Миљенко Јерговић: Што се збило с дјечаком који је прије десет година пријавио матер злостављачицу?

Није тај младић имао ни најмању прилику у животу. Родио се, како читамо у новинама, у обитељи наркомана.

Miljenko Jergović / 21. јануар 2020

 

Оба брата му имају проблеме с дрогом, само је он успио измакнути. И то би била велика ствар да, заправо, није ништа. Није довољно. А можда није ни исправно. У друштву које нема способности да одвраћа дјецу од судбински им задане несреће, од несреће коју су породично наслиједили или им је одређена по генетском, сталешком, класном или етничком правилу насљеђивања, у том је друштву једино исправно бити наркоман, ако си се већ родио у породици наркомана. Све друго би могло донијети само већу и гору несрећу.

Завршио је поморску школу, бавио се спортом, пловио је на броду, и био је добар син и брат, можда и добар пријатељ, јер се с мора враћао својима, дома у Сплит. Да је био друкчији, да је био хладан и да их је све заборавио, браћу – јер им ионако не може помоћи, оца – јер ни отац није могао помоћи њему, матер – јер је од матере стигло велико зло, град, друштво и земљу – јер су га чинили несретним и јер је у њих тонуо као у живо блато, тај би младић данас био анониман и обичан, био би савршено добро социјализиран – то се могло видјети на његовом крајње уравнотеженом, доброћудним садржајима испуњеном Фацебоок профилу – и можда би чак био и сретан. Да је био савршено хладан према свима њима, и према свима нама који смо његова земља и његово друштво, данас би све било у реду. Све би било у реду, дакле, да је био психопат.

Истина, младићева мајка данас ће устврдити да он и јест психопат. Лако ће јавност у то повјеровати: нетко тко набави калашњиков и њиме убије тројицу људи, међу којима једног случајно, можда и јест психопат. Прва међу успутним дефиницијама појма гласи: психопат је гранично нормалан човјек, с недостатком емпатије, савршено равнодушан према осјећајима, а често и животима других људи.

Младић, међутим, није психопат. Да јест, нити би се враћао у Сплит, нити би показивао бригу за своју браћу. Прије једанаест година, било је то 2008, био је тринаестогодишњак, када је, заједно с десетогодишњим братом, утрчао у полицијску станицу да пријави да их је матер претукла. За такво што не само да је требало храбрости и памети, него и суосјећања и емпатије за цијели један живот. Присјетите се какви сте били кад вам је било тринаест, затим се присјетите својих родитеља, а онда и злостављача из својих животних искустава, па замислите властите матере као злостављачице, и промислите да ли бисте имали снаге, храбрости и памети да их пријавите полицији. Дјечак је то учинио, и мати је пред судом за прекршаје осуђена на четрдесет дана затвора. Али није учињено ништа да се тројица дјечака заштите од такве матере, нити да се храбром дјечаку пружи икаква сатисфакција за његов поступак, да му се пружи икаква шанса у животу.

Иза тога стоји болесно лицемјерје једнога огавног патријархалног друштва. Зашто дјечаци нису удаљени од матере наркоманке и агресивне злостављачице? Зато што је мајка, ипак, мајка. Зато што је и таква мати боља од никакве матере. И зато што се друштвена заједница самозадовољава стереотипима о мајчинској изузетности, самопожртвовности и исправности. Јер нема тога што жена може учинити а да јој буде суспендирана та узвишена титула мајке. Патријархално друштво изневјерило је, преварило и заувијек убило у појам једнога тринаестогодишњег дјечака.

