Миљенко Јерговић: Тешко да се овог љета у Хрватској збива ишта важније од Рибафисхева пливања

Рибафисх, међутим, не плива само онако. Он то чини у ведри спомен на свога мртвог сина. И ту већ ствари постају за наше прилике неподношљиво озбиљне.

Miljenko Jergović / 09. јул 2019

Домагој Јакоповић Рибафисх овог се љета наканио поиграти мало Вељка Рогошића. У три ће етапе, каже, пливајући спојити све насељене хрватске отоке. Свој подухват најавио је на све расположиве начине, у свим електронским медијима и на друштвеним мрежама. Љето је вријеме за такве кампање: људи баце памет на весеље, одају се тромјесечном ладању, Загреб се већ с крајем школске године потпуно испразни и сви се – они који се током преосталих девет мјесеци ускукаше над својим сиромаштвом, као и они који признају да су добростојећи – загњуре у неку колективну нирвану, живот им се претвори у рекламну кампању локалног телеоператера…

Рибафисх, међутим, не плива само онако. Он то чини у ведри спомен на свога мртвог сина. И ту већ ствари постају за наше прилике неподношљиво озбиљне. А онда слиједи његово образложење: “Желим спојити пуно људи, отока, а највише желим потакнути љубав између родитеља и дјеце, да њихово дружење можда буде мало квалитетније.”

Дирнуо је у два табуа, који спадају међу најпостојаније забране не само у друштвеној, другарској, обитељској и широј јавној комуникацији, него никад и ничим нису прекршене у хрватској и балканској нарацијској култури и књижевности. Први табу тиче се дјечјег самоубојства. Други табу тиче се родитељске љубави.

О дјечјим умирањима и смртима опћенито се не говори. Људи не знају како би једни с другима о томе разговарали, а плаше се и тога да се не заразе туђом страшном судбином. Самоубојство дјетета нешто је о чему не желе мислити, а родитељима којима се такво што догодило бива допуштено да на апсолутно сваки начин артикулирају своју бол, али и да трансферирају властиту кривњу на неког или на нешто друго. Кривња је, наравно, симболична и самонаметнута, тиче се потребе за објашњавањем нечега што је, можда, и необјашњиво, тиче се боли. Осјећај кривње долази заједно с боли. И онда се родитељи мртве дјеце сналазе, пребацују одговорност на друштво, на омражене друштвене скупине, на црну магију и на нечисте силе. Увијек је најтеже своју бол и своју тјескобу носити са собом и као дио себе, поготово у друштвима којима је једна половина мозга и душе у мрачном и примитивном патријархату, испуњена празновјерицама и атавистичком мржњом, а друга им је половина мозга темељито психијатризирана и испуњена шкодљивим увјерењима да је бол у души нешто што под сваку цијену ваља отклонити и да је тјескоба нешто чега у човјеку ни по коју цијену не смије бити. Мит о родитељској љубави дубоко је патријархалан, репресиван и ауторитаран. И, наравно, заснован је на лажи, и то двострукој: да се родитељ постаје самим чином размножавања (које се нешто љубазније назива прокреацијом, рађањем…) и да се уз родитељство подразумијева и родитељска љубав. Мајкама и очевима наметнуто је увјерење да нужно и по некој вишој чаролији воле своју дјецу, као што је дјеци наметнуто да су вољени од родитеља, чак и када то не осјећају. Истина је, међутим, мимо свих патријархалних заповједи и аксиома: родитељска љубав, било мајчинска, било очинска, нити је безувјетна, нити нам је загарантирана рођењем, чак је много вјеројатније да ћеш остати невољен, него да ћеш бити вољен. Свака се љубав, укључујући ону родитељску, мало-помало учи. И свака се љубав може изгубити. Онолико колико је растава брака, јер се успоставило да је пар фатално непомирљивих карактера и ћуди, толико је, већ у раном дјетињству, и дјеце коју њихови родитељи, они у сретном браку или они разведени, никад нису завољели.

