Миљенко Јерговић: Зашто нас се свих тиче хормонални поремећај Свјетске атлетске федерације

Вијест која једва да се рубно појавила у нашим медијима: свјетска првакиња у трчању на 800 метара и једна од највећих, ако не и највећа, атлетичарка данашњице Цастер Семенyа неће судјеловати на Свјетском првенству у Дохи.

Miljenko Jergović / 07. август 2019

 

Тако је одлучио швицарски Врховни суд, потврдивши одлуку ИААФ-а (Међународне асоцијације атлетских федерација), која је недавно исковала термин “ДСД спорташи”, или тачније “ДСД спорташице”, којима на натјецањима под ингеренцијом ИААФ-а допуштају судјеловање у женској конкуренцији само уколико помоћу кемијских средстава смање своју природну разину тестостерона у крви на просјечне и препоручене вриједности код жена. ДСД је Дисордерс оф Сеx Девелопмент или поремећај у сполном развоју, ужемедицински термин, и то од оних који се претварају у нешто друго, чим из медицинског уђу у социолошки или антрополошки рјечник.

Ево зашто би ова тема требала занимати спортске новинаре и зашто би ових дана морала бити главна тема у свим спортским рубрикама свих еуропских новина и медија. Цастер Семенyа је, наравно, одбила да помоћу кемијских средстава – јер другог медицинског начина и нема – смањује своју природну разину тестостерона у крви, е да би на тај начин омогућила супарницама да буду равноправне с њом. Она је то одбила из истих оних разлога због којих би сваки разуман спорташ одбио допинг: не жели угрожавати властито здравље тако што би се излагала хормоналном дисбалансу и што би своје тијело доводила у стање у којему оно није навикло бити. Цастер Семенyа се не жели “лијечити”, јер она и није болесна, премда ИААФ неизравно сугерира да јест. Оно што је за медицину посљедица “поремећаја у сполном развоју”, то је за Цастер Семенyа њезино тијело. Оно се од тијела велике већине жена разликује по удјелу мушког хормона у крви.

Али зар већина атлетичара и атлетичарки, а можда и опћенито спорташа, нема неку биолошку или физиолошку предиспозицију, која би се медицински могла објаснити поремећајем у развоју? И зар већина атлетичара и атлетичарки није физички, физиолошки, биолошки, биокемијски изван “нормале” и далеко од просјечних и препоручених физикалних, биокемијских и иних медицински измјерљивих вриједности? Тако, примјерице, тркачи на дуге стазе, поготову маратонци. Док је просјечни број откуцаја срца у минути у просјечног човјека око 75, у оне сухоњаве, астеничне кенијске господе, која већ наступа под свим заставама свијета је око 50. Није то посљедица тренирања, такви су се, ето, родили. И не треба им песмејкер, да им ободри срце, јер оно довољно снажно куца, премда то уријетко чини. А зар не би било поштено и спортски исправно да се Кенијцима и осталима сумњиво ниског пулса уграде песмејкери, који би им срца потјерали на барем 65, што је просјек утрениране, а “нормалне” чељади?

И још нешто што је са спортског становишта важно: у чему је разлика између препорученог и забрањеног допинга? У томе што је један под контролом ИААФ-а, док други ИААФ забрањује? По човјеково је здравље, наиме, опасан и један и други. И што је скоро једнако важно: и један и други нарушава интегритет особе и интервенира у оно што је ствар природног талента и радног елана, оно, дакле, што је – хиперболизираним језиком спортских коментатора речно – ствар спортске генијалности и величине. Само што једни од добрих атлетичара допингом покушавају створити генијалне, а други генијалне допингом настоје свести на добре.

Али пустимо спорт. Одлика швицарског суда и ИААФ-а велика је тема која не само да се тиче новина и медија, опћенито, него се тиче најшире људске заједнице и свакога од нас. Све је у тој причи, и Истанбулска конвенција, и женска и мањинска права, и “родна идеологија”, и питања расе и расизма, и човјеково право на особни интегритет и на интегритет властитог тијела. Свјетска атлетска федерација је у свом джихаду против једне генијалне спорташице погазила не само многе принципе који владају у цивилизираном свијету, него и све оне табуе и начела на којима је 1945. утемељен свијет који се супротставио нацистичком концепту инфериорних и супериорних народа, који је подразумијевао и физичку ликвидацију појединаца који су на било који начин изван просјека и изван препоручених биокемијских и физичких мјерила.

Прво што су учинили било је да Цастерин хормонални статус предају на очиглед цјелокупном човјечанству. Истина, нетко је то учинио за њих, неки новинар. Али и реченом је дојавнику нетко требао дошапнути. Након тога су наставили кршити њезино право да њезин медицински налаз остане заштићен, и годинама су водили кампању против Цастер Семенyа, учинивши све да је озлогласе, како у јавности, тако и међу другим атлетичаркама. Оне су се, пак, према њој почеле односити отприлике онако како би се 1936. на Олимпијским играма у Берлину односили према црнцима и Жидовима.

