МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ: Тко нам жели забранити тај бескрајни штрик, изложбу невидљивог, интимног свијета наших обитељи

Иза оних који оду, а у нашем случају одлази се увијек зато што се није по вољи онима који су бројнији и јачи, осим напуштених градова и њихове архитектуре, остају само ријечи.

Miljenko Jergović / 08. август 2019

pixabay

Тако су иза ишчезлих далматинских Талијана остали тирамоли. Тира: повуци, Мола: потегни, шаљива је кованица којом су именована сиротињска сушила за рубље, која су се простирала по калама, калетама и заједничким двориштима вазда стијешњених и у се увучених далматинских градова и градића. Изум колико једноставан, толико генијалан: бескрајни штрик, кружни конопац, ремен који се покреће преко два колотура, који су у правилу причвршћени на двије куће, на двије стране улице. Како се рубље вјеша, тако се покреће даље од прозора или од балкона с којег се вјеша, да би на крају, јер опраног је рубља у Далмацији увијек прековише, што сугерира чистоћу и хигијенске навике становништва, премда се не ради само о томе, низ гаћа, поткошуља и кошуља, ланцуна и јастучница, пружио би се преко улице, те би добром домаћем оку представио изложбу онога невидљивог, унутарњег и интимног свијета једне обитељи.

У неким крајевима, или у неким кућама, говори се тирамола. Ближе је то етимолошком извору ријечи. Другдје се, у другим кућама, каже тирамол. Разлика у једном слову није знатна, али јест знатна разлика у роду. У нас се говорило тирамол, па ћемо тако наставити и у овом извјештају.

Не мора тако бити увијек, али тирамоли се у правилу простиру између кућа различитих власника или између прозора и балкона међусобно неповезаних обитељи, које осим што немају заједничку адресу, често немају ни заједничке погледе на свијет. Не спаја их ништа осим тирамола. Али та веза је обично чвршћа и важнија од свих других веза. Тирамоли се не прекидају, конопи се не режу, чак ни онда када су између двију страна улице прекинуте све друге везе. И када се с окна на окно и с понистре на понистру жене свађају, упућујући једна другој најгоре клетве, и када мушки једни другима скину поздрав, и када се нађу на различитим странама, у међусобно зараћеним војскама, и када једна страна улице проговори једним, а друга другим језиком, и већ се слути да ће они који се покажу слабијима бити протјерани, ни тада се не режу тирамоли.

фото: Феђа Кларић

Зашто не? Зато што је то у традиционалној градској култури далматинскога свијета заправо немогуће. Тирамол је старији од људи, он је ту дуже него иједна градска обитељ. Није он старији по времену, него је старији по значењу. Тирамол далматински град чини градом, разликује га од малих миста уз обалу, која немају потребе за тирамолима, јер се рубље ту суши на двору испред куће, или на долцу иза куће, и у којим тирамоли нису ни могући, јер су куће приземнице и катнице, и далеко су једна од друге. Тамо гдје нема тирамола, нема ни града. И као што на континенту град није оно што се у Загребу одлучи да је град, него је град само оно веће насеље у којем постоје градска књижница, барем једна књижара, кино које ради и барем три семафора, тако је у Далмацији град само оно веће насеље у којем постоје тирамоли. Ако тирамола нема, знајте да сте се затекли у сумњивоме туристичком насељу тобожњих традиционалних далматинских кућа, које је подигао инвеститор из унутрашњости, контроверзни подузетник, уствари криминалац с државно-страначким залеђем. Или сте се, о авај и куку мени, о ајме и кукулеле, затекли у неком од оних хрватских градова чије су власти одлучиле да забране тирамоле.

Као ни већина других елемената у култури далматинске свакодневице, тако ни тирамоли нису само далматински. Осим што их има сјеверно од Карлобага, у Истри и на Кварнеру, пуна их је унутрашњост Италије, има их у малим тосканским градовима, а поготову на југу, у старим дијеловима Напуља, тамо гдје, десетак корака од туристичке понуде и империјалног сјаја, сиротиња живи у рушевним кућама, које нису како треба поправљене још од земљотреса 1980, али их има и по Шпањолској, све до Португала, одакле су, наводно, и потекли, гдје се наш медитеранизам окреће према Атлантику.

