Миодраг Живановић: Сократ је човјек, дрво је биљка, дакле, тенис је спорт

Колико знам, овдје на Балкану, све је почело слоганом тадашњих националиста с почетка деведесетих: „Наш циљ је да достигнемо своју прошлост!“ Речено, учињено.

Miodrag Živanović / 30. јун 2020

foto: BUKA

 

Иза оваквог наслова стоји највећа грешка у логичком закључивању - од Аристотела па до данашњих дана: из двије појединачно тачне премисе, извлачи се закључак који са њима нема никакве везе. Све што нам се догађало и што нам се углавном и сада дешава, засновано је, заправо, на поменутој  логичкој (а видјеће се и животној) грешци. Примјера је доиста много, а коментар који слиједи садржи само неке који се тичу, прије свега, овдашњег живота и нас самих.

Колико знам, овдје на Балкану, све је почело слоганом тадашњих националиста с почетка деведесетих: „Наш циљ је да достигнемо своју прошлост!“ Речено, учињено: уз неколико „квалитетних“ ратова, уз страдања на стотине хиљада људи, етничка чишћења – на одраније познатом концепту „идеологије крви и тла“ – у дијеловима Балкана се овај повратак догодио, дакако на различите начине и са различитом дубином. С тим у вези, посебно је кардиналан, али и карикатуралан,  случај Босне и Херцеговине. Дакле, тенис је спорт.

Како је познато, прије тачно четврт стољећа, Дејтонским мировним уговором, ова наша мала, напаћена земља, враћена је у прошлост отприлике девет стотина година. Инсталирано је племенско уређење државе, која функционише искључиво на етничкој матрици и прописује да овдје не живе људи него доминантно Бошњаци, Срби и Хрвати (тзв. „конститутивни“ народи). Овом инсталацијом, шеф државе требало би бити трочлано Предсједништво БиХ (Бошњак, Србин и Хрват). Али,  они се не бирају на изборима на цијелој територији државе, него се „делегирају“ из „својих“ народа и са својих територија. Због тога, као и у сваком делегатском механизму, нижи органи су надређени вишим органима. У таквом стицају ствари, није могуће да колективни шеф државе остварује своје извршне функције. Другим ријечима, то није шеф државе, него је Дом народа, који, као такав, једноставно не може вршити своју извршну функцију. Изгледа готово невјероватно да такав шеф државе већ четврт стољећа није посјетио, рецимо, Сребреницу или пак мјеста страдања Срба и Хрвата током ратних година. Такође, није обишао своје поданике ни током катастрофалних поплава 2010. и 2014., па ево ни ове године, а о епидемији  Корона вируса да и не говорим. Појединачно, свако је био само код „својих“, иако, по Дејтонском уставу, чланови шефа државе не постоје појединачно, већ само када су заједно. Мада и тада може доћи (а и долази) до карикатуралних, па и трагикомичних примјера њихових јавних иступа, нарочито на различитим међународним скуповима. Елем, тако ова наша мала држава нема шефа државе. Дакле, тенис је спорт.

Исти је случај, наравно, и са другом важном институцијом у извршној власти БиХ, тј. са Вијећем (Савјетом) министара БиХ, који би требало да обнаша извршне функције у неколико битних сектора  нашег друштва. Међутим, нити овдје то није могуће, јер се опет ради о посебној врсти Дома народа, а не о нечему што би требало бар да личи на некакву Владу БиХ. Ова институција је, дакле, ништа друго до обична збирка Бошњака, Срба и Хрвата, најчешће без обзира на њихове способности, знање, компетенције и сл. А као клонирани облик овакве извршне власти, појављује се (у законодавној власти) и Представнички (Заступнички) дом Парламентарне скупштине БиХ. Овај дом би требало да буде управо то, али је – по начину избора, а посебно по начину одлучивања – ништа друго до још један Дом народа. А на другој страни постоји онај, да тако кажем, „прави“ Дом народа (15 делегата), који би требало да буду законодавни корективни фактор парламентарног одлучивања. Опет морам и овдје рећи „али“: али чланови овог Дома се не бирају на изборима и управо они нису „представници“ народа, него њих одређују политичке странке. То је, заправо, Дом политичких странака.  И тако све до ентитета и кантона. Овом приликом нема ни времена, ни простора да се каже и нешто о правосудној димензији власти, па тек једна скромна напомена: у таквој општој ситуацији и наше правосуђе постоји само виртуелно.  Дакле, тенис је спорт.
 

Отуда, ова наша држава функционише практично без институција власти и то тако траје 25 (словима: двадесет пет) година. А у тако, за наш живот дугом периоду, добар дио овдје поменутих ствари могао се и морао промијенити. Али, није. Одсуство постојања стварних (а не само формалних) институција система оставило је огроман друштвени простор апсолутно празним. У тај празни простор, како је познато, смјестили су се, прије свих, криминал и корупција, па и племенски врачеви. Тако је бити криминалац постало највиша морална вриједност и најважније статусно питање, ствар друштвеног престижа и угледа. А племенски врачеви су из официјелних институција исисали све садржаје и присвојили их себи. Тиме су, наравно, присвојили и моћ. Дакле, тенис је спорт. 

Дакако, све у име народа. А овдашњим народима никад није било горе. И тај брутални популизам је оно најпогубније што нам се дешавало и што нам се дешава. Због тога овдје више не станује  Нада, не станује Будућност, Снови, па ни оно што се зове Осмијех... А овдје не станује више ни антифашизам, који је, заправо, једина истинска брана свеколикој пошасти званој популизам.  Има само нешто мало (пре)осталих људи. Ако имам право то рећи, све претходно сам написао управо због њих.         
П. С. Посљедњих година су ме често питали како се овдје поменути проблеми (па и бројни други) могу рјешавати? Као стари или остарјели циник, одговарао сам неријетко овако: прво, предлажем да управо ови наши „конститутивни“ народи подигну, пред надлежним међународним судовима, тужбу против властитих етно-политичких елита, за геноцид над сопственим народима и, друго, да се склопи један билатерални споразум са Републиком Хрватском да нам изнајме, на неодређено вријеме, Голи Оток, гдје би се могле депортовати свеколике наше племенске поглавице, а нарочито племенски врачеви.
        


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.