруар 2020

 

Ружна је била година у Еуропи, 1939, а ружна је била и у његовом приватном животу. Од туберкулозе, коју је и сам боловао, крајем 1938. најприје му умире кћи Људмила, па у ожујку 1939. и жена Катја, након чега је и сам завршио на петомјесечном лијечењу, за вријеме којег му умире и мајка. Све то се догађало на посљедњој његовој еуропској адреси, у још увијек слободном Паризу, гдје је Стравински живио као француски држављанин. У Француску се доселио из Швицарске, гдје је, пак, остао након што се, због Октобарске револуције, није могао вратити кући у Русију. Али компликације с његовим идентитетом не почињу у Русији. Премда се родио 1882. у Ораниенбауму, који ће 1948. бити преименован у Ломоносов, градићу на јужним обалама Финског заљева, а дјетињство и младост провео је у Санкт Петербургу, Стравински је по оцу био из Волињске области, у западној Украјини. У Волињу постоји тематски музеј посвећен украјинству Стравинског, што опет нипошто не доказује да он није био Рус. Али никако само и једино Рус.

Е, дакле, један такав, темељито измучен човјек, згрожен црном нацифашистичком револуцијом у Еуропи, као што је, рецимо и то, био претходно згрожен и црвеном бољшевичком револуцијом у Русији, стиже у Америку и бива истински одушевљен. Најприје, Америка годи његовој таштини, јер му ту безрезервно признају његову величину. У Америци Стравински није глазбени и естетски превратник као у Еуропи, него је зачињавац, онај, дакле, који се не обрачунава, него онај који нешто започиње. А њему, реакционару у души, али револуционару по таленту, таква улога одговара.

Након што је предавао на Харварду и кратко живио у Неw Yорку, сели се на Западну обалу, прво на Беверлy Хиллс, па у Холлywоод. Вјеровао је да то добро чини његовој туберкулози, али још је и боље његову духу чинило то што се тамо већ настанио цвијет еуропске антифашистичке и жидовске интелигенције, редом авангардисти, превратници и творци будућих еуропских канона. Емигранти. Они су били та одушевљавајућа Америка Игора Стравинског.

Такођер, свидјела му се једноставност и темељна наивност америчког свијета. И тако је, заигран и од дуга времена, а помало и од новостеченог патриотизма, карактеристичног за апатриде, наумио да учини свој највећи прилог Америци и да, у духу властитог глазбеног генија, којег је итекако био свјестан, јер његов дух и особу никад није нагрђивала претјерана скромност, мало преаранжира америчку химну, која је, као и већина националних химни, била сентиментална, патетична и кичаста. Свака је, или скоро свака химна лоша репродукција одавно изгубљеног оригинала.

И тако је Игор Стравински начинио властити аранжман “Тхе Стар-Спанглед Баннер”, те је, диригирајући Бостонском филхармонијом, такву химну и извео 15. сијечња 1944, баш у тренуцима када је Други свјетски рат кретао своме тријумфалном крају, али док је драма још увијек, барем из перспективе обичних грађана, била на врхунцу. О томе што се даље збивало постоје двије верзије. Она стварна, до које никоме више није претјерано стало, па је, без обзира на сву аутентичност, престала бити истинита. И она легендарна и надомаштана, на којој инсистира популарна култура, јер испуњава празнине у меморији и емоционалном лексикону двадесетог стољећа, па је можемо сматрати истинитом, премда се ствари нису тако одвијале.

Према првој верзији, публика је с видном нелагодом примила његову верзију америчке химне, у којој им је доминантни седми акорд – онај којим је гениј очистио складбу од накупљеног смећа епохе – кидао душу, чупао им уши и на неки начин их тјерао да што прије побјегну кући, а након концерта Игору Стравинском пристојно је приступио полицајац, који га је – сасвим погрешно читајући амерички закон – упозорио да би, понови ли овакво што, могао бити кажњен са сто долара, због скрнављења химне, након чега би му се још којешта могло догодити, пошто није држављанин Сједињених Држава.

Према другој, пак, верзији, на концерту су, усред изведбе преаранжиране “Тхе Стар-Спанглед Баннер” настали нереди у дворани, гњевна је публика навалила на диригента и аранжера, који је одмах затим и ухићен, те је ноћ провео у затвору. Овој верзији догађаја, за коју смо рекли да је у вишем смислу истинита, премда се никад није догодила, приложена је и полицијска фотографија Игора Стравинског, снимљена четири године раније, при продужавању америчке визе. На тој је фотографији генијални композитор сведен на обичног криминалца.

Видјевши да његов рад није изазвао одушевљење Американаца, Стравински је научио нешто важно о људима и народима. Колико год се на први поглед некоме могло учинити да су једни отворенији и пријемчивији према новим искуствима од других, сви људи и народи су, заправо, исти. Право на химну је уствари право на кич. Интонирање државне химне, тојест њезине службене верзије, у већини је земаља тренутак у којем малограђани и сви остали упросјечени грађани, којима Бог, а ни образовање, нису пружили ту повластицу да разликују гоблен од Рембранта и да разумију зашто је Пицассо умјетност, а Мона Лиса репродуцирана на застору од туш кабине је срање, имају ту јединствену прилику да уживају у своме естетском идеалу. Интонирање државне химне је тренутак у којем и многи од оних који су иначе нешто у стању чути и разликовати више не чују и не разликују ништа, него их једнако подилазе срси патриотизма.

Одмах тог дана, 15. сијечња 1944. Игор Стравински одустао је од идеје да свој аранжман бесплатно понуди влади Сједињених Америчких Држава као свој дар земљи која га је прихватила. До тада је, наиме, вјеровао да ће, након што га једном чују, нови аранжман прихватити као будућу службену верзију.

Верзију од 15. сијечња 1944. наћи ћемо на већини компилација, на боx-сетовима и осталим носачима звука с изабраним дјелима Игора Стравинског. И у тој ће нам изведби, у том аранжману, ухо загребати исто оно што је сметало тој давној бостонској публици и ономе ревном полицајцу. И тог гребања, те нелагоде неће нестати ни након свих будућих слушања, али ћемо, за разлику од оних који су верзију први чули, у њој уживати, бивајући на том једноставном примјеру и у те непуне двије минуте глазбе свјесни што генија разликује од обичног музикаша. Од тог 15. сијечња 1944. америчка је химна доживјела на стотине прерадби, у захвату обимнијих и свеобухватнијих, али ниједна, укључујући и ону Јиммyја Хендриxа, није била радикална као ова.

Симболички дар Игора Стравинског Америци на крају је већи, значајнији и супстанцијалнији него што би био да је стварно прихваћена његова идеја и да је седми акорд као клин забијен у тврдо ухо америчког патриотизма.

Не судим о блуес верзији хрватске химне коју је замислила и отпјевала Јосипа Лисац. Занимљивији ми је Стравински, јер су се у његовој великој причи стекле и све будуће мале приче, па и ова о загребачкој поп диви на инаугурацији предсједника Републике Зорана Милановића. Једно, међутим, знам: њезина верзија није увредљива. Ако баш хоћете: увредљиво је кад ХТВ озвучи тронутих једанаест, који с руком на срцу, углавном немузикални попут магараца, на уши милијуна Хрвата пред телевизијским екранима реву “Лијепу нашу”.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.