Понегдје се простиру од балкона до балкона или од зида до зида једне куће, али чешће се и тамо шире преко кале, улице и цесте, као локални знак и као застава Медитерана, у чијој је нарави и суштини да представља близак и врло сродан скуп бескрајног низа локалних знакова. Медитеран је скуп провинција и похвала провинцији, која је истовремено провинцијална, мрачна и усе окренута, и свјетска, космополитска, свеобухватна и свегрлећа, јер се захваљујући мору, бродовима и људској навади да пловом, путовањем и бијегом повезује са свим збиљским метрополама овога свијета. Тирамол је први знак тог метрополитанства, и прва постаја на путу. Најприје свакога дана или сваке суботе далеко на двор путују наше мокре гаће и кошуље, а онда једнога дана отпутујемо и ми. На Нову Зеланду, у Невјорк, у Чиле, заувијек.

Тирамол је, поновимо, застава Медитерана. Тирамол је застава сваке обитељи. Оно што се на њему суши, то смо ми. То је оно наше што се иначе не види, јер и не служи томе да се види, осим онда када се суши на тирамолу. Големе гаће далматинских баба и дједова. Женске вазда много веће и гласније, мушке строге и сведене. Па кошуље, бијеле кошуље наших повијести, или бољих дијелова наших повијести, кошуље бунтовника и пунтара, кошуље у блату, кошуље које ће, не дај Боже, онога задњег дана у црвено процвасти… “Бијели су бијели врхови планина, бијела је кошуља хајдучкога сина”, ишла је пјесма у вријеме када се Хајдуку на Пољуду још увијек није пјевало пјевајући Јури, Бобану и поглавнику Анти Павелићу, и док би се пјевала, пред очима би ми увијек биле оне просте мушке бијеле кошуље с макарских и дубровачких тирамола мог дјетињства. Било је у томе смисла, у тој бјелини.

Уредност медитеранског града је у архитектури, у строгом и досљедном традицијски прихваћеном урбанизму и урбанитету, у кућама које су, готово у правилу, градили они који ту данас више не живе, припадници и баштиници неких других језика и култура, на чијој баштини ми данашњи - или ми тадашњи и већ давнашњи - градимо себе. Све што се збива у том строгом и архитектонски стијешњеном оквиру, врло је неуредно и привидно разуздано. Тирамоли су знак те неуредности и разузданости. Али опрезно с њима! Рубље се реда, вјеша и показује са свијешћу да ће бити виђено, и са свијешћу да се показивањем рубља свијету показује и нешто друго, нешто што је важније и веће, нешто што говори о нама и оно што ми можда и не бисмо жељели да буде речено. Тирамоли су наше заставе. Заставе наших подсвијести и повијести. Заставе нашег ведрог сиромаштва.

Што се догодило с онима који су по градовима којима управљају наумили забрањивати тирамоле? И како то да они не виде и не разумију оно што је нама који о томе причамо толико очигледно разумљиво? Одговор је једноставан: када ружноћа освоји пејзаж и слику, као што су поружњели углавном сви ти наши мали приморски градови, тада локални владари покушавају уклонити оно што је одувијек било вишак у слици, не схваћајући да управо тај вишак слику чини лијепом и привлачном, и да ће им остати огољена ружноћа онога што су они и њихови претходници градили и саградили у протеклих тридесет, или педесет, или можда седамдесет година.

На фотографији Феђе Кларића, коју је мештар снимио 2004. у сплитскоме Гету, јасно се види што далматински и медитерански тирамол уствари јест, и што све тирамол може бити. Али види се и сва разлика између културе тирамола и културе која ће је наслиједити. Глупани, међутим, и глупаче, који у градским скупштинама дижу руке за забрану тирамола, осим што немају односа према властитој културној традицији - или је сматрају непожељном, и осим што немају визуалне културе, па не виде љепоту у неуредности и несређености, немају осјећаја ни за драматургију града. Кад год се небо над нама зацрни, па замириши озон, а море се нарогуши и натмури као пас који се спрема напасти, помишљам на сав онај шушур и на шкрипу тирамола с којих се управо сад, али прије тачно педесет година, у некоме мом Дубровнику рубље склања пред кишу. Шкрипе колотури, а жене се једне с другима чују у двије-три ријечи, и у кратким ијекавским пјесмама мога дјетињства.

Када је госпођи Франчић њезин син по повратку из војарне рекао да је ноћас рација и да двапут закључа врата од портуна, она је отишла до ормара, узела чисту мужевљеву жељезничарску кошуљу, овлаш је поквасила на кухињској канили, и у сухи джеп од кошуље ставила је поруку за стару Левијевицу и њезине, исписану тинтоблај оловком, на којој је писало: бјежите, ноћас долазе. И побјегли су. Тирамол је био застава њихова живота.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.