Али то је, ето, табу, о томе се, ето, не говори. Рибафисх плива, е не би ли људе навео да се уче љубави према дјеци коју су већ родили. Тиме он дира у опасан друштвени табу, у оно о чему се не прича.

Људска психологија преозбиљна је ствар да би се њоме бавили само психолози. Психологија је у нашем односу према самима себи, а онда и у нашем односу према другим људима. Према дјеци, нашој или туђој. Питање дјечјег самоубојства нипошто се не смије тицати само стручњака, психолога и психијатара. О њему би, о том страшном и помало хипнотизирајућем питању, најприје требало мислити из властитог искуства. Посљедњи пут сам, и то врло озбиљно, да не кажем опсесивно, размишљао о самоубојству кад сам имао десет или једанаест година. Прије тога сам о томе мислио практично откад сам знао за себе или откад сам се описменио. Привлачиле су ме самоубојице, опсједали су ме начини самоубојства. Као и начини извршења смртне казне, уосталом. Није ми на ум падало да некога убијем, осим самога себе. А нисам био ни депресиван, ни аутодеструктиван, ни безнадан, нити је игра са самоубојством била повезана с лошим расположењима. Управо супротно. Из тога сам, добро то памтим, излазио дуго, а изашао сам оног тренутка када сам већ знао да се никада нећу убити, јер сам ситуацију игре сасвим одвојио од ситуације живота. Када се то догодило, био сам, у менталном и емоционалном смислу, заправо одрастао човјек. Је ли се могло догодити да се стварно убијем? Вјеројатно јест. И што би се онда догодило?

По свијету који бих оставио за собом расула би се голема и страшна кривња, чије подријетло не би, међутим, било у нечему стварном и конкретном, јер нитко с тим мојим убијањем заиста није имао ништа, него би родно мјесто те велике и безмјерне кривње било у табуу и у предрасуди из које је табу настао.

Домагој Јакоповић Рибафисх ради јако добру ствар, којом истовремено помаже себи и свијету. А највише ће помоћи онима који те помоћи вјеројатно ни неће бити свјесни: очевима и мајкама који ће на час размислити о ономе о чему иначе не би мислили. Прво: да родитељска љубав није нешто што се подразумијева, него је нешто до чега треба одрасти и што треба освијестити, као и љубав према другом мушкарцу или другој жени. И друго: унутрашњи дјечји свијет је, између осталог, за одрасле критерије страшно опасан, али тој се опасности немогуће друкчије супротставити осим љубављу и разумијевањем, до којег се, опет, најприје долази присјећањем. Смртоносно је заборављати околности властитих дјетињстава, све оно што смо били, што смо мислили и на што смо били спремни.

Дјеца су исто што и други људи, само што се правила дјечјег свијета разликују од правила одраслог свијета. Одрасли свијет је обиљежен заједништвом, које нам намру култура и друштво. Дјечји свијет радикално је индивидуализиран, али посве различит од одраслог. Родитељи би требали по зраку, над провалијом ловити своју дјецу, али би заједница требала развијати заједничку свијест о томе да тате и маме нису одговорни, нису криви ако их над провалијом не улове и не спасе. Ограничене су могућности које један човјек има у односу на другог човјека, па тако и могућности које родитељ има у односу на своје дијете. Оно је истовремено близу, као твоја кост и месо, и далеко као најудаљенији и најнепознатији човјек на кугли земаљској.

Рибафисх се, с наканом да плива од отока до отока, на врло озбиљан начин позабавио тиме. И кренуо да раскива двије смртно опасне предрасуде, два страшна табуа, онај о безувјетној љубави и онај о самоубојству дјетета. Баш је добро и племенито то што он ради. И важно је! Тешко да се у Хрватској ових дана збива ишта важније од тог његовог пливања. Корисно би било да људи то схвате, па да онда мало о свему овом мисле. 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.