Минел Абаз: Упознајте Хариса Захирагића

Тема овог чланка нажалост није Лудвиг Витгенштајн, али ћемо га се морати дотаћи како би дошли до главног дијела, и закључка овога текста.

Minel Abaz / 10. март 2016

Лудвиг Витгенштајн један је од најзначајнијих филозофа 20. стољећа. Рођен је у Бечу, у породици веома богатог индустријалца. Као и његова браћа и сестре, био је врло интелигентан, па се послије студија машинства у Берлину, и усавршавања у области ваздухопловног инжињерства у Манчестеру преко Бертранд Расела упознаје и са филозофијом. Почетком Првог свјетског рата одлази на фронт гдје почиње писати његово најпознатије дјело "Логичко-филозофски трактат". „Трактат“ се завршава ријечима: „Оно што се може рећи, може се рећи јасно; а оно о чему се не може говорити, о томе се мора шутјети.“ Теме о којима треба шутјети су, прије свега, естетске, етичке и религиозне. Оне, по Витгенштајновом схватању, спадају у домен мистичног. Након што је написао "Трактат" рекао је да је то врхунац филозофије и да се више неће бавити овом дисциплином, али срећом је наставио да пише. Након "Трактата" Витгенштајн се повлачи из филозофије и почиње да се бави различитим физичким пословима, да ради као учитељ у сеоској школи и да пројектује кућу коју је назвао "Трактатом у камену". Тежио је савршенству, како у раду, тако и у приватном животу, али је наравно имао и својих мана, од којих се издваја вишак самопоуздања и не дозвољавање другима да му се супроставе. У случају да није успијевао да убиједи саговорнике у своје ставове, бјесно је напуштао просторију, а као учитељ у школи, знао је ударити ученика када не зна математику. Након 9 година, враћа се филозофији и Кембриџу, али се његово схватање филозофије мијења, јер најављује одбацивање свих традиционалних филозофских дјела, па и свог "Трактата". Поред "Трактата" ту је и дјело "Филозофска истраживања" које представља врхунац антидогматизма и гдје је одбацио све филозофске системе, па чак и сопствени из раније фазе. Но како сам рекао на почетку текста, тема овог чланка није (нажалост) Лудвиг Витгенштајн, већ неко други. Неко домаћи. Неко ко живи и ради међу нама. Упознајте Хариса Захирагића. Харис Захирагић није један од најпознатијих филозофа. Харис је студент Правног факултета у Сарајеву, али је (мање-више) познат ових дана по својим хомофобним коментарима и оправдавању физичког напада на запослене и госте у Арт Кину Критерион. Поред тога, Харис је уважени члан СДА (Странка Демократске Акције), и од прије мјесец-два, Харис је предсједник СПУС-а (Студентски Парламент Универзитета у Сарајеву). За разлику од Витгенштајна, Харис нема доброг и познатог професора филозофије као што је Бертранд Расел, па Харис вјероватно није интелигентан као Лудвиг. Вјероватно није уопште, јер како је показало научно истраживање Универзитета Брок у Онтарију, људи склони расизму, предрасудама, па и конзервативним политичким опцијама једноставно су у просјеку – глупи. Харис је вјероватно рођен у рату, или непосредно прије, па за разлику од Витгенштајна, није учествовао у рату – да јесте, можемо лако претпоставити ко би били његови непријатељи: педери, Срби, атеисти, секуларисти, комунисти... Колико сам успио видјети (наћи онлине) Харис за сада нема написану књигу, али има објављен чланак на њему блиском порталу (Акос.ба), и један одговор СДП-у, објављен на више еб портала. У текстовима, Харис се не придржава посљедњих ријечи из Витгенштајновог "Трактата" па тако говори о свему и свачему, често нејасно и улазећи у теорије завјере. Но, за разлику од Витгенштајна, надамо се да Харис неће наставити писати. Ваљало би да ради неке физичке послове, или да себи негдје на селу сагради какву кућу. Но, као и Витгенштајн, колико сам успио видјети из једног видео клипа, и Харис има вишак самопоуздања, и не допушта баш другима да му се супротставе. Не би волио да Харис једног дана буде учитељ/наставник мом дјетету (нити било чијем), и да му предаје предмет Демократија и људска права, или нешто слично. За разлику од Витгенштајна, Харис изгледа неће одбацити свој догматизам и (свјетоназорске) системе из раније фазе, већ се чини да ће их само још више бранити. Увијек може горе, зар не? Зато Харисе тхинк, дон'т ацт – мисли, не дјелуј. Иди купај рибице и читај Влак у снијегу. Или се можда медицински лијечи. Јер нас 90 посто сматра да су хомофобија, (клеро)фашизам и говор мржње заразна болест коју треба лијечити! СПУС, Правни факултет, Сенат и Ректорат Универзитета у Сарајеву – за вас вриједи ово ацт. Дјелујте! И то одмах. Харис Захирагић мора одступити чим прије, а СПУС мора добити ново руководство. По могућности нестраначко, јер Универзитет мора бити аутономан, независан и прогресиван, а не овисан о политичким партијама, назадан и искључив.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.