Захваљујући дискриминацијској кампањи ИААФ-а, која, али доиста, обилује рецидивима националсоцијалистичког учења о човјеку и његову тијелу, неуки новинари, а онда и учени расистички и шовинистички монструми међу стручњацима, осмислили су овакав налаз, пресуду и закључак: “Цастер Семенyа је у биолошком смислу мушкарац, док је у родном (за конзервативце – сполном) она жена”. Свјетској атлетској федерацији било је то довољно да Цастер Семенyју доведе пред избор: или ће кемијским путем смањити удио тестостерона у крви, или може наступати у мушкој конкуренцији. Прво је монструозно са спортске и медицинске стране, као што је монструозан и сваки други допинг, док је друго монструозно с друштвенополитичке и цивилизацијске стране.
Модерни ће свијет, на засадима знанствених и слободарских стечевина нашега доба, говорити о мушком и женском роду, предмодерни ће, пак, свијет, вођен мишљењем вјерских вођа и религијских институција, говорити о мушкоме и женском сполу. Први ће пристати уз антрополошку разлику, чији су дио физиолошке разлике између мушкараца и жена, али нису једине, док ће други инсистирати на томе да изван оног што је рођењем дошло на свијет и што је по вољи Господњој мушко или женско, ништа друго не постоји. Међународна атлетска федерација иде још неколико степеница ниже, јер мушкарце и жене одређује према њиховом хормоналном статусу. То вам је, господо драга, и моје даме, звоно за узбуну, оно звоно које се чује кад атлетичарке утрчавају у посљедњи круг. И све звони: менгеле-менгеле-менгеле. Тако ће вам то бити на крају женске утрке на 800 метара, на Свјетском првенству у Дохи.

Што је жена? Оно што изгледа као Меланија Трумп и у сваком је тренутку хормонално приправна на размножавање. То је несумњив закључак Свјетске атлетске федерације, који нас се све заједно не тиче, јер нисмо црнци, а Цастер јест, јер нисмо Јужноафриканке, а Цастер јест, јер нисмо жене, а Цастер јест. Само ми није јасно, и никад ми неће бити јасно, зашто одлука швицарског суда који је дао за право ИААФ-у није узбудила борце и боркиње за ова и она права и начела.

Прича о Цастер Семенyји није довршена и тко зна кад ће се довршавати. Можда у некој далекој будућности, када ће свијет поново облити срам. Само срам и кајање добри су знакови у повијести човјечанства. Али наравно да “поремећај” који чини личност, тијело и појаву ове генијалне атлетичарке, а који би монструми из ИААФ-а тако радо ликвидирали, није баш тако изузетан ни риједак. Ето, рецимо, свјетска рекордерка управо у Цастериној дисциплини, Јармила Кратоцхвилова, која од 1983, дакле пуних тридесет и шест година, држи свјетски рекорд у утрци на 800 метара, и коју су амерички и британски атлетски супремационисти често клеветали за допинг, али не само да јој допинговање нису могли доказати, него је честита Чехиња усправно подносила њихову вјечну кампању, радила свој посао као атлетска тренерица и на крају отишла у заслужену пензију. Госпођи Кратоцхвиловој је, данас, шездесет и осам и, хвала на питању, добро је и здраво. Довољно је погледом испратити једну од великих Јармилиних утрка, видјети њезину фигуру, лице и држање, и лако ћете схватити да је она имала исти “поремећај” као и Цастер Семенyа.

За разлику од ње, иконична фигура америчке атлетике, у готово исто вријеме била је Флоранце Гриффитх Јоyнер. Врло лијепа жена, савршене манекенске грађе, прва је 1987. трчала у припијеном тркачком одијелу с капуљачом, дизајнирала је своју одјећу, бојила своје необично дуге нокте у живе боје, комуницирала са свијетом преко спортске опреме, ноктију и других визуалних знакова и амблема, често је трчала с накитом, а 100 метара истрчала је за ненадмашних 10,49. Осим тог свјетског рекорда, Флоранце и данас држи рекорд на двоструко дужој стази, истрчан на Олимпијских играма у Сеулу 1988: 21,34.

Била је симбол америчке физичке, тјелесне и духовне надмоћи, и умрла је не навршивши тридесет и девету, од можданог удара или у околностима епилептичног напада, то се не зна. Не бисмо гријешили душу, али њезина је брзина на стази била сумњива, само што у Фло Јо није имао тко да посумња. Није била Чехиња. И била је врло, врло женствена. Као створена за критерије ИААФ-а.

Јерговиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.