Патријархални стереотип има и своје протупатријархално, псеудофеминистичко наличје. Једанаест година касније, након што се сазнало да је младић који је извршио троструко убојство претходно био жртва обитељског злостављања, те да су и његова браћа били жртве обитељског злостављања, али и да је један његов родитељ био, макар и само посредна и пасивна жртва обитељског злостављања, завладао је опћи мук. Зашто? Па, зато што је, очито, мати злостављач. Она иста мати која оптужује сина да је психопат, а оца да је крив за све. Но, то се не уклапа у стереотип по којему су очеви обитељски злостављачи, а мајке и дјеца жртве злостављања. И онда смо незаинтересирани, шутимо и правимо се као да се ништа није догодило, или као да обитељско насиље није покренуло ланац догађаја који ће, на крају свих крајева, довести до троструког убојства. Да, већина обитељских злостављача су очеви, већина обитељских злостављача су мушкарци. Али злочини се међусобно не поништавају нити се међусобно кредитирају. Па ако је мајка злостављала синове, ако је чињеницом злостављања синова злостављала и оца, онда никако не бисмо смјели то сакривати, прешућивати, пасивно одобравати. Тим прије што се, посве парадоксално, и на такав начин подржава један од опаснијих патријархалних стереотипа. Једна је мајка, мајка воли своју дјецу, мајка је исправна.

Прије једанаест година преварили сте, грдно сте изиграли једног тринаестогодишњег дјечака, и он је сад постао троструки убојица. Чињеница да сте то учинили њега нити може искупити од кривње нити макар и најмањим дијелом оправдати или објаснити његов чин. Он је убојица, и заувијек ће остати убојица. Учинио је нешто што човјека ставља изван друштва. Није убио случајно. Набавио је аутоматско оружје, да случајно не промаши, и трипут је убио. Нема те прошлости ни тог несретног дјетињства који би га сад обранили и заштитили. Није убио у рату.

Али све ово не поништава чињеницу да је друштво одговорно што прије једанаест година полиција, социјалне службе и суд нису заштитили тројицу браће од матере злостављачице. Јер нећеш ваљда узети дијете матери! Друштву нису на души тројица мртвих, него је друштву на души онај који је ту тројицу убио. Као и сви они срећом још увијек анонимни дјечаци и дјевојчице који су наочиглед друштва изложени родитељском злостављању. Поготову мајчинском злостављању, јер је од очева понеко, можда, и заштићен. Од матера, нитко! Јер, једна је мајка, јер, мајка воли сву своју дјецу…

Након што је убио тројицу људи, по фејсбуцима и иним клоакама друштвених мрежа организиране су групе подршке троструком убојици. У виртуалној и фикционалној стварности постоји и оно чега у збиљи нема. Рецимо, постоје праведници који крену убијати након што им је нетко дирао незаштићену браћу. Или након што их је друштво као дјечаке изневјерило. Убијање на филму и у компјуторској игри је дио игре, лако је, безболно и слободно. Тога, међутим, у животу нема. Тога у стварности нема. У стварности нема исправних људи који почине троструко убојство. Има само друштвене одговорности за троструке убојице.

Подршку младићу који је убио тројицу људи данас дају они који обично судјелују у хајкама на друштвеним мрежама, они који позивају на ликвидације мањинских политичара или неподобних новинара. Подржавати троструког убојицу, тобоже зато што је убио дилере дроге, хуљска је, кукавичка навада виртуалних онаниста који се радо виде у улози убојице, али у збиљи за такво што никад не би имали храбрости. Њихова агенда је патријархална и конзервативна, они би “дрогаше” судили на смрт, они би силом и репресијом стварали здраво друштво, они би, на крају свих крајева, или на почетку, дјецу дали матери на бригу и на старање. Њихова свијест, начин размишљања и доживљавања свијета довели су до тога да један тринаестогодишњи дјечак и његов десетогодишњи брат буду враћени у загрљај своје страшне матере. Они, управо такви какви јесу, нису том дјечаку дали ни најмању прилику за нормалан живот. Уништили су га, и сад га, тобоже, подржавају. Он је њихов амерички филм, у којем данас уживају, а који ће врло брзо заборавити.

Троструко убојство на улицама великог града није нешто што се баш тако ријетко догађа. Као што изузетан није ни случај младића којему друштво није пружило ни најмању прилику у животу. Ни друштво, ни обитељ као темељна честица друштва. Ни матер, та светица наша, та наша псовка над псовкама. Изузетна, међутим, страшна и огавна јест та колективна аутохипноза, и ужитак у крвавој стварности на начин на који се ужива у виртуалном свијету и у филму. Гадови. 

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.